Mesečni horoskop za april 2017. godine

Kažu da je april najlepši mesec u godini….sve zeleni, cveta, priroda buja – vreme je iz dana u dan sve toplije…prosto rečeno – savršenstvo. E, pa u ovako finom mesecu red bi bio da I tranziti planeta budu dobri po nas…bar bi to tako trebalo, jel da?

Tokom ovog perioda čak četiri planete će ići retrogradnim hodom – Venera doduše samo do polovine meseca kada kreće direktno, Saturn kreće unazad 6-og, Merkur kreće unazad 10-og a Pluton 20-og aprila.

Prva planeta koja menja znak je Venera, koja se 3-eg vraća u znak Ribe u kojem će boraviti do 29-og u mesecu. Tokom celog ovog perioda formiraće kvadrat sa Saturnom iz znaka Strelca, pa nas I na dalje očekuje neizvesna emotivna, ali I finansijska situacija, rešavanje ljubavnih I novčanih problema koji se vuku već dugo, obnove emotivnih veza iz prošlosti… Saturn kreće retrogradnim hodom 6-og aprila, poslednji put u znaku Strelca. Vratiće nas još jednom korak unazad, da istestiramo sve ono što smo u proteklom periodu uradili, da proverimo još jednom strukture koje smo izgradili, staviće na test vremena naše namere, planove.

Merkur kreće retrogradnim hodom 10-og aprila u znaku Bika, prirodnom polju ličnih vrednosti, finansija. Kao I uvek kada je ova planeta retrogradna – doći će do sporosti u odvijanju komunikacija, mogući su nesporazumi I izlazak na površinu grešaka iz prošlosti.

11-og aprila imamo pun Mesec u znaku Vage – kulminacija dešavanja u emotivnim I poslovnim odnosima. Simbolika ovog punog Meseca bi bila – svakom prema zaslugama – pa će rezultati biti shodni uloženom trudu I u poslovnom I u emotivnom segmentu u prethodnom periodu. Moguće su velike pozitivne, ali I negativne promene I u jednom I u drugom sektoru – sve u zavisnosti od toga koliko ste “dali sebe” da svoje bitne odnose učvrstite. 20-og aprila Sunce prelazi u znak Bika, Merkur se vraća unazad u znak Ovna I Pluton kreće retrogradnim hodom. Sve je najviše vezano za poslovnu, materijalnu simboliku – u prevodu – pokušaćemo da u svoje ruke uhvatimo uzde dešavanja I napravimo konkretnije promene, koje smo već u prethodnom periodu donekle pokrenuli.

21-og Mars prelazi u znak Blizanaca, donoseći nam praktičnost, veliki intelektualni stimulans, spretnost, oštroumnost. Bićemo željni pokreta I akcije. Ipak, pošto su Blizanci prirodno polje saobraćaja, u ovom segmentu je potrebno više opreznosti. Ne žurite nigde.

26-og imamo mlad Mesec u znaku Bika koji označava ulazak u jednu novu, poslovno – finansijsku fazu koja je pred nama, a koja će biti ispunjena događajima I mogućnostima za pokret.

29-og Venera ulazi u znak Ovna, sada u svom direktnom hodu. Od sada, pa sve negde do juna meseca non stop će biti, prvo u širem, a onda u tačnom sekstilu sa Marsom, donoseći velike aktivnosti u muško – ženskim odnosima. Kratak rezime – veći deo meseca imaćemo utisak da se ništa posebno ne dešava – biće naglašena stagnacija I uglavnom usmerenost na dešavanja iz prošlosti I u emotivnom I u poslovnom segmentu, koja ćemo pokušavati da rešimo I razrešimo. Tek treća dekada meseca doneće neke konkretnije pomake I otvorene mogućnosti da promenimo situacije koje su nam važne. Očigledno je da se moramo vratiti “korak unazad” da bi se neki novi putevi otvorili pred nama. Nadajmo se da će biti lepši I bolji od dosadašnjih.

 Srećno u aprilu!!!

Izvor malihoroskop.com

🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸

 

 

 

Čini mi se da sam te morao voleti... - Rabindranath Tagore

 

 

 

 

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,

U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama

Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine

U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stolećima star bol,

Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,

Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš

Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:

Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora

Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.

Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu

Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -

Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,

Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:

Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.

Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -

I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

 

Izvor cooliranje.com

Neki ljudi vas vole, tek kada prestanete da ih volite

Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta.

Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.
Neki ljudi će pokušati da vas osvoje tek nakon što su vas izgubili. Kada shvate da imate i druge opcije kada shvate da će neko drugi da se odnosi prema vama bolje nego oni, kada shvate da više nijeste voljni da budete njihova varijanta, kad shvate koliko su bili sebični.
Nekim ljudima ćete nedostajati, tek kada ih zaboravite. Kada zaboravite da im čestitate rođendan, kada zaboravite njihovu omiljenu pjesmu, njihove tajne, kada odbacite sve uspomene. Kada zaboravite, kakva su osjećanja u vama izazivali.
Neki ljudi će početi da vas poštuju, tek kada odete. Kada shvate da ste se žrtvovali zbog njih, kada shvate koliko puta ste išli protiv sebe, popuštali im, kad shvate koliko ste im puta iznova i iznova opraštali. Kada shvate, da ste otišli, jer vam je bilo dosta svega, jer su pomiješali vaše strpljenje i razumijevanje sa slabošću.

 

Neki ljudi će vas voljeti tek kada prestanete da ih volite. Kada vam više ne bude nedostajao njihov dodir i zvuk njihovog glasa. Kada vide da ste se promijenili i više ih ne gledate kao nekada. Kada više ne budete mislili na njih prije spavanja. Kada napokon budu spremni da vam otvore svoje srce, nakon što su razbili vaše u komadiće.

Neki ljudi nikada neće dobiti šansu da ih ponovo volite, jer će vaše srce pripadati tome, koji ne treba da vas izgubi, da bi naučio kako da vas zadrži.


Prevod teksta: econet.ru 

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com

Ej,vala!

Sve se dešava baš onda kad treba da se desi

Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Talasi dolaze i odlaze, morske mene smenjuju. A takođe i naš život: menja se, preseljava s jednog mesta na drugo; neki ljudi dolaze, a neki odlaze iz našeg života. Naš um se menja, struktura uverenja, ono što nam se sviđa i što nam se ne sviđa podložno je promeni. Ponekad se zapitamo ima li sve to smisla. Pitamo se je li trebalo uraditi ovo ili ono, jesmo li doneli dobru odluku, da bar nismo sreli “tu” osobu… stvari bi sada bile drugačije … ako, ako i da nismo i da jesmo, samo ovo ili ono …
 
Nije tako lako prihvatiti život takav kakav jeste. Konstantno pokušavamo izbeći greške, dati sve od sebe da budemo dobri roditelji, ljubavnici, supružnici, sinovi i ćeri. No nije da nam baš uvek sve to i pođe za rukom. Ono što sledi u ovom tekstu su introspekcije na temu četiri zakona duhovnosti koji potiču iz Indije. Ovo su principi koji pomažu da se osećamo malo manje pod pritiskom u svojoj koži i izvode nas iz stava “guraj-vuci” i vraćaju u naš centar.
Osoba koja se pojavi je prava osobaKo se nije pitao, bar jednom u životu: “Kako sam se uopšte uvalio u taj odnos? Šta ja za Boga miloga radim s ovom osobom, što on ili ona hoće od mene? Kako sam mogla ponovno ispasti tako glupava?
 
