среда, 15. март 2017.

Ako me ikada ne pozoveš - Rabindranath Tagore

Kad mojih stopala više ne bude 
u prašini puta ovoga, 
i skela bude redovno plovila bez mene, 
kad budem kupio i prodao 
poslednji put, 
i mojim odlascima na pijacu u zoru 
i povratcima kući u suton 
bude došao kraj, 
šta ako me se ne budeš sećala, 
ako me nikada ne budeš pozvala 
podižući pogled ka zvezdama. 

Kada prah bude prekrio 
strune mog instrumenta, 
i gušteri se 
po mom dovratku budu verali, 
kada vrt moj asketsko ruho odene 
spreman za pustinju, 
a korov zakrili vodu u mom bunaru, 
šta ako me se ne budeš sećala, 
ako me nikada ne budeš pozvala 
podižući pogled ka zvezdama. 

Muzika neće ćutati 
u flauti života, 
a sati će teći 
neprekidno brujeći. 
Skele će biti pune, 
kao danas što su, 
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu. 
Goveda će pasti, 
govedari će se igrati na livadama. 
A šta ako me se ne budeš setila, 
ako me nikad ne budeš pozvala 
podižući pogled ka zvezdama. 

Ali ko kaže 
da mene neće biti toga jutra? 
Ja ću se igrati 
u svim igrama onih što žive. 
Imaću nova imena 
I druge ruke da ljubavlju me vežu, 
jer ja u svim vremenima postojim 
i večito ću se na suncu kretati. 
Šta onda ako me se ne setiš, 
ako me nikad ne pozoveš 
podižući pogled ka zvezdama? 

Izostavi moje ime iz poklona 
ako ti je ono breme, 
ali sačuvaj moju pesmu. 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар