!🍃☘!🍃☘!🍃☘ ❤🍂🍃🍂🍃❤ ❤🍂🍃🍂🍃❤ ❤🍂🍃🍂🍃❤ !🍃☘!🍃☘!🍃☘

Međugospojinci, dani između Velike i Male Gospojine: Najstariji običaji se i danas poštuju!

Muškarci mogu da rade sve poslove, a ženama se preporučuje da ovih nedelja ništa ne započinju već samo da završe započeto. 

  

Međudnevice ili Međugospojinci traju od Velike do Male Gospojine.
 
Tih dana se po planinama razmile travari koji beru lekovite trave za zimu. Neki ih nose na blagosilje u crkvu.
 
Muškarci mogu da rade sve poslove, a ženama se preporučuje da ovih nedelja ništa ne započinju već samo da završe započeto.
 
U ove dane se nekada nije venčavalo. Šumadinci smatraju da su u ovo vreme zmije najljuće, a u okolini Leskovca kažu da se tad Sveti Sava dogovara sa zverima gde da ne prave štetu.
 
Jaja koja u ove dane snesu kokoši ne iznose se na pijacu, niti se koriste u ishrani. Ona služe samo za izleganje novih pilića.
 
U Hercegovini ove dane zovu i Nesnovica. Običaj je da se tada ne razgrađuju i premeštaju torovi zbog vukova. Ako tor mora da se razgradi, onda to čine trojica muškaraca istog imena. Oni nose građu na drugu livadu,odnosno mesto gde treba da bude novi tor, a na kojem su na Veliku Gospojinu zaboli jednu lesku i postavili ikonu Bogorodice. Ispod ikone je stavljeno malo mrsa i cveća. Kad nastupi Nesnovica, počinje se sa gradnjom. Ako se sve uradi na opisani način, ne treba se plašiti vukova.
 
Autor: Dragomir Antonić / srbijuvolimo.rs
 

MEĐUDNEVICA

Nekada je Srbija bila prepuna verovanja, običaja i praznika čije je obeležavanje sezalo duboko u prošlost našeg naroda. Neke od ovih tradicija održale su se i do današnjih dana.
   
   
Danas počinje Međudnevica! Reč je o periodu između Velike i Male Gospojine, pa se ovo vreme još naziva i Međugospojinci i za njega se vezuje veliki broj narodnih verovanja i običaja.

 Veruje se da je ovaj period najbolji za branje svih plodova. Ovih dana je voće najbolje, trave najlekovitije i sve što sazreva treba tada brati i spremati za zimu. Veruje se da je su ovo dani sa najviše sunca, pa se u mnogim krajevima Srbije i do danas se održao običaj branja lekovitih trava i bilja koje treba da potraje preko cele zime.
 Ako verujete u ove običaje, od danas pa sve do 21. septembra i Male Gospojine, imate vremena da naberete što više bilja, a vaš dom ne sme da ostane bez: kičice, hajdučke trave, cveta od lipe, drena, šipka, oskoruše i malih zelenih lubenica. Smatra se da će ove biljke doneti sreću svakoj porodici, a one su i narodni lekovi za lečenje mnogih bolesti.
 Međudnevica je vreme kada žene treba posebno da vode računa. Muškarci mogu da rade sve poslove, ali se damama ne preporučuje da bilo šta započinju, već da samo što pre završe započeto.
 Ako ste od onih koji mnogo vremena provode u prirodi, ovih dana morate da budete naročito oprezni. Veruje se da se tokom Međudnevice Sveti Sava dogovara sa zverima o tome koliko štete će napraviti preko zime. Slično, u ove dane su zmije najljuće, pa ih se treba čuvati.
 Jaja koja u ove dane snesu kokoške ne treba da se koriste u ishrani već samo za izleganje novih pilića.
 Od davnina se u ovom periodu po celoj Srbiji održavaju vašari i narodni sabori. Veruje se da je ovo vreme za susrete i obnovu prijateljstva kako bi svi u miru i blagostanju ušli u zimu. Zato, pozovite prijatelje i pravac vašar! Sigurni smo da ćete se lepo provesti.

Nebeskiprsten9.blogspot.com 

ZABORAVLJENI SRPSKI OBIČAJ: Ako se ovih dana nađete u prirodi OBAVEZNO URADITE OVO i očekujte samo DOBRO

Nekada je Srbija bila prepuna verovanja, običaja i praznika čije je obeležavanje sezalo duboko u prošlost našeg naroda. Neke od ovih tradicija održale su se i do današnjih dana.

Danas počinje Međudnevica! Reč je o periodu između Velike i Male Gospojine, pa se ovo vreme još naziva i Međugospojinci i za njega se vezuje veliki broj narodnih verovanja i običaja.