Niko ne dolazi u naš život slučajno. Svi se susrećemo s određenom svrhom; da bismo proživeli neko iskustvo, naučili lekciju, bili u kontaktu, da se osetimo živim. I, kao što slamke plutaju na površini reke, tako se i mi susrećemo, plovimo zajedno neko vreme i (uvek) na kraju rastajemo. Priroda ovog sveta je da je začaran iluzijom i prolaznošću.
Zato, kad zateknete sebe da se osuđujete ili pak krivite druge “za sve nažao što su vam učinili”, zaustavite se na trenutak i postavite sebi sledeće pitanje: Šta ja trebam naučiti iz ovog susreta?
Ono što se dogodi je jedino što se moglo dogoditi
Ponekad zaista mučimo sebe s ovim mislima: “Da sam samo uraila to i to, da sam samo shvatila, da sam samo videla što se u stvari događa”, itd, itd.
Uistinu, ništa što nam se dogodilo u životu nije moglo biti drugačije. Čak do najmanjeg detalja se dogodi baš onako kako se treba dogoditi, tako da možemo naučiti lekciju i nastaviti dalje.
 
Život je dobar. Život je savršen. I takav je kakav je upravo s nekim razlogom. Ova istina je poznata svima, a naročito onima koji su prošli kroz ozbiljne fizičke tegobe i preživeli ih. Ja ne priželjkujem tumor ni na jednom delu svog tela, niti taj put preporučujem kao način buđenja i osvešćivanja, ali nakon operacije mozga nisam nikad više bila ista osoba. Ne bih da ga ponovo dobijem, ali mi je promenio život u potpunosti i postavio me je na put koji čini život vrednim življenja.

Ništa se ne događa ni ranije ni kasnije nego što se treba dogoditi
A kad je to? To je tačno onda kad smo spremni. Kad smo spremni da se nešto dogodi, to se i dogodi.
Svo to nestrpljenje, trebalo bi ili ne biti sada ili kasnije, stvara veliki unutarnji pritisak, unutrašnje kidanje, a sigurno i one upalne procese u telu koji traju godinama. Postanemo opsednuti time što će drugi reći ako ne učinimo nešto u vreme kad svi to rade, bilo da se radi o stvaranju potomstva, pohađanju fakulteta, sklapanju braka ili stvaranju unosne karijere.
 
Ponekad nam je sasvim jasno da se neke stvari trebaju promeniti, ali ne vidimo uvek kako, kada, gde. Razumevanje i saosećanje ka samom sebi je od velikog značaja. Mi znamo da bi trebalo biti drugačije ali nemamo snage da se pomaknemo unapred. Skoro uvek je teže biti s poznatim, ili nepoznatim i sa svojom nemogućnošću da se pokrenemo, nego što je to samo pokretanje napred.
 
Treba preživeti sve ono što dođe pre pomicanja, sve svoje nesigurnosti, nemoć i osećaj bezvrednosti, onaj osećaj da ne zaslužujemo bolje, da ne znamo kako, osećaj neadekvatnosti, itd. Lista je podugačka. No, ne brinite. Stvari će se dogoditi kad im je vreme i može sve ispasti mnogo lakše nego što ste ikad mogli zamisliti. Pričekajte svoj trenutak. I on će doći. U univerzumu nema satus quo, a najverojatnije je da ni vi niste izuzetak od ovog zakona.

Kad se nešto završi, završilo se
Mnogi od nas imaju poteškoće s ovim principom. Puštanje, gubitak nečega ili nekoga, proces žaljenja, a potom pokretanje napred u životu je jedan podebeo put. Ranije ili kasnije, svi ćemo se morati susresti s većim ili manjim krajem u svom životu. Dan ima svoj kraj, a isto tako i noć; kiša kao i sunčano vreme imaju svoj kraj. Život se okonča, ali isto tako i bol koja nastaje kao posledica gubitka. Sve ima svoj početak i kraj, i iz nekog čudnog razloga (iz ove ljudske prespektive) svet je tako postavljen da funkcioniše.
Duboki odnosi takođe imaju kraj, življenje na jednom mestu dođe do kraja da bi otpočelo na drugom. Suština je u tajmingu.
Kad se završi, vreme mu je da se završi.
Ni ranije, ni kasnije.Neki od vas se mogu zapitati: “Čekaj malo, ako prihvatim sve ove stvari to znači da odustajem, da se predajem i da ništa neću ni promeniti. Ako sam depresivna, anksiozna, itd. prihvatanjem ovih stanja ću samo više potonuti i to će biti kraj mene “.
 
Pa ne baš.
 
Govoreći iz sopstvenog iskustva, suština života i nije da budemo sve vreme srećni, niti tužni, niti u borbi koju treba izvojevati. Život je život. Sastavljen je od svih iskustava koje proživimo, od svih ljudi koje sretnemo i koje izgubimo, sastavljen je od suza i od smeha. Ono što je bitno je zapravo svesno prolaziti kroz život i živeti ga u potpunosti. Prihvatanje nam sačuva veliku količinu energije i podari mir. Kada jednom prihvatimo stvari, kada ih osetimo kao deo nas samih, to nam na neki čudan način daje snagu da istrajemo sa sobom kroz sve kroz što prolazimo (nemojte misliti da samo izbegavamo patnju i bol, često izbegavamo zadovoljstvo) i izronimo u onu osobu koja smo rođeni da budemo.
 
Jedan od mojih učitelja kaže da postoji razlika između sledeće dve stvari: u što smo se rodili i za šta smo se rodili.
Naš trenutak je započeo rođenjem, kad smo se rodili u određenoj porodici i određenim okolnostima. Sada je na nama da otkrijemo za šta smo rođeni. A to će se razotkriti kada budemo spremni, u svoje vreme i na svoj način.
Od nas se traži samo da budemo radoznali…

- Duhovni razvoj

Hvala, ne treba

U početku čekaš nešto ... jako dugo vremena. Vjeruješ, nadaš se, provjeravaš, možda se već desilo ili će se uskoro desiti. U datim okolnostima, posmatraš to što očekuješ ... A onda se javlja osjećaj: " Hvala, ne treba."  

Spokojno, mirno, bez ikakvog napora, shvataš da i ako se sada čak   to i dogodi, ti više ne možeš da to prihvatiš i da se raduješ tome, kao kada si čekao. Stoga, hvala, ne treba. Sada ... to ... posle svega - ne treba. Ne, nijesam  hirovita. Ne manipulišem. Ne podižem sebi cijenu. Jednostavno - ne.

​Nije bitno da neko nešto shvati, odluči, spozna i na kraju bude spreman. Ranije, je trebalo da misli. Prije. Vozovi odlaze, avioni odlete, ljudi prestaju da čekaju. To je sve? Da, sve. I nije potrebno to ... kako, takve su okolnosti, zar ne razumiješ? Razumijem. Slažem se. Ali više neću.
Kratko se osvrneš na to i pomisliš: Zar ti nije strašno? Zar nije strašno, sahraniti svoje snove? Ne, nije strašno! Zato što san, unižen dugim čekanjem, više nije san. Iz njega odlazi energija. Hajde da umrem? - Hajde! Zato je bolje da se napuste svoji snovi kada već biva jasno da čekanje postaje navika.
Željela bih pitam mnoge ljudi, a ponekad i sebe: zašto mislite da će vas čekati? Koliko vremena, koliko puta, čekati i čekati, odakle vam takvo uvjerenje, da ste vrijedni toga? Da vrijeme provedeno sa vama, za nekoga je toliko neprocenjivo da neće naći sa čim da popuni svoj stvarni život? Znate, čak i najveća ljubav može se završi, ako sve vrijeme obmanjujete čovjekova očekivanja. A šta tek reći o prijateljstvu, o poslu? 

