субота, 25. март 2017.

Психијатрија у црквеним оквирима

     Шта представља душевна болест са црквене тачке гледишта? Може ли свештеник узимати на себе терет лекара душа — не само као пастир, него и као лекар који је призван да измученом болешћу да предах од недаћа већ овде, на овоземаљском свету? О томе смо разговарали са доктором медицине и настојатељем храма Рођења Јована Претече у селу Јуки, у Виборској епархији, протојерејем Григоријем Григорјевим.
  
Запоседнутих је мало, већина је само болесна
 
—Оче Григорије, пре је било устаљено да се сва психичка обољења приписују запоседнутости...
 
— Мислим да је ђавоиманост у чистом облику врло ретка појава. Чешће се она надовезује на психичко обољење и стапа се са њим. Како сам 40 година радио на психијатрији, заиста сам се са ђавоиманима сусретао највише 10 пута. За мене запоседнутост представља Божији Промисао који је немогуће умом постићи. Три момента у нашем животу зависе само од Бога: рођење, смрт и улазак злих духова. Као у случају са гадаринским бесноватим, када демони питају Бога за дозволу да уђу у крдо свиња, тако је и у свим другим случајевима: без воље Божије бесови се не могу уселити у човека. Мислим да је запоседнутост крајњи облик лечења који Господ попушта и који исцељује, пре свега од атеизма. Јер онај ко је преживео ђавоиманост, никада више неће бити атеиста. Тако се приближава Богу. Наравно, уз услов да се човек покаје. 

—Хајдете онда да пробамо да размотримо шта значи психичко растројство.
 
— Велики совјетски психијатар Дмитриј Јевгењевич Мелехов, који се сматра оснивачем социјалне психијатрије, био је дубоко верујући човек. Тек након његове смрти била је објављена књига „Психијатрија и проблеми духовног живота“. Мелехов је издвајао три облика психичких обољења. Први: обољења у вези са повредом мозга, видљивом или невидљивом — потреси, тумори, интоксикације. На пример, при конзумирању алкохола и наркотика долази до хемијских оштећења. У таквим случајевима, неопходна је помоћ медикаметима. Други облик: када не постоји никакав физиолошки супстрат. Та обољења је Мелехов назвао духовна растројства. Трећа варијанта — мешовити тип растројства. Дакле, духовна растројства и јесу специфична по томе што метода медикаментима у таквим случајевима није много делотворна. Пацијент се лечи, а резултата је мало. И тада, према речима Мелехова, помажу црквене Свете Тајне, молитва. Зато, сматра он, поред постеље душевно оболелог увек мора бити лекар психијатар и свештеник.
 
Медицинско-црквена сарадња
 
—Шта је, у том случају, руковођење душевно оболелих?
 
—То је када лекар и свештеник раде заједно. Лекар спроводи медицински део посла. Али, лечење медикаментима је само „постављање изолације на проводнике који варниче“, искључивање оболелих делова тик пред хаварију. Свештеник обавља духовни посао, пре свега обавља Свете Тајне цркве: Јелеосвећење, Исповест, Причешће. Пре су се у Русији, у оквиру свих психијатријских болница, градиле болничке капеле. Свештеник и лекар су били колеге. Само на једној Војно-медицинској академији има преко 50 клиника. При свакој је био храм. Литургија се служила свакога дана. 

—Како разумети где је духовни фактор обољења, а где треба и „проводнике изолир траком“ замотати?
 
— Свештенике су позивали код болесника, када дуготрајно лечење медикаментима није давало резултата. Тек пошто би свештеник обавио Свете Тајне, пратило се да ли се болесниково стање променило или не. Навешћу следећи пример: мој блаженопочивши духовни отац, протојереј Василиј Лесњак, био је настојатељ Шуваловског храма и такође је сарађивао са психијатрима. Једном приликом му је дошла жена и рекла: „Мој син лежи у болници И. И. Скворцова-Степанова већ неколико месеци. Не могу да га излече од тешке психозе. Лекови не делују. Доктори су саветовали да вам се обрадим — ко зна“. Батјушка се помолио у олтару и вели: ето ти, мајко, нафора; ако је твој син узме од тебе, ја ћу моћи да му помогнем, уколико не — нећу моћи. Када је мајка отишла у посету сину, он јој је изашао у сусрет, и сам затражио: дај ми, шта си то донела. Након неколико дана су га пустили. Лично је дошао у цркву, код оца Василија. Имао је духовно обољење. 

— Да ли то значи да се духовна болест од душевне може открити само експерименталним путем?
 
