Samoća - Miloš Crnjanski

Sve dok si strasna i bludna,

ma luda i gadna i čudna,

sa telom starim i sedim,

il pupovima zavijenim belim:

ja te grlim osmehom bledim

i branim.

Ja te želim.

Ruke mi drhte, ko suve grane,

sa kojih nebo jabuke pobra.

Ja ih pružam

klecajući ulicama malim,

tebi, prošla u svili ili krpi,

za san si dobra.

Samo kad me prošlosti sećaš,

i nešto novo i bolje obećaš,

rajske mi tajne nepoznate kažeš:

da hoćeš ko sestra bratu

da mi pomogneš...

Na mom se licu sve ugasi,

i đavo se javi u jednoj grimasi,

što se smeje i gadi.