 

Stoga, ne primoravajte ljude da čekaju. Prilično je neprijatno čuti odgovor: " Hvala, ne treba.". Međutim, osjećati unutrašnju prazninu, umjesto nade, takođe nije užitak ...
Autor: Jelena Šubina

​Prevod teksta:  econet.ru
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com

"Voleti se širom otvorenih očiju"

Odluka je doneta: naučiću da plešem tango. Šta više, morala sam da naučim da plešem tango. I ovog puta nameravala sam da uložim sav svoj trud na kome sam škrtarila svih ovih godina neuspešnih pokušaja (još od prvih koraka sa mojim ocem do onih prolaznih pokušaja, punih ispraznih iluzija, koje sam preduzimala uz pomoć požrtvovnih “dobrovoljaca” na koje sam usput nailazila).
Pošto da sam ovaj put bila zaista spremna da idem do kraja, prvo je trebalo da krenem na časove tanga (sa instruktorom i svime što treba). Tako, puna elana, u cipelama s visokom potpeticom, utegnuta u haljinu sasvim prikladnu za tu priliku i s najlepšim osmehom na licu, nacrtala sam se u plesnoj školi  koju su mi preporučivale moje prijateljice.
Ali, naravno, budući da je tolika sreća nemoguća, budući da nam je toliko savršenstvo zabranjeno... Kao i uvek... Nešto je nedostajalo. Gledala sam i zagledala i, ma koliko tražila, ponovno bih nailazila na uvek istu realnost pred sobom: tu je bilo samo četiri muškarca na dvadeset i pet žena. I pored toga, nisam želela ponovo da izgubim volju. Bacila sam se na podijum odlučna u nameri da bilo kojoj od preostalih dvadeset i četiri žene preotmem neki od četiri željena ulova. Međutim, uprkos mojoj dobroj volji i svom najlepšem osmehu, tokom sat vremena uspela sam da uhvatim samo jednoga kolegu, i to tek na pet minuta. Tim tempom ni za dve godine ne bih naučila nijednu figuru (pod uslovom da se na podijumu ne nađe još koja nova suparnica).
Tad mi je zasvetlila lampica u glavi i sve sam videla mnogo jasnije: zato služi muž!
Primenivši svoje najbolje i najrazrađenije taktike “manipulativnog zavođenja”, uspela sam ga dovući do škole. Najbolje je i najneverojatnije bilo to... što mu se svidelo!

Prvi čas

“Prvo što ćemo naučiti o tangu jeste zagrljaj”, rekao je Hulio Martines, instruktor. Mislila sam da u tome nema velike nauke, jer zagrljaj  je nešto što svi svakodnevno i spontano praktikujemo. Šta ja znam... To je nešto prirodno, urođeno. Ali ne. Izgleda se da se iza zagrljaja u tangu krije nešto složenije. “U tangu, tela moraju stvoriti polje suprotnih naboja. Ruka mora da bude čvrsta, ali bez guranja. Noge treba da se dodiruju, ali ne smeju se međusobno sputavati, niti saplitati. Imajte na umu da u ovom plesu ravnoteža nije u svakom od plesača, nego i između vas i, ako se ne razumete, možete izgubiti ravnotežu. Morate naučiti da komunicirate kako biste mogli zajedno da uživate.”
Onda me je muž privukao u naručje, noge su nam se spojile, jednom me rukom me je pridržavao oko struka, a drugu je ostavio podignutu i čvrstu, kako bi mi služio kao oslonac. Do ovde, sve je bilo u redu... U teoriji. Da me njegova ruka oko struka nije držala u vazduhu, da me njegove skupljene noge nisu sprečavale da se krećem, a njegova čvrsta ruka... Bila je tako čvrsta da mi je ukliještila prste.
 “Tvoja ruka mora pružati otpor. Inače  osetićeš kao da te gura. Ne može se plesati sa pudingom, makar imao oblik žene.” Nazvana sam “pudingom u obliku žene”. To je rekao. .. I tako je završio prvi čas.

Drugi čas
“Danas ćemo naučiti osnovni korak, a to je osam taktova. Vidite? Jedan, dva, tri, četiri, pet... Na pet žena mora da prebaci težinu tela na desnu nogu i onda, tom istom nogom, i opet prebacujući težinu na levu, ona se povlači i nastavljamo: šest, sedam i osam... Jasno?”
Rekli smo da (ne bez određene nedoumice) i počeli smo plesati: jedan, dva, tri, četiri, pet... Jedan, dva, tri, četiri, pet... Jedan, dva, tri, četiri, pet... Ništa! To je bilo nemoguće. Moj je muž je znao da na šest treba da krenem levom nogom, ali nije hteo da shvati da mi podmeće nogu.  
“Guraš me!”
“Ne, ti se ne krećeš nazad.”
“Ali kako da se krećem nazad kad mi je noga u vazduhu?”
“Pa, drugi tako rade...”
“Drugi to tako rade jer ti drugi dobro odrade korake.”
Instruktor je prišao i obratio se njemu. “Moraš da paziš gde je težina njenog tela. Ako to ne činiš, ona ne može da krene. Gledaj: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam i osam. Vidiš?”
Kako je lepo bilo plesati s nekim ko te razume! Priznala sam sebi da se svojim mužem osećam nemoćno. Krivio je mene za svoja ograničenja i nije hteo da shvati da je bilo potpuno nemoguće da ga pratim.



Treći čas

“Danas ćemo razrađivati osnovni korak. U osam taktova postoje dve faze: ulazak i izlazak, i kod muškaraca i kod žena. Izvode se oko partnera. Muškarac odlučuje o tome da li će partnerki samo ostaviti prostora, ili će pratiti njen korak...
Konačno je došlo ono što sam čekala: one piruete, tako lepe, tako elegantne, tako senzualne... Izađem, uđem, izađem... Šta se dešava? Odjednom se oboje borimo da ne padnemo, četiri metra jedno od drugoga i daleko od sanjane elegancije i senzualnosti...
“Šta to radite?” Hulio nam je prišao poput munje. “Želimo plesati tango, a vi kao da se rvete. Dođi”, rekao je mom mužu. “Sad ću ja biti tvoja partnerka i pokazaću ti šta da radiš. Vidiš? Ako mi ne daš dovoljno prostora, ja ću ga svejedno uzeti, makar se udaljio od tebe...”