Veruje se da je ovaj period najbolji za branje svih plodova. Ovih dana je voće najbolje, trave najlekovitije i sve što sazreva treba tada brati i spremati za zimu. Veruje se da su ovo dani sa najviše sunca, pa se u mnogim krajevima Srbije i do danas se održao običaj branja lekovitih trava i bilja koje treba da potraje preko cele zime.

Ako verujete u ove običaje, od danas pa sve do 21. septembra i Male Gospojine, imate vremena da naberete što više bilja, a vaš dom ne sme da ostane bez kičice, hajdučke trave, cveta od lipe, drena, šipka, oskoruše i malih zelenih lubenica. Smatra se da će ove biljke doneti sreću svakoj porodici, a one su i narodni lekovi za lečenje mnogih bolesti.

 

Međudnevica je vreme kada žene treba posebno da vode računa. Muškarci mogu da rade sve poslove, ali se damama ne preporučuje da bilo šta započinju, već da samo što pre završe započeto.

Ako ste od onih koji mnogo vremena provode u prirodi, ovih dana morate da budete naročito oprezni. Veruje se da se tokom Međudnevice Sveti Sava dogovara sa zverima o tome koliko štete će napraviti preko zime. Slično, u ove dane su zmije najljuće, pa ih se treba čuvati.
Jaja koja u ove dane snesu kokoške ne treba da se koriste u ishrani već samo za izleganje novih pilića.

Od davnina se u ovom periodu po celoj Srbiji održavaju vašari i narodni sabori. Veruje se da je ovo vreme za susrete i obnovu prijateljstva kako bi svi u miru i blagostanju ušli u zimu.

Zato, pozovite prijatelje i pravac vašar! Sigurni smo da ćete se lepo provesti! 

Izvor Dnevno.rs

БОГОРОДИЧИНО ПРАВИЛО

 

 Према предању , ово правило је дала Сама Пресвета Богомајка, Својим јављањем , у осмом веку, завештавајући да ће имати особити удео у спасењу свакога ко буде творио ово Правило. Према предању, овај начин молитвеног поштовања Богомајке некада је био веома прихваћен међу хришћанима.

Ово предање обновио је Свети Серафим Саровски, дајући га многима који су долазили код њега по благослов да подражавају ово Правило; у његовој келији нађена су писма која су сведочила о многим чудима, која су се дешавала од Пресвете Богородице, онима који су испуњавали ово правило.

Извршавати Богородичино правило значи: изговарати 150 молитава: Богородице Дјево, свакодневно.

(Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом; благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.)

Многи су се молили Пресветој Богородици на овај начин, додајући при том и своје молитве. Забележено је једно од тих молитвених правила, Епископа Серафима (Звездинског):

После првих 10 молитава Богородице Дјево: Присећајући се рођења Богомајке молимо се:

Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај слуге Твоје (имена родитеља и ближњих), а умрле са светима упокој у вечној слави Твојој.

После 20 молитава: Сећајући се Ваведења, молимо се за отпале од Цркве:

Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај и присаједини Православној Цркви, Пресвета слуге Твоје (имена).

После 30 молитава: Сећајући се Благовести, молимо се за утеху невољних:

Пресвета Владичице Богородице, ублажи патњу нашу, пошаљи утеху и ублажи бол слугама Твојим (имена).

После 40 молитава: Сећајући се сусрета Пресвете Богомајке и праведне Јелисавете, молимо се за све који су раздвојени да се сједине и за нестале без трага да се нађу:

Пресвета Владичице Богородице, Богородице, сједини раздвојене слуге Твоје (имена).

После 50 молитава: Сећамо се Рођења Христовог и молимо за препород душе и нови живот у Христу:

Пресвета Владичице Богородице, даруј мени у Христу крштеном, да се у Христа и обучем.

После 60 молитава: Сећамо се Сретења Господњег и речи Светог Симеона Пророка: "И Теби Самој нож ће пробости душу..." и молимо се да Мајка Божија изађе у сусрет нашој души при кончини, да нас удостоји причешћивања Светим Тајнама Христовим и да нас проведе кроз страшна митарства:

Пресвета Владичице Богородице, удостој ме да се при последњем издисају причестим пречистим Тајнама Христовим, и Сама ме проведи кроз страшна митарства.

После 70 молитава: Сећамо се бекства Богомладенца и Богомајке у Египат, и молимо се да нас Пресвета избави од сваке напасти људске и демонске:

Пресвета Богородице, не уведи ме у искушења у овоме животу и избави ме од свих напасти.