— Овде другачије није могуће. Чак приликом лечења медикаментима, лекови се бирају експериментално. Некоме ће одговарати један лек, некоме други. Критеријум је сам пацијент.
 
Навигација и Царство Небеско
 
— Шта подстиче појаву психичког обољења? Средина, лоше детињство?
 
—Сваки човек од рођења има генетски слаба места. Код некога је то желудац, код некога срце, зглобови, а код других мозак. Како показује пракса, права психичка обољења су ипак, најчешће, генетска. Непријатно детињство помаже да се та слаба места пројаве. А пријатно — значајно умањује и кочи њихов развој. У датом случају „болна места“, се по правилу, не манифестују у млађем узрасту, али могу се манифестовати у периоду хормоналних промена, и приликом других стресних ситуација. У лагодним условима, човек може и да не осећа никаве проблеме. Али нису читав живот лагодни услови. Ломови ће пре или касније изаћи на видело.
 
—Где је граница између болести и просте емотивне неуравнотежености?
 
—Болест има тај карактер да је њоме тешко управљати. Она увек ремети човека тиме што се отима контроли. На пример, када човек пије, али сваког тренутка може да остави — то је стање пред болести. Пијанство је већ болест, психофизиолошка, патолошка зависност. Тако је и овде: када оболели сам са собом не може ништа да учини, и ситуација се измиче контроли, изазивајући при томе опасност по његов живот и живот ближњих— то је болест. Такође, најважнији симптом психичког обољења је снижење критичке самооцене. Болестан човек не сматра себе оболелим. Што је дубља болест — нижи је степен самокритичности.
 
—Како настаје растројство?
 
— Прво се снижава психолошка заштита — наш духовни имунитет. То су наша позитивна сећања. „Прелепа, света успомена која се сачувала из детињства—може бити, да је најбоље уколико човек понесе кроз живот пуно таквих добрих успомена — спасен је“, — говори Достојевски устима Аљоше Карамазова. Ако је у сећању довољно интензивних, светлих, позитивних момената, онда и приликом стреса човек тражи уточиште у њима и мисли о позитивном, попут подморнице која одлази од олује у океанску пучину. Духовна благодат ће увек навести навигатор душе на Царство Небеско.

—Може ли се зауставити развој психичког растројства?
 
—Да, наравно. Знам доста случајева када је човек био на граници психијатрије и болест се, уз Божију помоћ, повлачила.
 
Ремисија у Цркви?
 
— Од чега то зависи?
 
—Од човека и од околности. Човеку православном, пре свега, треба да помаже вера. Он мора, мимо свега осталог, да се у целости ослони на Бога. Јер шта је то вера? То је верност заповестима Божијим и поверење у Бога. Ма колико високе горе испред тебе да порасту, колико год блато да се направи, треба веровати. Ту је најважније да се не скрене са изабраног, тешког пута. Ако је главни циљ тражење Царства Небеског и поверење у Бога, тешкоће неће бити фаталне. Оне ће бити весници оне радости коју нико неће моћи да нам одузме. Радост та ће бити бесконачна. Међутим, ако човек нема виших морално-духовних вредности, он се ломи. Вера је имунитет за све психичке болести. Психичка растројства су често показатељ болесне вере, њених недостатака, недовољно верности и поверења у Бога.
 
—То је потврђено у пракси?
 
— Да, често сам се сусретао са тешким случајевима психичких обољења, када су се пацијенти током оцрковљења скоро у потпуности ослобађали од медикамената, прелазећи на минималну дозу. Када говоримо о позитивним резултатима, ту мислим на дугорочну ремисију — 10–15–20 година и више. 

    
 
Таблете и кормило
—Рекли сте да је психичко растројство показатељ болесне вере? Следује да је оно увек последица греха?
 
—Слом у централном нервном систему може бити плодно тле за развој растројства. Мозак — то је велика ендокрина жлезда. Савременој науци је добро познато да мозак може производити више од хиљаду и по хормона радости и само пет хормона стреса. Несреће су код свих исте, а радост је код сваког лична. Када човек доспева у зону стреса, код њега се нагло повишава сугестибилност — способност да се без критике прихвата свака (како лоша, тако и добра) информација. То је попут мача са две оштрице: ако мислиш о нечему добром — десиће се добро. О лошем — лоше.
 
—Како то функционише?
 
