Pobusani ponedeljak

Šta je Pobusani ponedeljak?

ODGOVOR

Pobusani ponedeljak je prvi dan posle Tomine nedelje, ili deveti dan od vaskrsenja Hristovog. On spada u red onih dana koje je sveta Crkva odredila za pominjanje i molitve za umrle naše srodnike, a koji su u našem narodu poznati kao ZADUŠNICE, tj. dani kada se vrše posebne molitve za upokojenje duša naših umrlih (usnulih) srodnika. O tim molitvama (parastosima i pomenima) za umrle, o načinu i vremenu kada se to obavlja, bilo je dovoljno reči u odgovoru na pitanje o parastosu "Praktične veronauke".
Ovde bismo, više kao dopunu tamo rečenoga, dodali koju reč isključivo o ovom danu koji se u našem narodu naziva POBUSANI PONEDELJAK. Treba odmah reći da se taj dan drži kao dan mrtvih čisto po narodnom predanju, jer crkvene knjige i propisi o tome ne
govore. Čak i u samom narodu postoje velike razlike po pitanju Pobusanog ponedeljnika. U nekim krajevima se drži i poštuje, a u nekima ne. Ovaj običaj najpre je nastao u krilu ruske crkve, odakle je, verovatno, došao i k nama.
Inače, moljenje za umrle naše srodnike na taj dan vrši se tako što se toga dana posle Liturgije ide na groblje, gde se nad grobovima vrši litija (mali pomen) za umrle i prelivaju grobovi, kao i na zadušnice. U nekim krajevima za prekadu grobova toga dana pozivaju sveštenika, a u drugim - to obavljaju sami srodnici, jer u Tipiku i Cvetnom Triodu nema pomena ni propisa da toga, pa ni idućih dana, bivaju molitve i pomeni za umrle.
Pa ipak, iako to u knjigama ne piše, postoje ozbiljni razlozi koji opravdavaju ovo narodno predanje i tradiciju moljenja za umrle na Pobusani ponedeljak. Ti razlozi su sledeći: 1) U službi Tomine nedelje pored glavne teme kako se apostol Toma uverio u vaskrsenje Hristovo, spominje se i slavni silazak Isusa Hrista u ad (veličanije), gde je umrlima objavio svoju pobedu nad grehom i smrću i svoje večno proslavljenje (I Petr, 3,18 - 19); 2) da bi se radost vaskrsenja objavila i podelila sa umrlima; 3) moljenjima za umrle nema mesta u Velikoj i Svetloj sedmici (tačnije: od Lazareve subote do Tomine nedelje, sem ako padne 40-todnevni parastos), koja iza toga opet počinju od ponedeljnika Tomine nedelje saglasno propisima Tipika.
Vuk Karadžić u svome rečniku kaže da se kod Srba ovaj ponedeljak zove "Ružičalo" ili "Pobusani ponedeljak" i da ljudi toga dana idu pre podne na groblje, vrše obnovu  uređenje (=pobusavanje) grobova, na koje zasađuju novo cveće (=ruže, otuda - ružičalo), dele za dušu, a sveštenici čitaju molitve za mrtve. Obično se, pored ostale hrane, za "delenje za dušu" iznose i farbana (crvena) uskršnja jaja, koja se tucaju o spomenik a umrli pozdravljaju sa: Hristos vaskrse!
Ovim predivnim crkveno-narodnim običajem, koji je osveštan vekovnim predanjem, mi pre svega iskazujemo svoju ljubav, poštovanje i pijetet prema svojim umrlim srodnicima (roditeljima), sa kojima želimo da podelimo radost vaskrsenja Hristovog, radost pobede nad smrću. Isto tako mi time ispovedamo svoju pravoslavnu veru u večni život i u naše opšte vaskrsenje, jer verujemo svemu onome što su božanska usta Hristova o tome izgovorila, a Evanđelisti zapisali. Tako, Hristos je rekao jednom prilikom: "Ko drži reč moju, neće videti smrti do veka", što znači kada telo umre, duša pravog hrišćanina ostaje netaknuta smrću. Ili opet: "Ko veruje u mene ako i umre (čitaj: telesno) živeće". Pa onda reč koju je Gospod uputio Jevrejima, a koja u njihovu glavu nije mogla da se smesti: "Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide i obradova se"