После 80 молитава: Сећамо се нестанка дванаестогодишњег Исуса у Јерусалиму и молимо Пресвету Богомајку да нам подари непрестану Исусову молитву:

Пресвета Владичице Богородице, Дјево Марија, даруј ми непрестану Исусову молитву.

После 90 молитава: Сећамо се чуда у Кани Галилејској, када је Господ претворио воду у вино, после речи мајке: "Нема вина..." и молимо се за помоћ у свим делима и тегобама:

Пресвета Владичице моја, Богородице, помози ми у свим делима мојим и избави ме од свих тегоба.

После 100 молитава: Сећамо се Богомајке под Крстом, када Јој је бол као нож прострелио душу, и молимо се Мајци Божијој, да нам укрепи душевне силе и одагна униније, (чамотињу и очајање):

Пресвета Владичице Богородице, Преблагословена Дјево Марија, укрепи моје душевне силе и одагнај од мене униније.

После 110 молитава: Сећамо се Васкрсења Христовог, и молимо Пресвету да васкрсне наше душе и ободри нас за подвиг:

Пресвета Владичице Богородице, васкрсни душу моју и даруј ми непрестану спремност на подвиг.

После 120 молитава: Сећамо се Вазнесења Христовог коме је Пресвета присуствовала, и молимо да уздигне наше душе изнад светских сујета и забава, и научи нас да стремимо ка небеским висинама:

Пресвета Богомајко, уздигни душу моју изнад сујете и таштине овога света.

После 130 молитава: Сећамо се силаска Светога Духа на Апостоле и мајку Божију, на Сиону, и молимо се: "Срце ми чисто саздај Боже и Дух прав обнови у мени, не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога светога не одузми од мене."

Пресвета Владичице Богородице, низпошљи ми благодат Светога Духа и утврди је у срцу моме.

После 140 молитава: Сећамо се Успења Пресвете Богородице и молимо за миран и безметежан крај живота:

Пресвета Владичице Богородице, подари ми миран и безметежан крај живота.

После 150 молитава: Сећамо се славе Мајке Божије, којом је Она увенчана од Господа, након пресељења са земље на Небо, и молимо Царицу Небеску да не остави верне на земљи, већ да их заштити од свакога зла, покривајући их Својим часним омофором:

Пресвета Владичице Богородице, сачувај ме од сваког зла и покриј ме Твојим омофором 

Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!

  

МОЛИТВА Пресветој Богородици

Царице моја Предобра, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих, Заштитнице страних и невољних, Покровитељко увређених – видиш моју беду, видиш моју муку, помози ми као нејаком, нахрани ме као странца: грех мој знаш, опрости га по вољи Твојој, јер немам друге помоћи осим Тебе, ни друге Заштитнице, ни боље Утешитељке осим Тебе, о Богомати, да ме сачуваш и заштитиш у све векове. Амин.

Срећан празник Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина!

"Уз свечане погребне песме сахранише Апостоли њено пречисто тело. После три дана они отворише гроб да се још једном поклоне остацима Мајке Божје, заједно са апостолом Томом који је тада стигао у Јерусалим. Али не нашавши тела у гробу, у недоумици се вратише кући. Ту им се за време обеда, блистајући небеском светлошћу, јави у ваздуху сама Богородица и рече им да је Син њен прославио и тело њено и да она, васкрснута, стоји пред Његовим Престолом. И још им обећа да ће увек бити са њима." Свети Јован Шангајски

 

Света земља - Јерусалим - Црква Успења Пресвете Богородице - Гетсиманија

  

Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим

    

Улаз у Цркву Успења Пресвете Богородице

    

На улазу је гробница Богородитеља - Јоакима и Ане (родитеља Пресвете Богородице)

 

Гробница Светих Јоакима и Ане

    

Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим

  

Гробница Пресвете Богородице у Цркви Успења

 

Погребни Богородични лежај

  

Празна гробница Пресвете Богородице

  

Олтар на Гробници Пресвете Богородице

На дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.

Погребни Богородични лежај

Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота. 

 

Гробница Божије Матере

 

Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму 

БОГОРОДИЧИНО ПРАВИЛО

Према предању , ово правило је дала Сама Пресвета Богомајка, Својим јављањем , у осмом веку, завештавајући да ће имати особити удео у спасењу свакога ко буде творио ово Правило. Према предању, овај начин молитвеног поштовања Богомајке некада је био веома прихваћен међу хришћанима.

Ово предање обновио је Свети Серафим Саровски, дајући га многима који су долазили код њега по благослов да подражавају ово Правило; у његовој келији нађена су писма која су сведочила о многим чудима, која су се дешавала од Пресвете Богородице, онима који су испуњавали ово правило.

Извршавати Богородичино правило значи: изговарати 150 молитава: Богородице Дјево, свакодневно.

(Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом; благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.)

Многи су се молили Пресветој Богородици на овај начин, додајући при том и своје молитве. Забележено је једно од тих молитвених правила, Епископа Серафима (Звездинског):

После првих 10 молитава Богородице Дјево: Присећајући се рођења Богомајке молимо се:

Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај слуге Твоје (имена родитеља и ближњих), а умрле са светима упокој у вечној слави Твојој.

После 20 молитава: Сећајући се Ваведења, молимо се за отпале од Цркве:

Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај и присаједини Православној Цркви, Пресвета слуге Твоје (имена).

После 30 молитава: Сећајући се Благовести, молимо се за утеху невољних:

Пресвета Владичице Богородице, ублажи патњу нашу, пошаљи утеху и ублажи бол слугама Твојим (имена).

После 40 молитава: Сећајући се сусрета Пресвете Богомајке и праведне Јелисавете, молимо се за све који су раздвојени да се сједине и за нестале без трага да се нађу:

Пресвета Владичице Богородице, Богородице, сједини раздвојене слуге Твоје (имена).

После 50 молитава: Сећамо се Рођења Христовог и молимо за препород душе и нови живот у Христу:

Пресвета Владичице Богородице, даруј мени у Христу крштеном, да се у Христа и обучем.

После 60 молитава: Сећамо се Сретења Господњег и речи Светог Симеона Пророка: "И Теби Самој нож ће пробости душу..." и молимо се да Мајка Божија изађе у сусрет нашој души при кончини, да нас удостоји причешћивања Светим Тајнама Христовим и да нас проведе кроз страшна митарства:

Пресвета Владичице Богородице, удостој ме да се при последњем издисају причестим пречистим Тајнама Христовим, и Сама ме проведи кроз страшна митарства.

После 70 молитава: Сећамо се бекства Богомладенца и Богомајке у Египат, и молимо се да нас Пресвета избави од сваке напасти људске и демонске:

Пресвета Богородице, не уведи ме у искушења у овоме животу и избави ме од свих напасти.

После 80 молитава: Сећамо се нестанка дванаестогодишњег Исуса у Јерусалиму и молимо Пресвету Богомајку да нам подари непрестану Исусову молитву:

Пресвета Владичице Богородице, Дјево Марија, даруј ми непрестану Исусову молитву.

После 90 молитава: Сећамо се чуда у Кани Галилејској, када је Господ претворио воду у вино, после речи мајке: "Нема вина..." и молимо се за помоћ у свим делима и тегобама:

Пресвета Владичице моја, Богородице, помози ми у свим делима мојим и избави ме од свих тегоба.

После 100 молитава: Сећамо се Богомајке под Крстом, када Јој је бол као нож прострелио душу, и молимо се Мајци Божијој, да нам укрепи душевне силе и одагна униније, (чамотињу и очајање):

Пресвета Владичице Богородице, Преблагословена Дјево Марија, укрепи моје душевне силе и одагнај од мене униније.

После 110 молитава: Сећамо се Васкрсења Христовог, и молимо Пресвету да васкрсне наше душе и ободри нас за подвиг:

Пресвета Владичице Богородице, васкрсни душу моју и даруј ми непрестану спремност на подвиг.

После 120 молитава: Сећамо се Вазнесења Христовог коме је Пресвета присуствовала, и молимо да уздигне наше душе изнад светских сујета и забава, и научи нас да стремимо ка небеским висинама:

Пресвета Богомајко, уздигни душу моју изнад сујете и таштине овога света.

После 130 молитава: Сећамо се силаска Светога Духа на Апостоле и мајку Божију, на Сиону, и молимо се: "Срце ми чисто саздај Боже и Дух прав обнови у мени, не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога светога не одузми од мене."

Пресвета Владичице Богородице, низпошљи ми благодат Светога Духа и утврди је у срцу моме.

После 140 молитава: Сећамо се Успења Пресвете Богородице и молимо за миран и безметежан крај живота:

Пресвета Владичице Богородице, подари ми миран и безметежан крај живота.

После 150 молитава: Сећамо се славе Мајке Божије, којом је Она увенчана од Господа, након пресељења са земље на Небо, и молимо Царицу Небеску да не остави верне на земљи, већ да их заштити од свакога зла, покривајући их Својим часним омофором:

Пресвета Владичице Богородице, сачувај ме од сваког зла и покриј ме Твојим омофором 

  

Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму

    

Гробница Божије Матере

Кондак, глас 2. Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку.

Успење пресвете Богородице - Велика Госпојина
Тропар, глас 1. Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше.