— Ако у току олује окренемо кормило у добром правцу— брод ће допливати до циља, а уколико не усмеримо — разбиће се о стене. Зона стреса је стимуланс. Стрес укључује механизам радости: појурио те пас, прескочио си ограду— срећан си што си му умакао. Ако се зона радости не активира, долази до психичке испразњености, астеније. Депресија, па и друга психичка обољења, могу наступити када се у периоду стреса, дуго не активира зона радости. „Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће одузети од вас“ (Јн. 16, 22), — говори Господ. Да нисмо скренули са пута закона Божанске љубави, били бисмо у сталној радости коју нам је Бог даривао. Као у бајци о рибару и рибици: да је навигатор старичине душе био усмерен на Царство Небеско, она би се увек и свему радовала.
 
Техника безопасности духовника
 
 
—Имате велико искуство у раду са психички оболелим људима. Шта може да учини свештеник, осим класичног поучавања о вери?
 
—Може да обавља Свете Тајне Јелеосвећења, Причешћа. Брига о души у том случају треба да искључује копање по греховима. Такав човек се не сме уводити у покајно стање. На тај начин су оци довели Гогоља до смрти. Он је боловао од манично-депресивне психозе, а духовник га је притискао: кај се, кај се. То је и довело до смрти писца. Да је пио лекове и напајао се позитивним расположењем, све је могло бити другачије. И наравно, важно је што чешће причешћивати се.
 
—Могуће да ваша тачка гледишта неће бити популарна међу неким свештеницима...
 
—Шта је то исповест у нашој савременој Цркви? Замислите да код психијатра долази болесник и говори: докторе, ја лудим. А овај му додаје уџбеник из психијатрије — узмите, пробајте да схватите шта вам се дешава у глави па се вратите. Лекара би отпустили и послали на суд, јер ће пацијент највероватније извршити самоубиство. Тако и овде.
Важно је да свештеник зна шта психички оболеле људе доводи до стања покајања — то није само безумље, већ су и преступи. Нажалост, данас свештеник не носи никакву одговорност, сем оне моралне. Даје глупе савете, човек чини преступ, своди рачуне са животом или доспева на психијатрију, а овај само маше рукама: на све је воља Божија, Господ је тако уредио. Није то Господ уредио, него људска неодговорност, глупост и непажња. Са моје тачке гледишта, дошло је време када се треба молити о обнављању института духовништва, како не би сваки клирик могао да обавља Тајну Исповести.
 
—У принципу исповедати психички болесне људе је могуће? Ипак је то Тајна.
 
—Исповест је могућа и неопходна када су у питању сва обољења, међу њима и психичка. Не само да је свештеник дужан да покајнику говори о заповестима у духу љубави: «Прва Божија заповест: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом, и љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мт. 22: 37, 39). Ако не заволиш себе — нећеш заволети ни ближњег, ни Бога». Шта значи заволети себе? Усмерити навигатор душе на Царство Небеско. Критеријум за добар правац: да се човек осећа као да је у Христовом наручју, то јест, осећај потпуне заштићености и поверења у Бога. Шта је то него срећа? У таквом положају, човек исто то жели и другима. Заљубљени жели да сви око њега буду срећни. Ако не верујемо Богу, не можемо испунити прву заповест. И остале заповести без љубави према Богу су бесмислене, јер су оне само провера односа према Богу и човеку. Када човек то спознаје, он почиње да исповеда одсуство љубави према Богу, ближњем. Почиње да исповеда осуђивање. То и јесте покајање у духу љубави.
 
—Јасно. Речено простим језиком — нека свештеник проповеда о заповестима, а у душу да не улази.
 
—Оци, — кажем свештеницима, — не разумете: у совјетско време, када је била супер-психијатрија и када су сви лежали у специјалним установама, чак и тада је од њихових руку гинуло десетине психијатара годишње у СССР-у. Ако ви на Исповести, или у беседи нешто кажете болесном шизофреничару, и још доспете у структуру лудила, посебно лудила у поступцима, када је болесник уверен да сте га управо ви повредили, — знајте да ће главни циљ његовог живота бити да вас уништи. При чему ће тај преступ извршити у најекстравагантнијем облику. Када су таква дела у питању, болесници су врло креативни. Треба то увек имати на уму. Ту се оци замисле.
 
—Да ли сте имали прилике да радите са болеснима у неуропсихијатријским интернатима? У чему се састоји специфичност таквог служења?
 
—Да, имао сам. У датом случају треба бити крајње тактичан: „Према људима благ— према проблемима оштар“. Овде треба употребити крајњу икономију— причешћивати без посебне припреме. Све редом причешћивати. Важно је да посета свештеника утеши болесника и изазове позитивно расположење.
С протојерејем Григоријем Григорјевим
разговарао Јевгениј Перевалов
Са руског Ива Бендеља

Извор www.pravoslavie.ru

Нема коментара:

Постави коментар