Христос је повео три изабрана ученика, Петра, Јована и Јакова на гору Тавор.
"И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост."
Пред ученицима заслепљенима нествореном Божјом светлошћу распадају се условности времена и простора. Појављују се поред Христа старозаветни пророци Мојсије и Илија.
Свако ко покуша да замисли и једну секунду Преображења на Тавору,
разумеће детиње чист предлог збуњеног и одушевљеног ученика Петра:
"Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији".
Ко не би хтео да остане у натприродној и надумној нествореној Божијој светлости у којој нема места за сенке, смрт, зло и болест! Ко не би хтео да се ослободи окова времена и простора у пречици вечности са Богом!
Цепа се небо, и чује се Небески глас који потврђује Богојављенску поруку. Бог објављује свог Сина. Ученици од страха падају на земљу. На земљи, па и ако и на врху горе, близу неба, човек се плаши укидања законитости на које је навикао. Ученици у страху ничице попадају.
Тренутак је прошао. Све се враћа у законитости које је Бог дао човеку за живот пре живота. Христос прилази ученицима и подиже их са земље. Небо се утишало, Мојсија и Илију поново види само Бог.
Време је за повратак, док се не испуни све што је потребно за спасење људи. Вера изабраних ученика је ојачана пред догађаје који ће претходити Христовој смрти на крсту и Његовом васкрсењу .
Празник Преображења на Западу није имао значај који има у Православљу.
Ми Православни смо остали трајно заљубљени у лепоту нестворене Божје светлости која даје смисао свету. Генерације и генерације су порађале светитеље жедне и гладне само Таворске светлости. Пророке који су тврдили да ће "лепота спасити свет".
Понекад може да изгледа и да смо, у својим најбољим периодима, уживање у безвременој нествореној Божијој светлости, и жељу за што бржим сопственим преображењем, ставили испред обавеза да уређујемо овај свет према Царству Божијем.
Баш као да смо детиње искрено остали трајно са Петром на врху Тавора.
Морамо стално да се подсећамо да овде на земљи имамо још обавеза које, пратећи Христа, морамо да испунимо. Да морамо овако или онако да прођемо и Крст (да ли великим одрицањем и подвигом или мучеништвом које смо пречесто бирали) - ако желимо да са Христом васкрснемо. Тек тад можемо заувек да будемо у светлости без сенки коју нам је Христос показао на Тавору.
Иначе, иако и чиста срца, због лењости или занесености прети нам опасност да пречесто живимо и радимо наивно и неодговорно.
А Таворску светлост не заборављајмо. Једино она осветљава пут. Чак и кад је пут најтежи, светлост са Тавора нас утешно подсећа да једини смисао, једина лепота, једина истина - наставити са Христом до краја.
Кад год тама попадне по земљи, кад год нам се чини да су сви путеви пред нама непроходни, можемо да уперимо поглед кроз време и простор ка безвременом Божанском светионику са Тавора.
Срећан нам празник Преображења Господњег!
Ненад Илић
"Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији".
Ко не би хтео да остане у натприродној и надумној нествореној Божијој светлости у којој нема места за сенке, смрт, зло и болест! Ко не би хтео да се ослободи окова времена и простора у пречици вечности са Богом!
Цепа се небо, и чује се Небески глас који потврђује Богојављенску поруку. Бог објављује свог Сина. Ученици од страха падају на земљу. На земљи, па и ако и на врху горе, близу неба, човек се плаши укидања законитости на које је навикао. Ученици у страху ничице попадају.
Тренутак је прошао. Све се враћа у законитости које је Бог дао човеку за живот пре живота. Христос прилази ученицима и подиже их са земље. Небо се утишало, Мојсија и Илију поново види само Бог.
Време је за повратак, док се не испуни све што је потребно за спасење људи. Вера изабраних ученика је ојачана пред догађаје који ће претходити Христовој смрти на крсту и Његовом васкрсењу .
Празник Преображења на Западу није имао значај који има у Православљу.
Ми Православни смо остали трајно заљубљени у лепоту нестворене Божје светлости која даје смисао свету. Генерације и генерације су порађале светитеље жедне и гладне само Таворске светлости. Пророке који су тврдили да ће "лепота спасити свет".
Понекад може да изгледа и да смо, у својим најбољим периодима, уживање у безвременој нествореној Божијој светлости, и жељу за што бржим сопственим преображењем, ставили испред обавеза да уређујемо овај свет према Царству Божијем.
Баш као да смо детиње искрено остали трајно са Петром на врху Тавора.
Морамо стално да се подсећамо да овде на земљи имамо још обавеза које, пратећи Христа, морамо да испунимо. Да морамо овако или онако да прођемо и Крст (да ли великим одрицањем и подвигом или мучеништвом које смо пречесто бирали) - ако желимо да са Христом васкрснемо. Тек тад можемо заувек да будемо у светлости без сенки коју нам је Христос показао на Тавору.
Иначе, иако и чиста срца, због лењости или занесености прети нам опасност да пречесто живимо и радимо наивно и неодговорно.
А Таворску светлост не заборављајмо. Једино она осветљава пут. Чак и кад је пут најтежи, светлост са Тавора нас утешно подсећа да једини смисао, једина лепота, једина истина - наставити са Христом до краја.
Кад год тама попадне по земљи, кад год нам се чини да су сви путеви пред нама непроходни, можемо да уперимо поглед кроз време и простор ка безвременом Божанском светионику са Тавора.
Срећан нам празник Преображења Господњег!
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.