Света Петка Ђунис

 

 

Velika Gospojina

                           

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА: СПЦ и верници сутра славе Успење Пресвете Богородице

  

Тај празник, када се завршава и пост, који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и дан када се она, према предању, винула на небо и предала свој дух у руке Спаситеља.

БЕОГРАД – Српска православна црква (СПЦ) сутра слави празник Успења Пресвете Богородице или Велику Госпојину – како се тај празник назива у народу.
То је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици. Тај празник, када се завршава и пост, који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и дан када се она, према предању, винула на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“.
Богородица се сматра заштитницом жена породиља и разна су народна веровања везана за моћ икона на којима је она представљена. Обичај је да се од Велике до Мале Госпојине (21. септембар) беру лековите биљке.

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек.“ Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Тропар (глас 1):В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Господ Вишњи тако рече
Из твог срца, Дево чиста,
Вода жива да потече,
Те да жедни пију Христа –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Те да жедни Христа пију:
Горки Њиме да се сладе,
Слепи Њиме да се мију
И жалосни лече јаде –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Из вечности пиће стиже,
Сух времена поток нали,
И опет се к небу диже;
Окрепи се свет сустали –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Слава теби, о Пречиста,
Слава теби, Богомати!
Ти нам роди Живог Христа,
Живу воду благодати –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!

РАСУЂИВАЊЕ

Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари.Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела. 

Извор књазевац.орг.рс

Сутра је Велика Госпојина - Успење Пресвете Богородице

  

Српска православна црква сутра слави празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, који је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици

Празник је успомена на смрт Богородице и, према јеванђелском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.

Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира.
 
У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
 
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола".
 
"Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
 
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је, наџивевши свога сина, као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
По распећу Господа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све време до смрти провела у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи.

Извор: Тањуг 

 

Како вратити радост живота

                     

Протојереј Андреј Ткачов: УНУТРАШЊИ БОЛ

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу.

Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати.

Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго?

То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа.

Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.

И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница.

Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата.

Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе?

Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи.

„Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву.

Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело.

Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити.

Почеће да боли.

Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души.

Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог.

Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима.

А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа.

Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике.

А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни.

Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе.

Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара.

Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим.

Неко поново, а већина по први пут.

Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест.

Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено.

Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек.

Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине.

Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти.

Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа.

Са руског Марина Тодић
Радоњеж 

Šta znači izdaja na energetskom nivou

  

Kažu da se izdajnik treba smatrati neprijateljem, ali da li je to tako? Ako su vas izdali - znači pomogli su vašem rastu! 
Ako su vas izdali - znači predaju vas na energetski viši nivo. 
Drugim riječima otpuštaju čovjeka, da bi on išao dalje. 

Sa napuštanjem starog programa života istovremeno se otvaraju nove mogućnosti. Svaki put kada čovjek doživljava krajnju tačku bola, njemu se otvara i maksimalna blagodet.
Prolazeći kroz fizičke patnje - otvara se astralni provodnik, kroz emocionalnu bol - otvara se mentalni provodnik.

Mentalno razočarenje - otvara duhovni izlaz, odnosno, duhovno razočarenje vodi u suptilnije svjetove i tako u beskonačno.
Mnogi su često i dugo zaglavljeni u nekoj situaciji, i samo kroz bol i patnju mogu da promijene svoj fokus pažnje u širi diapazon životne objektivnosti.
Može li da se ne pati? Nemoguće je - taj je uslov založen u DNK čovjeka od strane Tvorca za rast duše (ili pad - kada joj se ne daje izlaz), i aktivan razvoj.
Svaki put kada čovjek želi da se uzdigne, da raskrije svoju unutrašnju suštinu - gubi nešto ...
Ali zašto? Takav je proces izbora između prošlosti i budućnosti.
Strah od gubitka tog udobnog, naviknutog, poznatog ... uvijek treba birati između: straha i ljubavi.  Ako čovjek nema povjerenja u Boga - on počinje da igra igru sa samim sobom.
Izgradnja strateških zadataka, ne usklađena sa programom Tvorca - dovodi do razočaranja u smisao života. Čovjek hoće da upravlja svakim danom, minutom i ponovo počinje da pati, kada se ruše njegovi planovi.  On se praktično primorava  da uzme platno i boje i boja život na nov način.
​

  

Opet, strah, stres ... Prosto je nemoguće da se ne osjeća bol, sve dok ima vezanosti, ima uslovljavanja, a nema povjerenja u Sudbinu.
Stoga je, izdaja - ispit povjerenja za vaše više "Ja". Izdaju - predaju u ruke Boga. A tu se više birati ne može, tada: Strah treba da ustupi mjesto Ljubavi i Prihvatanju.