Četvrti čas

Iako se već možemo kako-tako zajedno da se krećemo, još nam je teško da se uskladimo. Pošto smo neko vreme radili sa pauzom, uspeli smo plesati malo duže u kontinuitetu, ali nakon koraka koje smo teškom mukom nanizali, ponovno se spotičem o njegove noge (ili se on spotiče o moje, više ne znam). Bilo kako bilo, moj muž me optužuje da ne slušam ono što mi on kaže, da plešem sama. Ja mu ponavljam da ne znam šta želi da učinim... Ali čini se da ni on mene ne razume. Ponovno nam prilazi Hulio kako bi razgovarao s mojim mužem. Zar smo mi jedini par u dvorani koji loše pleše?
“Ako želiš nešto da joj kažeš, moraš  prvo da uspostaviš kontakt, privučeš njenu pažnju. U suprotnom, napadaš je, iznenađuješ, i u toj nesigurnosti neće te shvatiti. Prenesimo to na ples. Gledaj! Prvo potražiš njenu nogu, zaustaviš je i onda načiniš pokret. Ako najpre ne uspostaviš kontakt, ona će teško pogoditi što pokušavaš da joj preneseš. Kao kad želiš nešto da joj kažeš, prvo je pozoveš, i tek kad vidiš da te sluša, počneš govoriti. U suprotnom ćeš, kasnije il pre, morati da vičeš. Ovde je isto.  
“A ti, rekao je obraćajući se meni, “imaj na umu da, kad te pozove, moraš da zastaneš i da ga oslušneš. Inače će, kako bi ga ti saslušala, on morati da viče. To u plesu znači da će te udariti. Pokazaću vam. Približim svoju nogu njenoj, ona zastaje kako bi saslušala. Napravim pokret i čekam da mi ona odgovori. Ne zaboravite:  u plesu se razgovara, nikad ne naređuje. Jedno govori, a drugi, nakon što ga je saslušao,odgovara. Pazite: tek nakon što ga je saslušao. Jer je u tangu, kao i u životu, ako se ne potrudim da saslušam, moraću da pretpostavim šta mi neko želi reći i nikad neću pružiti odgovarajući odgovor. Tako prestaje  pravi dijalog i nastaje monolog. Vi to radite, a to nije plesanje tanga, tango je ples u paru u kom svako improvizuje u skladu s pokretima partnera.”

Peti čas

Danas mi se ne ide na čas. Zapravo, ne ide mi se nigde. Ne razumem šta se događa, ali osećam da moj brak propada. U poslednje vreme samo se svađamo oko svega i svačega i nema načina da porazgovaramo o tome šta nam se događa.  Beskrajna su naša međusobna prebacivanja koja prekidaju svaki dijalog. Kao da govorimo različitim jezicima, i neka bolna razdaljina, mešavina gorčine i ravnodušnosti, uvukla se između nas.
Ova tišina, ne znam kako ni kada je započela, čini se da sve više raste i da je nemoguće zaustaviti je. Nisam ni slutila da će nakon toliko vremena zajedničkog života i bliskosti doći trenutak u kome, iako smo zajedno, nećemo moći  da se sretnemo. Najbolje će biti da se presvučem i  odem na čas, jer vrteći film u glavi ništa ne dobijam, a ako ostanemo u kući, udaljenost će postati nepodnošljiva.
 “Danas nećemo naučiti nijedan nov korak. Mislim da je važno da znate šta radite. Ako ne razumete šta znači plesati tango, ako ne shvatate njegov smisao, moći ćete da izvodite korake, ali nikad nećete plesati tango. Tango je ples u kom je par zagrljen, ali u kome je zagrljaj veza, a ne pritisak. Grliti znači davati otvorenih ruku, a onaj koji daje otvorenih ruku, prima celim  telom. Tako ujedinjeni, partneri se kreću prostorom, ali to nije bilo kakav prostor. Naprotiv, to je prostor koji su njih dvoje stvorili. Kao što kaže poznati par plesača tanga Gloria i Rodolfo Dinzel: ‘Tango negira matematiku jer jedan i jedan nisu dva, nego jedan, a to znači par, ili tri, jer su to on, ona i zapremina koju zauzimaju.’ Jedan ili tri, ali nikako dva!”

“To je pravi telesni i ljubavni dijalog u kojem dvoje upravljaju samoopredjeljenjem i u kojem ima i trenutaka tišine. Tišine koja nužno čini deo dijaloga, koja ga obogaćuje ako tako želite, ali nikad ga ne obezvređuje. U tom dijalogu oboje mogu predlagati, jer iako jedan preuzima inicijativu za prvi pokret, već prema tome kakav je odgovor, radilo se o brzini, širini ili pravcu, sledi naredni pokret. Zato treba da  naučimo da grešku shvatimo kao mogućnost bogaćenja.”
“Da to nije tako, tango ne bi ni postojao. Ne treba da se ljutite zbog jedne greške: potražite kontakt sa partnerom i pokušajte da stvarate zajedno. Konačno, tango je takođe oblik samospoznaje, jer u paru, kao i u našim životima - bilo da se radi o prijatelju, ljubavniku ili ocu - prepoznajemo sebe u odnosu na drugoga, tako i u tangu mogu da budem zaštitnik ili zaštićeni, pokoritelj ili pokoreni. Mogu da budem beskrajno nežan, nasilan ili, možda, sve to pomalo. A moja partnerka je tu da mi to pokaže. Ovo o čemu sad govorim nije lako, ali tek kad to razumete, moći ćete da plešete i to svaki dan na drugačiji način: nekad divlje, nekad nežno, katkad u pravoj ekstazi, ali sigurno nećete prekinuti ples.”

Dok smo se vraćali  kući, Huliove reči su odzvanjale u meni. Kao da su reči preuzele oblik tela i plesale u mojoj glavi, ispunjavajući je, preslažući se, poprimajući sklad i smisao: “Zagrljaj je podrška, a ne pritisak... Shvatite grešku kao mogućnost... Ako mu ne ostavim dovoljno prostora, sam će ga uzeti... Moj partner je tu kako bi mi pokazao kakva sam ja... Susret je dijalog, a ne naređivanje; dijalog znači slušati drugoga, a ne pretpostaviti; zagrljaj znači dati prostora, a ne gušiti; tango je dijalog, dijalog, dijalog...”

Danas ponovo čitam ove stare beleške. Našla sam ih u fioci komode koja je ostala u podrumu nakon selidbe. Koliko je vremena samo prošlo! Deset godina? Da, mislim da jeste. U to vreme smo jedva dve godine u braku, a zajedno smo bili već dvanaest godina. Kriza je prošla, i činjenica je da smo oboje morali da naučimo da živimo zajedno, kao što smo naučili  da plešemo  tango.
Dok  ovo čitam ovo, slušam muziku, a moj muž završava sa  uređenjem vrta. U stvari, upravo je završio. Vidim ga kako ulazi.  Čuje se Danzarin.
“Šta radiš?” pitam ga.
“Razmišljam koliko želim da te zagrlim...
Jesi li za jedan tango, ljubavi?

Hulia Atanasopulo Garcia 

Priča o tangu je odlomak iz fantastične knjige  "Voleti se širom otvorenih očiju" autora Horhe Bukaja i Silvije Salinas jer ~ ljubav je ples..

izvor Biljanini talasi

Zivotni put - izbor

Zasto smo na ovom svetu? Koja je nasa uloga? Cinjenica je da na ovakvo slozeno pitanje ne postoji jedan jedinstven odgovor – smisao zivota se razlikuje od coveka do coveka, za svakoga je razlicit. Svako ima svoj zivotni put, potpuno razlicit i ni nalik putevima drugih jer iznosi pred nas specificne, jedinstvene zahteve, moze se reci i ekskluzivne jer su namenjene samo nama; njihovom elaboracijom i akcijom da se rese je pravi put da otkrijete i da svom zivotu date vrednost i znacaj. Ni jedan dogadjaj ni akcija nisu usamljeni uvek ih prati "rebus" koji morate da resite, nema nacina da izbegnete ono sto se postavlja pred vas, niti postoji nacin da "zabusavate" da promenite put. Posto okusite bol naucicete i lekciju koja ide uz njega. Nakon prevelike radosti cete spoznati druge nijanse sebe. Tokom zivota cete mozda biti prisiljeni da prodjete iskusenja i teske trenutke ili periode kojih su neki drugi postedjeni, jedino sto u ovom osvrtu moze da umiri coveka je spoznaja da se drugi ljudi bore isto sa nedacama koje vas nikada nece dotaci.

