понедељак, 27. март 2017.

Лествицом нагоре

Беседа у 4. недељу Великог поста, на дан сећања на преподобног Јована Лествичника

У име Оца и Сина и Светога Духа! 

Некада бисте тама, а сад сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости, - каже апостол обраћајући се нама (Еф. 5, 8). 

  
 
Данас, у четврту недељу Великог поста Црква посебно поштује угодника Божијег – Јована Лествичника. Овај подвижник који се у песмама назива светилником васељене био је служитељ Божанске светлости. Човек који је цео свој живот посветио усхођењу ка Царству Небеском у борби са страстима, греховима и тамом која обавија наше срце и нашу свест. Скоро целог живота се подвизавао у Синајској пустињи. У седамнаестој години крочио је на овај пут и цео живот је посветио посту и молитви. 

Имамо неколико постова у току године, а сад је у току посебан, Велики пост, и свако од нас зна како је човеку тешко да постигне то да сваки дан посвети Богу. Сами себи говоримо за време поста: «Ево, недеља није лоше протекла у посту, исповедио сам се, причестио сам се, учинио сам још неке кораке на духовном путу и вероватно могу себи да дозволим да се мало опустим, да се накратко вратим светским задовољствима.» Односно, чак ни ову Четрдесетницу не живимо с Богом у потпуности, а преподобни Јован Лествичник је четрдесет година у пустињи посветио ономе чему ми често не можемо да посветимо четрдесет дана.

Један од плодова његових подвига представља књига «Лествица или духовне таблице». Књига коју свако од нас треба да се потруди да прочита. Наравно, човеку који живи у свету овакво штиво није увек лако, зато што је оно пре свега упућено монасима и многе ствари једноставно нису схватљиве. Чак ни монаси не могу све у овој књизи да појме. Али ако одлучимо да у овој књизи нађемо нешто корисно и поучно за себе лично, обавезно ћемо наћи нешто о свом животу и то ће нам помоћи да га поправимо.

То је врло важно за нас сад, кад је пост одмакао више од половине и кад често самоуверено почињемо да размишљамо о празницима који се ближе, опуштамо се и губимо оно мало плодова које смо стекли.

Али сад не бих желео да скренем вашу пажњу на текст ове књиге, већ на икону коју видимо пред собом. Она носи управо такав назив: «Лествица Јована Лествичника».

Сав наш духовни живот је усхођење лествицом. И ово духовно усхођење има један услов: не смемо на овом путу тек тако да се зауставимо. Замислимо да треба да се попнемо на неко брдо или бетонски зид, или на стену под углом од четрдсет пет степени. Онај ко то жели да учини има само два пута – или да устрчи из залета или да падне. Притом не може да се заустави на извесно време – све време треба да се пење. Или ће се стропоштати, или ће уложити сву снагу и пети се нагоре и постићи задати циљ.

На икони «Лествица Јована Лествичника» видимо један важан и страшан детаљ: подвижнике који су се попели до самог врха демони збацују с лествице и они лете надоле стрмоглавце.

Из сопственог живота знамо како често прошавши пут неког подвига, због неких ситница летимо надоле и сва наша достигнућа се у најбољем случају своде на нулу, а дешава се да чинимо и још страшније грехове. Видимо око себе хришћане, подвижнике, учитеље, свештенике, монахе, епископе, људе који су много учинили за Цркву, Христа и ближњег, који исто тако падају, стрмоглавце лете наниже и гину. Тако је увек било у историји човечанства и Цркве.

Стога није случајно што нас апостол Павле позива да будемо максимално опрезни и пажљиви у свом животу. Он каже: «Не опијајте се вином, јер је у њему блуд» (в.: Еф. 5, 18). Он у вину види повод за могући пад. Вино је плод људског рада, сунца и земље. И чини се да има врло племенито порекло. Али многи од нас знају како због празника, изражавања љубави и пријатељства човек пије вино и до чека то често доводи несрећника, до каквих страшних грехова.

Међутим, у речима апостола видимо и одређену слику, зато што је сва таштина света око нас: информације, разговори, наши послови, прво нам као и чаша вина изгледају сасвим невино. Сами себи кажемо: «Добро, мало ћу се одморити од поста, од подвига, од обећања која сам дао Господу. Накратко, због посла, због неких важних околности.» И човек се неочекивно за себе самог опија овим вином света, испразности, таштине, гордости и греха и гине, лети стрмоглавце, а демони га одвлаче у пакао као подвижнике приказане на икони «Лествица Јована Лествичника».

Данашње Јеванђеље нас такође подсећа на значај поста и молитве. Христови ученици нису могли да истерају демона без обзира на то што им је Господ дао снагу и да лече и да благовесте, и Спаситељ им указује на то да се демонска природа може савладати само молитвом и постом (в.: Мт. 17, 14-21).

Молитва и пост су пут ка светлости, ка победи, пут ка светковини, сједињењу са Христом, пут ка томе да сваки дан нашег живота, а посебно сваки дан Великог поста буде испуњен великом молитвеном радошћу јединства у Духу Светом. 

Амин.
Са руског Марина Тодић

Извор /www.pravoslavie.ru/

Нема коментара:

Постави коментар