Oksana Kokota 
Prevod teksta: http://www.cluber.com.ua 
Prevela: Beba Muratović -
​Bebamur.com

Пасуљ на хиландарски начин

Данас, на интернету, или у штампаним куварима, можете наићи на различите рецепте такозваног хиландарског пасуља. Неко ће се запитати како то? Који је прави? Одговор је једноставан. Само у последњих двадесетак година кроз Хиландар је прошло на десетине кувара из Србије, Републике Српске и Црне Горе, било да су долазили као помоћници, који су у манастиру радили на благослов (израз за оне који раде без плате, али за свој труд увек добију од игумана нешто новца на благослов), или пак да су радили за плату као радници. Свако од њих, као и свако од нас, има нешто своје, неки свој метод спремања одређеног јела. Тако је и са пасуљем. Ако узмемо два различита човека да спремају исто јело по истом рецепту, јела ће се ипак разликовати. Свако од нас, док спрема било које јело, поред неопходних намирница, као најфинији зачин, додаје у то јело и своју љубав, свој труд и молитву коју не само што улаже у јело већ је и осећа према онима за које то јело спрема.

Старац Симеон, дугогодишњи хиландарски виноградар, подрумар и црквењак, испричао ми је како је у време идиоритмије он кувао пасуљ. Његов рецепт није почињао са пасуљем већ са луком. Толико је волео црни лук, да је у једном периоду свог монашког живота, када је био саборни старац, члан манастирске управе, имао само један захтев од Управе: да се братији у следовању повећа количина лука. У то време, у манастиру је била идиоритмија. Идиоритмија или особеножиће између осталих карактеристика имала је и ту да свако од братије води одвојен живот, сличан келиотима. Свако је спремао јело за себе у својој келији.

Дарежљивог на хлебу ће благосиљати
уста, и то је верно сведочанство
о доброти његовој; против шкртог
на хлебу роптаће град, и праведно
је то сведочанство о шкртости његовој.
(ИсС 31, 27–28)

Идиоритмија је уведена као начин преживљавања у периоду када су манастири све своје приходе исплаћивали турском освајачу на име намета. Да би сачували манастире монаси су препуштени сналажењу. Касније, када су намети смањени и напослетку ослобођењем укинути, идиоритмија која је узела маха наставила је са својим животом. Управе манастира су сада набављале намирнице и остале потрепштине за братију и раздељивали би их сваком спрам послушања које обавља и животних потреба. Тако су добијали и одређену количину лука, за коју је отац Симеон сматрао да је недовољна. Често се прибегавало и робним разменама. Онај ко није толико користио рецимо управо тај лук, он би га мењао за неку другу намирницу, и слично. Они који нису били вични кувању, или нису то могли да чине из неких других разлога, могли су да се хране у гостињској кухињи, у којој је кувар свакодневно спремао храну за манастирске госте и раднике. Ако би се неко одлучио на такву исхрану, био је дужан да своје следовање у намирницама преда кувару гостињске кухиње.

Памтим неколико кулинарских савета старца Симеона везаних за спремање пасуља, које сам увек примењивао, јер сам их сматрао веома корисним. Тако на пример, од њега сам научио да у пасуљ који се кува увек треба додати мало нане или кашичицу домаћег пекмеза од шљива, како би се спречило касније надимање стомака. Исто тако, уместо сока од парадајза можете у пасуљ исцедити сок од лимуна. У том случају, најпре додајте у пасуљ више першуна и лука, а затим сипајте сок ​​од лимуна. Такође, да бисте онемогућили да се осети киселост парадајза, додајте прстохват-два шећера. Пре кувања морате знати да ли је пасуљ тврд за кување или је мекан. Уколико је сувише мекан, остали састојци ће бити некувани. У том случају, остале састојке додајте раније, одмах након првог кључања.

4 главице црног лука (исеченог на ситне коцке)
0,5 kg пасуља
2 шаргарепе (исечене на ситне коцке или нарендане)
4 чена белог лука (ситно исеченог или у авану добро изгњеченог)
туцана паприка
свежи першун, исецкан
со и млевени бибер
маслиново уље
кашичица сенфа
сушена паприка или 2 листа ловора
прстохват нане или кашичица пекмеза од шљива
2–3 супене кашике брашна

Увече потопите пребрани пасуљ у хладну воду да набубри. Обратите пажњу да воде има довољно, да се случајно не деси да пасуљ упије сву воду и остане сув током ноћи. Уколико нисте стигли да га потопите претходне вечери, можете и на дан кувања, с тим да у води одстоји три сата. У посебну, мању чинију потопите на два сата, такође у хладну воду, сушену паприку да омекша.

