Nek vam osmeh da vetar u leđa...SVE od vas zavisi

 

 Ko nije očaran, nije ni razočaran

Da li su četiri univerzalne zablude razlog zbog kojih smo hronično nezadovoljni, sputani, osujećeni – odgovor je koji nudi Andrej V. Kurpatov, tvorac savremenog modela ruske psihologije.

U njegovoj knjizi „Kako promeniti odnos prema životu“  postoji dvadeset jedan odgovor na naše glavne greške: kako se osloboditi iluzija opasnosti, zašto doživljavamo razočarenja zbog iluzija sreće, moramo li imati iluziju patnje, konačno, zbog čega smo taoci iluzije međusobnog razumevanja?
Iluzija opasnosti

Autor tvrdi da je prva iluzija opasnosti, naučena u nаjranijem dobu. Roditelji plaše decu susretom sa nepoznatim ljudima, zaglavljivanjem u liftu, bolešću…ali ga ređe uče šta treba da radi ako se izgubi ili ako dođe u neku drugu nepriliku. Kasnije, šta god da radimo, naši strahovi se odmah pojave: uveče se bojimo da ćemo se uspavati za posao; zaključavamo stan i strahujemo da li smo isključili ringlu, u gužvi mislimo kako će nas neko odžepariti, u radnji da će nam zakinuti na meri, na poslu da nas neće nagraditi, na odmoru da će nam obiti stan…Pre nego što nekoga i upoznamo, plašimo se da li ćemo uspostaviti kontakt, a kada ga uspostavimo – da li ćemo ga održati!
Za razliku od ljudi, životinje se drže samo sopstvenog iskustva, dok mi širimo „spektar“ saznanja (i strahova) zahvaljujući drugim ljudima, novinama, televiziji. Ne vredi ni spoznaja da nemamo čega da se bojimo. Sa druge strane, životinje imaju prirodne neprijatelje, prinuđene su da se stalno bore za preživljavanje, hranu, topli kutak. Dakle, mada imaju realne probleme, niža bića manje pate od nas…
U prilog svoje tvrdnje, ruski naučnik navodi i misao Milorada Pavića:
„Budućnost ima jedan veliki kvalitet: ona se uvek razlikuje od onoga što smo mogli da predvidimo.“
Sve u svemu, neprijatnosti treba preživljavati onda kada se dese, umesto da sebe mučimo unapred. Događaji, koje smo danas negativno ocenili, možda će se kasnije pokazati kao poželjni i pozitivni. Zvuči cinično, ali je istinita ova opaska: „Ako nemate psa, ne možete ni da ga izgubite!“
Problem je u strahu. Strah je u osnovi svih naših grešaka, on ograničava i paralizuje svest, njim rukovođeni uvek činimo suprotno od onoga što bi trebalo.”
A kako ga se osloboditi? Pre svega, neophodno je prepoznati da smo uznemireni, da osećamo opasnost ili strah. Potom promeniti taktiku, sagledati situaciju sa prave strane. Naša vera u srećnu budućnost nema smisla ako nismo u stanju da stvorimo srećnu sadašnjost. Lek i uputstvo su veoma jednostavni: u situaciji koja vas plaši ponašajte se kao da nemate strah. Ako se prema svojim strahovima i nemirima budemo odnosili bez pijeteta, ako na njih budemo gledali sa visine, oni će se od velikih zaista pretvoriti u male. U obračunu sa ovom iluzijom, kao i sa sve tri ostale, najvažnije je – odrediti prioritet.
 Sreća i iluzija sreće

Koliko ljudi je svesno da su sreća i naša iluzija o sreći dve sasvim različitim stvari? Izvesno, veoma malo. Ono što nam se u tuđim životima čini da je idila.  Možda je sreća a možda i nije. Jer, ne samo zato što stvari nisu onakve kakve se na prvi pogled čine, već i zato što je sreća unutrašnje stanje. Ona nema veze sa spoljnim događajima. I tu su iluzije deo nas, pa mi istovremeno žudimo za strasnom vezom i tihom porodičnom srećom, za velikim događajima i spokojstvom, za popularnošću i intimnošću. A strasna veza nikada ne može doneti tihu porodičnu sreću, niti popularnost pravo na intimnost. Novac, sigurno, nije kriterijum za sreću. Šta je onda? Dobro raspoloženje, osećaj radosti, duševni mir i unutrašnja sloboda.  I šta kada ostvarimo nešto od našeg poimanja sreće? Suviše brzo se na sve priviknemo i ubrzo počinjemo da čeznemo za onim što nemamo.
Naš problem je što dobrim stvarima ne poklanjamo dovoljno pažnje i zahvalnosti, ali čim je nešto loše mi imamo čime da se bavimo, na šta trošimo snagu, za šta se borimo. Moramo na vreme naučiti, opominje Andrej Kurpatov, da poštujemo prave vrednosti: tek kada počnemo da cenimo i postanemo svesni onoga što imamo, doživećemo na pravi način i sve buduće što nam se pozitivno bude dešavalo.

 

         
    



luzija patnje  

Da bi se izašlo na kraj sa trećom iluzijom, patnjom, treba prvo „obnarodovati“ patnju. A zatim se sa njom obračunati kao i sa svakom drugom iluzijom – jaki ljudi jednostavno prestanu da joj veruju.
Podsetimo se na reči Marsela Prusta: „Nikad nisi onoliko nesrećan koliko ti se čini“.
Dalje Kurpatov kaže, da može zvučati neobično, ali patnja nije ništa drugo nego naša navika da patimo. Ona je jak doživljaj, strasno osećanje, pa tek onda mučenje: ako veruješ da patiš, ti zaista patiš. Gotovo sa ljubavlju i nežnošću odnosimo se prema njoj…
Mada je nam normalno da se žalimo na tešku sudbinu i kako nam loše ide, u zapadnom svetu se to shvata kao loše vaspitanje – njih patnja udaljuje, a nas zbližava. Kada bismo se više trudili da je minimalizujemo, smatrajući je nedostojnom, sramatnom i glupom – manje bismo patili. Ona je pasivna i besplodna emocija, uvek je u njenoj suštini sažaljevanje samog sebe. Iza nje stoji ili strah, ili glupost. Ili bol.
Kvalitet našeg života zavisi od odnosa prema patnji. Nikad ne sažaljevajte sebe i nikom to nemojte dopustiti.

Iluzija međusobnog razumevanja

Iluzija međusobnog razumevanja polazi od činjenice da iza svake izgovorene reči stoji subjektivno iskustvo. Međutim, onaj koji vas sluša „transkribuje“ ga na jezik sopstvenog iskustva. Nikada do kraja ne možemo znati razloge za postupke drugog čoveka. I kada koristimo iste reči, svako od nas im pripisuje, svoje, specifično značenje.
Slikar Vasilij Kandinski jednom je zapisao:

„Zelena na crvenoj i zelena na plavoj podlozi – apsolutno nisu iste boje.“
Ako proverite, videćete da je apsolutno u pravu. Ne padajte u u iluziju razumevanja koje bi trebalo da se podrazumeva – naučite da svojoj okolini objašnjavate ono što vam je važno. Time ćete olakšati život i sebi i njima.
I, na kraju, sve je u našim rukama. Zapamtite: kakvo ime date brodu, pod njim će i da plovi.
Izvor: Vukica Strugar, “Večernje novosti”

Izvor Biljanini talasi