АКО

Ако Бог постоји (а постоји), ако је Христос боравио у људском телу и победио смрт, ако је последњи дан овоземаљског, у ствари - први дан нашег оностраног живота, ако нас све чека Страшни суд (а чека нас), ако су мученици подвигом постали победници, а мучитељи - поражени, ако је на Благовести "зачет" Син Господњи и на Божић стварно дошла Тројица Мудраца, пратећи звезду, са даровима у Витлејем (кад је обична штала била центар космоса), ако је Свети Сава за нас утро и прокрчио спасоносни пут за будућност и вечност... онда је просто НЕЗАМИСЛИВА НАША НЕБРИГА ЗА СОПСТВЕНУ ДУШУ И НАШЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО (А КЛИМАВО) МЕСТО У РАЈУ.

Ако је Нови Завет наше "правило службе", а јеванђелски животопис Годподњи наш добровољно изабрани водич за живот, ако на литургији с вером призивамо Духа Светог и у себе уносимо Тело и Крв Богочовека Христа, ако славимо породичног светитеља као анђела чувара и молимо се Богородици кад нам потону све лађе и скоро се сасвим угаси светло сваке наде... како је онда могућа ТОЛИКА наша небрига и скоро па равнодушност за сопствено спасење?
Ако постоји Васкрсење и догађају се сва она невероватна чуда, ако се вером померају планине и хода по води, оживљавају мртваци и исцељују најтеже болести, ако се постом, исповешћу и причешћем изнутра уздижемо на лествици ка Небу, ако су светоотачке мисли наш духовни оријентир и аутентична исцелитељска упутства... како онда ТАКО ЧЕСТО заборављамо на све поменуто и понашамо се као да нема ни Бога, ни вечног живота, ни дубоког смисла свега оног изнад наше сиве и баналне свакодневице? 

Ако нас Божије Око СВУДА ПРАТИ И АНАЛИЗИРА, како онда много више и неупоредиво боље не пазимо на то шта (с ким и зашта) радимо - како нас је онда уопште могуће уценити, укротити и купити? 

Ако хришћанство није само једна у низу лепих прича и моралних утопија, већ - сушта реалност, како се онда допушта оволика запуштеност душе и духа, а и онолика досада у највећем броју псеудо-побожних анегдота и безосећајних препричавања & рецитација?
Ако је све онако како мислимо, верујемо и надамо се, какво нас је то лудило натерало да маргинализујемо све најважније, а сву могућу пажњу и бригу посветимо безначајним удобностима, пречицама и анестетицима? Какви смо то људи, какви верници и хришћани - овако шизофрено удвојени (као доктор Џекил и мистер Хајд), ни на Небу ни на земљи, ни тамо ни 'вамо, поцепани и распети као сирочићи?! 

Што лажемо себе и друге, глумећи прекрупне и преамбициозне улоге у овом сиротињском, провинцијском позоришту пост-југословенске, пост-комунистичке и пост-глобалистичке имитације живота? 

Где нас ти води? Куда заиста идемо? Каква нас све непријатна изненађења тек чекају (кад се будемо одјављивали са ове и пријављивали на ону листу кандидата)? 

Што се овако инфантилно играмо са судбином и спасењем, трагајући за оправдањима, а не решењима и једино важним СПАСЕЊЕМ?
 
И да ли смо уопште нормални?

Драгослав Бокан