Оцедите пасуљ од воде у којој је бубрио и убаците га у одговарајући лонац за кување. Налијте хладну воду да пасуљ огрезне и ставите на шпорет да се кува. Када почне да ври, нека се кува петнаестак минута. Затим проспите воду, лепо оцедите пасуљ и налијте га сада врелом водом. У лонац убаците и половину исецканог лука. Током кувања доливајте врелу воду, да не уври. У тигању, на маслиновом уљу, пропржите преостали лук и шаргарепу. Пред крај динстања додајте у лук сенф и све лепо измешајте варјачом. На пола кувања пасуља сипајте у лонац смесу из тигања. Сада додајте сушену паприку, коју по жељи можете претходно исецкати или пак убацити целу. Уколико користите ловор, убаците и њега. Такође додајте и нану или кашичицу пекмеза. Нека се све заједно кува.

У тигању, на маслиновом уљу, пропржите брашно да благо порумени. Чим порумени, склоните тигањ са ватре и уз мешање додајте бели лук и туцану паприку. Добро измешајте да се све лепо сједини. Када пасуљ омекша, посолите га. (Уколико стављате сок од парадајза, немојте то чинити пре него ли одмекне, иначе ће вам требати много више времена да се пасуљ скува.) Додајте у пасуљ запршку из тигања, уз непрестано мешање, како се не би створиле грудвице од брашна. Када сте додали запршку, кувајте све заједно још двадесетак минута. Пред сам крај додајте исецкани першун и млевени бибер.

(Рецепт је преузет из књиге Светогорски кувар, аутора јеромонаха Онуфрија Хиландарца - уједно вам је и најтоплије препоручујемо јер се ради о изузетно корисној и квалитетној књизи коју би свако од нас требало да има у својој приватној колекцији.)  

Пријатељи манастира Хиландара

ЊЕГОШ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА

О томе како је владика и песник успео да проникне у велике тајне васионе, о његовој вези с кабалистичким списима и савременом науком…
  
Било је пролеће 1845. године, време великог поста, кад је песник, владика и филозоф Петар II Петровић Нјегош (1813–1851) наумио да коначно оствари један од својих детињих снова. У његовом сећању, још увек свеже, биле су слике дечаштва које је проводио у родним Његушима, селу подно планине Ловћен. На овом месту је, како многи тврде, небо најлепше у топлим летњим ноћима кад се оспе ројевима звезда које се из Његуша виде као на длану. Дечачки сан малог Рада, како је било песниково световно име, био је да докучи велике тајне далеког универзума.
   Много година касније духовни и световни поглавар Црне Горе одлучио је да промени тачку гледишта и, уместо у небо, погледа у себе. Већ поменуте године почео је да пише своје чувено дело, филозофско-верски спев „Лучу микрокозма”, за коју су многи тврдили да је својим јединственим и далекосежним замислима заувек променила поглед на човека, али и на читаву васиону. Више од сто педесет година после смрти овог великог песника, „Луча микрокозма” и даље има пажљиве читаоце, а најновије теорије о пореклу космоса казују како је Његош, чини се на много начина, био на трагу великих научних истина.

Музика неба

   Будући да у првој половини 19. века још није било авиона, Његошу је преостало једино да пође на духовно путовање чији је почетак био празан лист хартије. Песник на путовање није пошао сам. Пратила га је искра божанствена или луча сјајна, како је песник назвао своју светлећу водиљу. Она је за песника била оно добро и божанско у човеку, доказ постојања нечег вишег и смисленијег.
   И заиста, „Луча микрокозма” је с посебном уверљивошћу приказала путовање душе по космичким пределима у којима су смештене планете, звезде, сфере, али и пакао и рај с којима се песник на свом литерарном путовању срео. Он је надахнуто певао о небеским и божанским тајнама, летећи по забаченим деловима свемира. Са даљина на које се отиснуо видео је и Земљу, описујући је као „небески шар”. Песникова васиона састојала се од милиона покретних небеса. У њеном центру налазило се средишње небо око кога се савијају сва остала. По Његошевој претпоставци, наша Земља налазила се у дванаестом небу.
   Сам назив овог дела упућује на грчку реч микрокосмос  која значи мали свет или свемир у малом. Наиме, стари Грци следили су уверење по коме су човек и космос нераскидиво повезани. Основни појам који се тицао човека, али и свемира, била је хармонија схваћена као поредак, склад, али и музика. Сматрало се да космос има своју јединствену, хармоничну мелодију.
   Следбеници грчког филозофа Питагоре (570–500 г. п. н. е) веровали су да свака планета има свој тон и да она, заједно с осталим небеским телима, ствара музику космоса због које се све планете и савршено правилно крећу, пратећи нјен ритам. Овај музички склад зависио је од делованја сваког појединца понаособ. То би значило да је сваки човек био одговоран за мелодију свемира, то јест за склад у њему.
   Ова веза за Старе Грке била је неупитна и из ње је проистекло једно логично питање. Ако су човек и универзум исто, да ли посматрањем себе можемо да откријемо и тајне универзума? Како се чини, Његошу је управо то пошло за руком. Будући да је проникао у необичан однос човека и васионе, песник је похитао на место где га је чекала једина и права истина, у одаје своје душе.

