Српска православна црква сутра слави
празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, који је
један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици
Празник је успомена на смрт Богородице
и, према јеванђелском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој
дух у руке Спаситеља".
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је, наџивевши свога сина, као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
По распећу Господа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све време до смрти провела у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи.
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је, наџивевши свога сина, као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
По распећу Господа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све време до смрти провела у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи.
Извор: Тањуг
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.