Nikada nemojte porediti vlastiti zivot sa zivotima drugih ljudi, vec radije obratite paznju na sve razlike izmedju zivotnih zadataka postavljenih pred njih i pred vas – neophodno je biti svestan da se ispred svakoga od nas kao prepreka pojavljuje bas ono neophodno za nas licni razvoj i duhovno napredovanje. Ukoliko uspete da odgovorite izazovima koji se postavljaju pred vas, vi cete na pravi nacin sagledati smisao postojanja i prakticno na pravi nacin ziveti svoju egzistenciju – prestacete da budete zrtva sudbine ili sticaja okolnosti, vec cete ojacati tako da vise nikada nece moci da se kaze da vam se nesto u zivotu "jednostavno desilo samo od sebe". U ovoj "borbi" da otkrijete i naucite sto vise o sebi, najverovatnije ce te se susretati sa situacijama u kojima ce biti preispitivan vasa predstava o otvorenosti, izboru i pravednosti.

Otvorenost

Otvorenost je sposobnost za primanje svih sadrzaja koje vam zivot svakodnevno "servira". Ukoliko ne budete otvoreni za sve sadrzaje i ukoliko ne prepoznate i ne smognete snage da ih sagledavate kao prilike ili putokaze na vasem putu ostvarivanja vlastitog zivota i pune afirmacije svoje licnosti, bicete samo vi na gubitku. To je situacija u kojoj najcesce kada sumirate kazete "korak napred, nazad dva." Sagledavanje i shvatanje vrlo cesto ped nas postavlja zadatak da menjamo svoj nacin gledanja na njih. Najlakse je kada je iskusenje koje prigrlimo dozivljeno kao dobra prilika jer nam donosi aktivnost i dobit, biti otvoren prema njima iako iziskuju kompromis i poverenje, ili traze strplenje i disciplinu nije ni najmanje tesko, naprotiv...

Mnogo je zahtevnije kada bivamo suoceni sa preprekama koje su grube, ali ako imate osnovni prilaz i stav otvorenosti i sacuvate trezvenost uvidecete da transformacije kroz koje prolazite bez obzira na patnju donose dobrobit vasoj licnosti jer su to upravo i one najvece prepreke koje stoje u vama, zato izazivaju kod coveka frustraciju i odbrambeni stav. Ako ih posmatrate tvrdoglavo suprotstavljajuci im se samo stvarate sansu za odlaganje i reprizu. Zasigurno ste culi nekoga da kaze "Meni se stalno desavaju iste stvar." I desavace se sve dotle dok se otpor ne zameni otvorenoscu.

Koji je najblji nacin da se otpor zameni otvorenoscu? Prvenstveno svakako pravilnim prepoznavanjem osecanja i sadrzaja otpora. Otpor se uglavnom manifestuje ocigledno i fizicki na prvi pogled – stisnute vilice, grc u grudima i isprekidan dah. Mentalno on se manifestuje u stilu : „Zasto ja uopste moram da se bakcem sa ovim? Pa, ja to ne zelim, nije mi nuzno, a i ne svidja mi se!“ Jednom kada otkrijete gde je u vasim mislima ili telu najvise utemeljen otpor mnogo lakse cete ga sledeci put prepoznati i obraditi.

Sledeci korak je da podsetite sebe da imate izbor: ili mozete nastaviti sa otporom i pri tome se osecati lose kao do tada, ili mozete zauzeti fleksibilniji stav i biti otvoreni za promenu dotadasnjeg stava. Podsecanje samoga sebe na mogucnost izbora vam moze pomaze da shvatite da vi zapravo imate kontrolu i nad otporom i da vi zapravo mozete da izaberete nacin na koji cete se suprotstavljati zivotnim iskusenjima. To je jedini nacin da se razvijate i postanete osoba kakva zelite da budete.

Izbor

Izbor znaci preispitivanje vlastitih zelja i na osnovu njih biranje akcije koju cete poduzeti. U svakom trenutku se moze birati: da li cete delovati i nacinu na koji cete delovati. Cak i najmanji moguci gestovi i cinovi imaju u sebi i usmerenje – to je tako bez obzira da li ste u stanju da sagledate pozadinu i pravac vaseg delovanja.

Ispravno i cisto delovanje poput provodjenja vremena u drustvu vaseg dragog prijatelja – vas ucvrscuje na pravom pravcu, dok pogresni cinovi poput provodjenja vremena sa nekim koga istinski ne volite, ali prema kome osecate obavezu ili zavisite od njega – vas otudjuje i skrece sa istinskog puta. Svaki vas izbor sadrzi i tezinu pravilnosti odluke.

Iako se smatraju gotovo za sinonim izbor i odluka nikako nisu jedna te ista stvar. Odluka nastaje racionalnim, svesnim preispitivanjem situacije, dok je izbor utemeljen u sustini vase licnosti i u skaldu je i sa onim najuzvisenijim u vama. Zastanite na trenutak i razmislite o svim onim istinskim izborima i odlukama koje ste nekoc doneli u zivotu. Kako vam je bilo i kako ste se osecali dok ste delovali u skaldu sa vlastitim izborom? Zapamtite taj osecaj, on predstavlja sustinu pravilno usmerenog zivota.

Pravednost

Nas osecaj pravednosti je zapravo ocekivanje jednakosti, pretpostavljamo da su sve stvari ravnopravne i da ce pravda uvek da pobedi. Zivot, na zalost nije uvek fer i mozda ce vas zivot zaista zasluzili to ili ne biti mnogo tezi od vecine ljudi iz vaseg okruzenja. No, konstantno isticanje principa „nije fer“, i upornim isticanjem nepovoljnih uslova u kojima se nalazite vi, stalno poredjenje sebe sa drugima „trosite“ sebe i propustate mogucnosti. Zalopojke se moraju zaboraviti kao modus ako se ide ka zrelosti bica.

Koju ste vi nepravdu uocili kao kocnicu koja vas usporava? Stavite je na jedan tas, a na drugi stavite sve ono sto umete, sve vase istinske vrednosti. Sigurna sam da iako postoji ocigledna nepravda kojom ste pogodjeni, da i sami uocavate da zbog toga ne treba doveka patiti, prostonapustite princip "nesto nije fer", ima toliko drugih stvari u cemu ste dobri i koje ako izbacite u prvi plan mogu da vas cine izuzetnim. Ukus osecaja da smo dobri nema alternativu, imajte puno poverenja u sebe, delajte i delujte istinski, jer samo tako cete s osmehom proci i kada je nepravda na sceni.

Pravilno sagledavanje iskustva su vrata koja vode u prostor duse
Jon Kabat - Cin

Kakve su nam misli, takav nam je zivot

Mozemo da budemo veliko dobro ili veliko zlo, sve zavisi od nasih misli. Mi nemamo svoj zivot, zivot nam je darovan, kao jedinki data nam je slobodna volja za opredeljenje. Ako ne bismo imali slobodne volje, bili bismo kao zivotinje, ne bismo odgovarali za svoje postupke. Mi sami treba da rasudjujemo sta cemo, kako cemo, da li dobro postupamo ili ne. Mi u sebi imamo sud - to je savjest.

