S VARJAČOM KROZ SVET

 Mirjana Bobić Mojsilović

Jedno vreme kuvala sam pastu kao luda – sa gorgonzolom, pa bolonjeze, pa sa pečurkama, pa sa vrganjima, pa pesto đenoveze. Izmišljala sam sosove dok mi testenina nije na nos izašla. Onda je došao rižoto, i obavezna salata od crvenog radiča.Sa prvim kuvarskim emisijama na televiziji, počela sam da izmišljam salate sa piletinom, španska laka jela, grčke salate i musake od patlidžana, sarmice od vinovog lista koje sam radije kupovala gotove u konzervi, jer sam trapava da ih lepo uvijem. Zatim su na red došle razne paštete od džigerice, mesa i slanine, i prepečen hleb, a onda, kada su se u beogradskim samoposlugama pojavili riblji štapići koji izgledaju kao jastogovo meso, pravila sam i to. Bilo je odvratno. 

Zatim su na red došle lignje, sa pomorandžom, i bez pomorandže, pa riba list, pa dagnje na buzaru. Onda je neko doneo lonac za fondi, pa smo topili sireve, i umakali kockice hleba u vruću kašu sira – i od te otmene francuske popare – uvek me je boleo stomak i mogla sam da povraćam. Zatim je usledilo vreme kad se u svakoj, pa i u mojoj kući pravio tatar biftek, pa jela sa kokosovim mlekom, i mirišljavim začinima, topli sendviči i meksički čili. Za njima su stigli Kinezi–razne domaće verzije slatko- kisele svinjetine, piletine sa kikirikijem i sušenim algama. Posle Kine na red je došla Indija, kari i ostali gulaši od povrća, dal i prečišćeni puter, gi. 

Pod jakim uticajem televizije, i uz pomoć starije sestre, naučila sam nekako da pravim suši, sa kiselim krastavčićem unutra, kupovala sam japanski ren, sušene alge kod Kineza, i tofu i pravila gomasio od susasma i himalajske soli, i pirinčane rezance. Dobro je to izgledalo, ali nikada to, u stvari, nisam volela.
Zatim smo prešli na argentinske gulaše, pa zatim na libansku hranu – na humus, tavuli i baba-ganuš. Jedno vreme pravila sam svinjac u kuhinji pokušavajući da na plotni napravim nan od leblebijinog brašna, i gotovo da nema kulinarske mode kojoj nisam robovala.

A onda, poput zeca, vratila sam se na livadu na kojoj sam rođena. Otkrila sam, ponovo, domaću kuhinju. Pečeni krompir sa ljuskom, slaninu i beli luk ( da izvinete) praziluk i grašak i šargarepu. Flekice sa kiselim kupusom, prste da poližeš. Sir beli, sreću deli. Cvekla i ljuta papričica, a iznad svega, domaći ren. Sarma, mamina. Čorbast pasulj, moj. Osnovna jednostavna domaća jela. 

Pa, sam htela da pitam: je l’ to zato što je ova zima tako hladna, il’ zato što su ova jela tako topla?