Мноштво планета у човеку

   Иако је Његошев духовни лет осветлио многа мрачна места у дотадашњем знању о човековим дубинама, његове замисли биле су помало необичне и не тако добро прихваћене у патријархалној заједници у којој је рођен. Песникова схватања била су у извесном нескладу с ондашњим црквеним учењима, а његово виђење човека садржало је и понешто од кабалистичких езотеричних учења која за просечног Црногорца 19. века нису била најприхватљивија.
   Трагове кабале у „Лучи микрокозма” прва је приметила наша велика књижевница и историчарка филозофије Аница Савић Ребац (1892–1953). Ово верско, али и филозофско учење у оквиру јудаизма поучава да је човек заправо бог, смањен до људске величине. Кабалистичко виђење космоса подсећа на оно настало у античкој Грчкој. Човек је, по њему, такође космос у малом. То се сликовито може приказати и на научни начин.
   Људско тело састављено је од атома сачињених од протона и неутрона, и електрона који круже око њих. Овакав изглед атома сличан је изгледу планета у Сунчевом систему. То значи да је човек симболично сачињен од мноштва малих планета. Свака промена која се одигра у њему стога се истовремено одражава и на космос. Све људске болести, по кабалистима, потичу од неусклађености микро и макро космоса, човека и васионе. Лек против сваке бољке био би усклађивање малог космоса с великим.
   Многи мисле да је свемир бесконачан. Но, да ли је он одувек био такав? Вера и наука углавном се слажу око једне ствари, а то је да је космос настао из једне тачке. „Луча микрокозма” дала је јединствену слику настанка свемира потеклог из хаоса, то јест неразумног поретка ствари. Онај који је неред претворио у ред, а хаос у уређену васиону, био је бог-песник, онај који је и цео свет створио из осећаја лепоте, исто онако како су уметници вековима стварали.
   Наука није залазила у питања божјег стварања, али је зато претпоставила да је свемир настао из нечега што није ни налик његовом садашњем изгледу. У прошлости је заиста постојао тренутак кад су ствари кренуле другачијим током. Према теорији великог праска, једној од теорија о постанку космоса, првобитни свемир чинили су велике количине енергије, висок притисак и температура, и брзо се ширио и хладио. Овакво стање заиста би могло да се назове хаотичним. По овој теорији свемир се и непрекидно шири. Све ово, у песничком облику налазимо и у „Лучи микрокозма”.

И Њутн и Ајнштајн

   Његошев опис неба наизглед је једноставан. Средишњи део космоса или „великог океана воздушног”, како га назива песник, чини светао, уређен део васионе у коме се налази и наша планета. Око ње је, простран и неуређен, мрачни простор хаоса. Светлост и тама су у некој врсти непрекидне борбе. Наиме, светли део непрестано се шири на рачун оног тамног и постепено га замењује. На тај начин васиона се непрекидно шири у корист добра, све до тренутка кад светло коначно не замени сав тамни простор.
   Модерне научне теорије овај догађј описале су као збир енергија који се у васиони непрекидно смањује. Захваљујући њима, из тамних, мртвих места у космосу рађају се нова Сунца. Његошево светло и тама могу да се схвате и као појмови материје и антиматерије, које наука и данас испитује. Када се нађу заједно, оне се међусобно поништавају, а из њих се ослобађају велике количине енергије у облику гама зрачења или других честица.
   Док се научници, верници и филозофи вековима споре око тога ко је у праву, Његош нам на ово питање даје једноставан одговор. Човек је сам себи велика тајна и отуд не може очекивати да све сазна једноставним испитивањем света око себе. О томе говоре и три најлепша стиха „Луче микрокозма”:

С точке сваке

    погледај човјека,

Како хоћеш суди

     о човјеку –

Тајна чојку човјек је

          највиша.

   Ипак, било је и оних који су веровали да наука, филозофија и вера и те како могу да се сложе. Чувена је реченица Алберта Ајнштајна (1879–1955) да је наука без вере хрома, а вера без науке слепа. Овај научник дефинисао је своју веру као космичку. Пре њега, ту је био и енглески физичар и математичар Исак Њутн (1643–1727), за кога мало људи зна да се бавио и алхемијом.

Број: 3345 2016.

Аутор: Србиславa Д. Тодоровић 

Извор: Политикин забавник