Umni ljudi i intelektualci... da li su intelektualci razbili osnovnu celiju drustva, a to je porodica? Ili to jos nije u vlasti intelektualaca? Svuda, i na istoku i na zapadu prosirile su se razne filozofije sa svojim ucenjima, kako se rasteretiti suvise brzog tempa zivota, ljudi vjezbaju nervni sistem... ali mislim da smo izgubili u stvari jedinstvo sa samim sobom i drugima. Tjelesni covjek ne moze razumjeti duhovnog, jer je za njega sve sto duhovni covjek govori izmisljotina. Tako mora da bude, jer je logika iskonskog svijetla sasvim drugacija od ove zemaljske. Ovdje je sve u disharmoniji i na zalost, nista ne moze da se sastavi kako treba, da poprimi oblik kakav bi trebalo da ima. Ugrozen je zivot na planeti, ljudi sve vise zagadjuju i planetu i atmosferu i sopstveni zivot. Da li je treci svjetski rat vec poceo? Za mene jeste... omladina je upropascena, a na mladjima svijet ostaje. Na svijetu se nista ne desava na bolje - ne postuje se bracna sveza, ne zna se ko sa kim zivi, ubistva, kradje... na zapadu je to vec obicna stvari na zalost - nas jedino nevolja moze da ujedini, kad smo u miru, nema jedinstva.

I odakle poceti, i sta uraditi? Treba prvo poceti od sebe, izbaciti zlo iz sebe jer sve dok imamo zle misli i zelje, znaci da preovladava zlo svuda, jer nase se misli ostvaruju. To je ogromna snaga, jer mi zracimo, mi smo velika, nevjerovatno jaka mislena cenrala, prijemna i otpremna.Nase misli nevjerovatno djeluju. Naucnici su otkrili da nase misli djeluju ne samo na razumna bica i na zivotinjski svijet, nego i na biljni svijet. A mi tako malo paznje obracamo na sebe same, na svoj duhovni svijet, ne obracamo paznju na nase misli niti na to da se one ostvaruju. Krivimo sve i svakoga a u svari smo sami krivi .

Nema mira u nama, a zemljom idu nase misli. Kada nema mira u nama, nema ni oko nas, nemir je svuda, jer su nase misli ogromna snaga i moc. Jer sve je misao, cak je i nase sjecanje misao. Nase misli ipak nisu tajne, one su javne, nas zivot je u mislima, mi smo stalno u mislima. Cim neko pomisli o nama, vidimo sta misli, sta zeli, kakve nam misli upucuje, jer sami vidimo i ne treba niko da nam kaze da li nas neko voli ili ne. To se osjeca i to zraci iz covjeka.Zato se treba prikljuciti na centralu zivota, na svjetlost... njenu snagu i energiju... tad se postiize mir i nikakvo zlo vam ne moze nista, jer samo oni koji nisu ukljuceni u zlo mogu darovati mir sebi i onima oko sebe... put samopoznanja... a svakoga.

 

Duša u čoveku

Ponovo sam se vratila na ovu temu, upravo me je privukao naslov teme: "Kako biti čovek?". Čitala sam ranije postove u temi, ne bi bilo loše da ih ponovo pročitam, ali ću pisati sada, onako "iz glave i srca", jednostavno imam potrebu da pišem ne oslanjajući se ni na čija mišljenja.

Čovek se rađa, ne svojom voljom, rađa se što je tako Bog želeo i tamo negde u deliću svemira spojio nečije tanke niti, i za tren, samo u jednoj ekspoziji, u hiljaditom delu sekunde nastaje čovek. Čovek! Da, baš zvuči gordo.

Šta se podrazuma pod pojmom "Biti čovek"? Da li se podrazumeva biti lep, pametan, bogat, imati društveni status, dobru porodicu, biti hrabar, poseban, neka od ovih osobina, ili sve zajedno, a u jednom čoveku?

Da bi čovek bio čovek, da li je dovoljno da ima samo dušu? Zna li se sta je duša? Da li je pojam "duše" objasnila nauka, religija, ili tu nema šta da se objašnjava, to se ne opipava, jednostavno se oseti?

Ima li u svakom čoveku sposobnosti da prepozna nečije tuge, radosti, brige, sreću, da oseti nečiju suzu, iako još nije kanula i skliznula niz lice? Ima li svaki čovek sposobnosti da oseti kada je pravi trenutak da nasloni ruku na tudju ruku ili rame, i da svojim dodirom prenese impuls iz duše i da podršku čoveku koji je trenutno u silaznoj fazi raspoloženja? Ima li u čoveku sposobnosti da prepozna svoju grešku kada je slučajno ili namerno povredio nekoga, i samo jednom toplom rečju može, kao gumicom, izbrisati nelagodnost koja je postala kamen spoticanja? Ima li u čoveku sposobnosti, da nekada, kada stvari nisu onakve kakve izgledaju, zadrži svoje dostojanstvo, i izdigne se iznad situacije? Koliko sposobnosti treba da ima čovek da bi opravdao naziv Čovek?

Moje vidjenje Čoveka je samo moje, možda imam istomišljenika, možda ima onih koji će se delimično složiti, a možda će nekom ovo izgledati suludo u vremenu kada se materijalno visoko izdiglo nad duhovnim, u vremenu kada sve više postajemo brojevi umesto imena, u vremenu bez vremena, u vremenu gde je čovek sve manje prisutan.

Ne želeti zlo drugome, jedna od božijih zapovesti, je samo zapovest pisana na papiru. Ne želeti drugome zlo je nešto sa čim se čovek radja, to se ne uči, ili se teško uči, to je jednostavno deo nečije duše i drugačije ne može biti.

Ne želeti drugome zlo, znači ne biti opterećen tudjim uspesima, radostima, materijalnim stanjem, znači gledati sebe, svoju emociju i snagu usmeriti na sebe u smislu pozitivnog zračenja, samim tim imaćemo mnogo više od svih čiji je osnovni cilj novac, i sve što se vrti oko novca. Novcem može da kupi skoro sve, ali ne ono što nam ispunjava dušu. Imati dušu, to je privilegija odbranih. Čovek si samo ako imaš dušu!

Црква Уб

Обратите пажњу на мир у срцу, нека буде тамо тишина, мир и опустите се. Ако не можете да се молите, будите тихи, немајте никакве мисли, препустите то (бриге) Господу и Он ће све да уреди боље од нас.
 
Отац Тадеј

 


Ако ћутиш - ћути из љубави. Ако говориш - говори из љубави. Ако опомињеш - опомињи из љубави. Ако опрашташ - опрости из љубави.

Блажени Аугустин

  

"Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли,и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце."

Свети Јустин Поповић - СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

 

Куцај непрекидно у двери милосрђа Божијег!

Свети Теофан Затворник

  

Молитва Светоме Духу

Царе небесни, Утешитељу, Душе истине,
који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи , душе наше. 

 

Вера се наша куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови; слабу ће веру ишчупати, јаку још више ојачати. Кушања су као огањ у коме слама изгори, а злато се очисти.

Свети Владика Николај

 

 

"Лекар лечи, а Бог исцељује."

Људи који имају Христа са собом и у себи лакше се суочавају са болешћу и патњом.

Улога лекара је да смањи патњу болеснику, да учини све што може како би му олакшао тегобе и да, уколико то ситуација и лекарска вештина дозвољавају, продужи време биолошког живота. Лек од биолошке смрти, као трагичног расцепа душе и тела не постоји... Изрека вели "Лекар лечи, а Бог исцељује".

МОЛИТВА СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ ЧУДОТВОРЦУ

О, мироточива главо, светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

“Не бој се, биће ти боље”

Ако те заболи за човека, који те од срца моли да се помолиш за њега и ти му кажеш: “Не бој се, биће ти боље”, ти му тако дајеш Божији благослов. У тој доброј жељи је много љубави, много боли и зато она има силу. То је угодно Богу и Он даје благослов.

Св. Пајсије Светогорац

MOMO KAPOR: DANAŠNJI MUŽEVI

Za razliku od većine današnjih muževa koji manje-više žive pod neprekidnom istragom svojih samostalnih supruga, pravdajući se za svako zakašnjenje na ručak i izvinjavajući se za svaku popijenu čašu više, pokolenje naših očeva i dedova bilo je, verovatno, poslednje kome žene nisu smele ništa.

Foto: mrezakreativnihljudi.com

 

Kada bi se iko usudio da pita jednog predratnog ćaleta kada će da se vrati, gde je bio, s kim je bio i ko je sve bio tamo?

I najmanja krpa i najsitniji trgovčić i najsiromašniji činovnik bili su bogovi kad se vrate svojoj kući.
Sedali su smrknuto za astal i čekali da im se prvima sipa čorba.
Sećate li se kako ste trčali da ocu razvežete pertle?

Kada je spavao posle ručka tišina se spuštala ne samo na celu kuću, nego i na čitav kraj. Muva nije smela da zazuji.
 
U to doba, čini se, u kućama nije bilo svađa. Ako su se i svađali, roditelji su se svađali negde gde mi to nismo mogli da čujemo. Samo su majčine crvene oči odavale da se nešto desilo. Danas čak i nedorasle devojčice puše pred očevima, koji im kupuju cigarete. Mi smo morali da sačekamo da postanemo svoji ljudi, pa da tek onda zapalimo prvu cigaru pred ćaletom, puni straha da nam ne zvekne šamarčinu pred rođenom decom.

Možete li da zamislite svog pokojnog dedu kako vodi ljubav sa bakom i pita je: “Je li ti bilo lepo?”
Gospode: Da li je babi bilo lepo? Baš ga briga je li joj bilo lepo ili nije! Baba posle toga nije pisala psihologu u redakciju ženskog lista, da se žali na dedu. Kako su se voleli i gde, to će ostati zauvek misterija. Verovatno, uvek u dubokoj tami, ne gledajući se i ne govoreći ništa. Ljubav je bila tajna…
Danas je svako svoj psihijatar. Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme.
Pa, ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije nego današnje.

Njihovi muževi su ih poštovali na neki poseban način i plašili ih se više no što smo slutili, a one su se, mučenice, trudile da pred svetom ostave utisak da se one boje njih! To je bila samo maska, deo večite igre.
Kuća je bila tvrđava, a mi u njoj smo bili tim koji je čuvao svoje male tajne.
U vreme gladi, učili su nas, da kad idemo kod dobrostojećih rođaka u goste, odbijemo hranu, ma koliko je želeli, i kažemo: “Hvala, ne mogu; baš smo i mi to imali danas za ručak!” Đavola smo imali!

Ćale… Kako čudna, mekana reč u kojoj ima zaštite, strogosti poštenja i poštovanja za strpljivu upornost sa kojom su podnosili svoje sudbine, ne pomišljajući nikada da se žrtvuju za nas.
Zanimljivo, nikada nismo bili dovoljno dobri svojim očevima.

Istina, voleli su nas, ali to nam nikada nisu pokazivali stideći se, valjda, preterane nežnosti, koja im nije dolikovala. Tek kada su otišli iz naših života, slušali smo od njihovih prijatelja koliko su nas hvalili po kafanama i parkovima verovatno dosađujući drugima dok su pokazivali novinske isečke sa našim uspesima, koje su nosili uredno složene u izlizanim novčanicima.

Izvor Family.rs

Bio si lekcija – bitna, ali bolna: Molim te, pokupi svoju neodlučnu ljubav i otiđi!

 

Art: Eduardo Rodriguez Calzado / EduardoRodriguezCalzado.com  

Molim te, nemoj mi dolaziti sa svojim opreznim, sumnjičavim srcem i postavljati  pitanja da vidiš hoću li proći tvoje testove, koje je zapravo nemoguće proći.

Više nisam zainteresirana za tvoju nedorečenost i tvoje nestalno “možda.” Odustala sam od infantilne nade da će se nešto dogoditi “jednog dana …”, jer se nakon svih ovih godina, još uvijek nije dogodilo.

Molim te, nemoj mi reći da moraš “još malo razmisliti o tome”.

Završila sam s čekanjem. Završila sam s fokusiranjem na naš potencijal.

Umorna sam. Frustrirana sam.

Ali, molim te, reci mi ipak zašto si stalno dolazio s rukama na pola punih obećanja i napola punih prezira?

Zašto si izgovarao moje ime na način kao da ti značim mnogo više nego što jesam?

Kažeš – misliš da me voliš, govoriš to prigušenim tonom, punog proklete rezerviranosti, trenutne želje i površnih očekivanja. Tvoj oklop je uvijek tu, tvoji refleksi su uvijek na oprezu, a tvoje oružje spremno da otjera tvoje uvjetno ponuđene osjećaje.

Dakle, ja te molim da pokupiš svoju neodlučnu ljubav i ljubazno (i odlučno) otiđeš.

Oboje znamo – ako ostaneš, ja ću uvijek biti slaba i zapletena u tvoju fino ispredenu mrežu. Uvijek ću patiti zbog riječi koje želim čuti, onih riječi zbog kojih zaželite polako puzati kroz pakao.

Čeznula sam da otvoreno prekineš, pokažeš svoju ranjivost. Strpljivo sam čekala i predavala se i pokušavala zadržati dovoljno vjere za nas oboje.

Ali isto tako znam, moja nerealna očekivanja uzrokuju moju patnju. I da, svjesna  sam da je moje ranjeno, premlaćeno, slomljeno, neuredno srce, koje je prepuno ljubavi, krivo što sam se zadržala s tobom toliko dugo.

Bio si lekcija – bitna, ali bolna. Bio si oštar štap koji je nemilosrdno i okrutno podbadao, stvarao ožiljke, prisiljavajući ih da krvare, kako bi mogla osjetiti samo još malo više boli.

A ja sam te trebala.

Bio si ovdje kako bi shvatila da vrijedim toliko više od razmatranja, da bi uvidjela kako nikada nisam trebala dopustiti da budem izbor na koji se nikako ne možeš odlučiti.  Ako moraš razmišljati hoćeš li me uzeti u obzir, makar kao opciju, uštedi si vrijeme i slobodno otiđi.

Neću te proganjati niti moliti za tvoj povratak. Neću gubiti vrijeme pokušavajući te uvjeriti u ono što već znaš duboko u sebi.

Neću se boriti i proći kroz masakr, kako bi mi samo dopustio da te volim, neću se boriti i prisiljavati te da pokažeš da ti je stalo.

Jer u tvojim očima, trud nije isto što i ljubav. Misliš da je ludo ako te netko dosljedno voli, čak i ako taj netko nije voljen na isti način.

No, za mene, ovo je bilo nešto bitno, rijetko i jedinstveno.  A sada je došlo do tihog i neizbježnog kraja.

Uvijek sam se previše bojala pustiti te – iako znam da ova nezaboravna ljubav neće izblijedjeti, još je  teže ostati.

Možda nikada neću moći ispuniti ovu prazninu, ali daleko je praznije ostati pri ljubavi koja izgleda više kao rat.

Izvor: elephantjournal

Preuzeto sa Atma.hr

Лествицом нагоре

Беседа у 4. недељу Великог поста, на дан сећања на преподобног Јована Лествичника

У име Оца и Сина и Светога Духа! 

Некада бисте тама, а сад сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости, - каже апостол обраћајући се нама (Еф. 5, 8). 

  

 

Данас, у четврту недељу Великог поста Црква посебно поштује угодника Божијег – Јована Лествичника. Овај подвижник који се у песмама назива светилником васељене био је служитељ Божанске светлости. Човек који је цео свој живот посветио усхођењу ка Царству Небеском у борби са страстима, греховима и тамом која обавија наше срце и нашу свест. Скоро целог живота се подвизавао у Синајској пустињи. У седамнаестој години крочио је на овај пут и цео живот је посветио посту и молитви. 

Имамо неколико постова у току године, а сад је у току посебан, Велики пост, и свако од нас зна како је човеку тешко да постигне то да сваки дан посвети Богу. Сами себи говоримо за време поста: «Ево, недеља није лоше протекла у посту, исповедио сам се, причестио сам се, учинио сам још неке кораке на духовном путу и вероватно могу себи да дозволим да се мало опустим, да се накратко вратим светским задовољствима.» Односно, чак ни ову Четрдесетницу не живимо с Богом у потпуности, а преподобни Јован Лествичник је четрдесет година у пустињи посветио ономе чему ми често не можемо да посветимо четрдесет дана.

Један од плодова његових подвига представља књига «Лествица или духовне таблице». Књига коју свако од нас треба да се потруди да прочита. Наравно, човеку који живи у свету овакво штиво није увек лако, зато што је оно пре свега упућено монасима и многе ствари једноставно нису схватљиве. Чак ни монаси не могу све у овој књизи да појме. Али ако одлучимо да у овој књизи нађемо нешто корисно и поучно за себе лично, обавезно ћемо наћи нешто о свом животу и то ће нам помоћи да га поправимо.

То је врло важно за нас сад, кад је пост одмакао више од половине и кад често самоуверено почињемо да размишљамо о празницима који се ближе, опуштамо се и губимо оно мало плодова које смо стекли.

Али сад не бих желео да скренем вашу пажњу на текст ове књиге, већ на икону коју видимо пред собом. Она носи управо такав назив: «Лествица Јована Лествичника».

Сав наш духовни живот је усхођење лествицом. И ово духовно усхођење има један услов: не смемо на овом путу тек тако да се зауставимо. Замислимо да треба да се попнемо на неко брдо или бетонски зид, или на стену под углом од четрдсет пет степени. Онај ко то жели да учини има само два пута – или да устрчи из залета или да падне. Притом не може да се заустави на извесно време – све време треба да се пење. Или ће се стропоштати, или ће уложити сву снагу и пети се нагоре и постићи задати циљ.

На икони «Лествица Јована Лествичника» видимо један важан и страшан детаљ: подвижнике који су се попели до самог врха демони збацују с лествице и они лете надоле стрмоглавце.

Из сопственог живота знамо како често прошавши пут неког подвига, због неких ситница летимо надоле и сва наша достигнућа се у најбољем случају своде на нулу, а дешава се да чинимо и још страшније грехове. Видимо око себе хришћане, подвижнике, учитеље, свештенике, монахе, епископе, људе који су много учинили за Цркву, Христа и ближњег, који исто тако падају, стрмоглавце лете наниже и гину. Тако је увек било у историји човечанства и Цркве.

Стога није случајно што нас апостол Павле позива да будемо максимално опрезни и пажљиви у свом животу. Он каже: «Не опијајте се вином, јер је у њему блуд» (в.: Еф. 5, 18). Он у вину види повод за могући пад. Вино је плод људског рада, сунца и земље. И чини се да има врло племенито порекло. Али многи од нас знају како због празника, изражавања љубави и пријатељства човек пије вино и до чека то често доводи несрећника, до каквих страшних грехова.

Међутим, у речима апостола видимо и одређену слику, зато што је сва таштина света око нас: информације, разговори, наши послови, прво нам као и чаша вина изгледају сасвим невино. Сами себи кажемо: «Добро, мало ћу се одморити од поста, од подвига, од обећања која сам дао Господу. Накратко, због посла, због неких важних околности.» И човек се неочекивно за себе самог опија овим вином света, испразности, таштине, гордости и греха и гине, лети стрмоглавце, а демони га одвлаче у пакао као подвижнике приказане на икони «Лествица Јована Лествичника».

Данашње Јеванђеље нас такође подсећа на значај поста и молитве. Христови ученици нису могли да истерају демона без обзира на то што им је Господ дао снагу и да лече и да благовесте, и Спаситељ им указује на то да се демонска природа може савладати само молитвом и постом (в.: Мт. 17, 14-21).

Молитва и пост су пут ка светлости, ка победи, пут ка светковини, сједињењу са Христом, пут ка томе да сваки дан нашег живота, а посебно сваки дан Великог поста буде испуњен великом молитвеном радошћу јединства у Духу Светом. 

Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Са руског Марина Тодић

Извор /www.pravoslavie.ru/

Kad sreću pronađeš tek kad nešto izgubiš

Uglavnom mislimo da je sreća uvijek vezana za dobivanje stvari; posla, automobila, cipela ili osobe. Mislimo da ćemo biti sretni kad dobijemo sve to i želimo sve istog trenutka.

Foto: Zdrava i sretna
 

Što više stvari nisu išle kako sam željela, to sam više shvaćala da je sreća i u gubljenju stvari. Ponekad nas može uništiti ono što želimo.
Ponekad je sreća u tome da otpustimo; kad se ne boriš svim snagama, kad ne analiziraš previše stvari koje ionako ne možeš kontrolirati i kad ne pokušavaš popraviti nekoga ili nešto što ne može biti popravljeno prema tvojim očekivanjima.
Ponekad je sreća kad izgubiš voljene ljude jer se više ne moraš osjećati kao da je tebi više stalo nego njima. Ne moraš se pitati tko se žrtvuje za koga i tko se više trudi.

Ponekad sreća dođe nakon kratke tuge.

Ponekad je sreća doći na mjesto kojem si se prije opirao jer naučiš da možeš preživjeti i naučiš se suočiti sa svojim strahovima i sumnjama. Ponekad se dogodi baš suprotno onog za što si se molila tako da promijeniš životni put i uvedeš promijene u životu.
Ponekad je sreća u zbunjenosti, kad pokušaš biti zahvalna za stvari koje su dobre, kad se pokušaš smijati ironiji svega i kad učiš uživati u jednostavnim trenucima koje si uzimala zdravo za gotovo.
Ponekad sreća dođe kad izgubimo svu nadu i oslobodimo se pravila koja smo si same nametnule i planova koje smo napravile.
Ponekad sreća dođe kad ju prestaneš tražiti, kad prestaneš skupljati stvari da te učine kompletnom, kad prestaneš trčati za onima koje voliš, kad prestaneš stavljati pritisak na samu sebe da kontroliraš svoju sudbinu i budućnost i kad prestaneš očekivati sreću da se manifestira u točno onakvom obliku kakvom ju ti želiš.

Ponekad nađeš sreću kad ti se oduzme sve što si željela.

Ponekad ju nađeš kad ju oslobodiš, kad ne vežeš sreću za stvari ili ljude, kad joj dopustiš da te daruje u pravo vrijeme.
Sreća dođe kad prestaneš brinuti o onome što se događa oko tebe i počne ti biti stalo za ono što se događa unutar tebe.

Izvor: Zdrava i sretna