MONOLOG MARSA U STRELCU

Sanja Perić

Mars je ušao u Strelca. Tu će boraviti do 27. maja kada se retrogradno vraća u Škorpiona i onda ponovo ulazi u Strelca 2. avgusta. A ovo što sledi je njegov monolog.

Ma ne marim ni pet para što ćete mi zameriti da sam “džadžmental”, ali kako da ne budem osuđujući raspoložen, kritičan i naložen da odapnem strelu baš tamo gde je vrag odneo šalu, gde više nema poštovanja, gde je etika još samo ostala inspiracija za podsmeh i neukusne zafrkancije? Kako da samo sedim i ćutim? A je l’ znate da je Dostojevski jednom napisao da je za pobedu zla dovoljno da oni dobri ne čine ništa? Kakav je ovo svet u kome vas uče da vam konstantno nešto nedostaje, fali, da niste u pravu i da je slika koju ostavljate o sebi dobra samo ako se uklopi u važeće okvire? Kakav je to svet u kome je šargarepa na štapu bitnija od rajske bašte u nama? Zašto smo negirajući princip stada zapravo postali jedno ogromno stado gde se svaka različitost osudjuje dok se preduzimaju sve moguće mere i ulažu ogromne količine novca za borbu protiv diskriminacije različitog? Zašto nas vode duhovni učitelji koji mlate o duhu a pune džepove često van svakog okvira prihvatljivosti i zdravog razuma? Zašto živimo u paradoksu koji nam se smeje iza ledja dok nas pušta i vodi na kanapu da ga slepo pratimo jer “tako treba”, jer je samo tako ispravno? Zašto nam je tako postalo lako da sebe opravdamo za sve? Zašto su pravila toliko postala stroga da je kazna za gradjansku i još više socijalnu neposlušnost i odupiranje nečemu što poneki zdrav duh i dalje vidi kao “put do pakla popločan lažnim dobrom” isključivanje iz grupe, ignorisanje, etiketiranje, podsmeh? Zašto su pobedili siroti duhom i primitivni? Neobrazovani, neduhovni, telesni? Zašto nemam sa kim da odem na pivo i da uživam u razgovoru koji je sočan odjek života, koji je dogodovština iz realnog života, zašto se nikome više ništa uzbudljivo i vredno romana ne dešava? O čemu će pisci moji da pišu, šta će pokretati moje filozofe ako se svi predamo? Ljut sam, jesam. Isto onako kako je Zevs bio ljut na Prometeja jer je arogancijom vodjen mislio da čini dobro. A svet nije bio spreman, ljudi nisu bili spremni za darove koje im je odneo – već su ih odmah preprodavali i na njima zasnovali elemente korupcije. Ja tebi – a ti meni.

A šta ćemo sa altruizmom, plemenitošću, misijom, kada su sada označeni kao neprofitni? I ne samo to, već i izraz glupavosti, naivnosti, nesnalažljivosti, zanesenjaštva, zaostalosti, konzervativnosti? Jedna prosto sažaljenja vredna pojava u očima drugih, koja se eto, nije snašla u ova materijalna doba. To što smo oduševljeni u trošenju i uništavanju ne pravda nas pred bogom ni pred sobom ni svetom. Niče je pominjao da je moderan pesimizam manifestovan u beskorisnosti sveta koji ne teži opstanku, i evo nas tu – napamet nasmejani pesimisti što beznadno se ne sećaju bezbrižnosti koju je nekad davao taj isti svet. A gde je nestao vrli optimizam koji u entuzijazmu živi? A šta je opstanak nego očuvanje, zadužbina sveta nekom novom svetu, zadužbina vrednosti i onoga što se može oplemenjivati dalje. Šta ostaje za nama je pitanje. Šta činimo za budućnost o kojoj toliko pričamo, a zapravo ne činimo ništa već mahnito trošimo sve danas za sebe, na sebe i u sebe. Zaboravljen svet od zaboravljenog sveta…. Zadovoljenje akutnim dobrim delima bez istinskog posvećenja i trajnosti. Svaka akcija traje dva dana i nestaje u mraku zaborava kao da se i desila nije, ali ego je nahranjen i umišljena uloga “dobrog gradjanina sveta”. Kakav je to lažni moral što se sa sobom više ne bije i ne razapinje svoje lično dobro i zlo, već sve prebacuje na druge od roditelja do vlasti?

Pa ja ne mogu sam sebi da pogledam u lice kad sam svestan koliko sam sklon da nekad i sam upadnem u sopstvene zamke lažljivosti, licemerja, nepravičnosti, koliko mogu lako da uvredim i povredim iz nehata – a nehat ništa ne spori, sve što se desilo – desilo se, i onda samo čekam kaznu sebi koja će me bilo stidom, bilo dobrom lekcijom promeniti i od mene boljeg čoveka učiniti. Jer setimo se još jednom Fridrihovih reči, “onome se zapoveda koji ne ume da se sam sebi pokorava!” A ja biram pokoravanje i prekoravanje sebe samog i to isto sada zahtevam od vas!

Reč koja je rečena ne može se vratiti. Zašto smo prestali da brinemo o tome kakve reči koristimo? Reč je postala sredstvo za skrnavljenje. Socijalne mreže i socijalna podrška koju dobijamo od drugih učinile su da bez stanke brbljamo i brbljamo, da jedno pričamo a drugo radimo, da ni sami u ono što napišemo i govorimo ne verujemo i ne praktikujemo, da potpuno opravdavamo sebe kad drugoga rečima vredjamo bez sumnje i srama da smo baš time unizili sve Čovečansko u sebi. Dok oni što istinski se trude da pomognu i spasu nečiju dušu sada sertifikovano od strane popularne psihologijice preplavljene lažnim pozitivizmom nazivamo žrtvama i savetujemo da prestanu da brinu o drugima?!

I od kada to više nije bitno KO SMO, već samo ŠTA IMAMO? Kada se tačno desilo to da lični interesi i materijalna okupacija sobom, svojim telom, novcem, statusom prevlada bavljenje svetom? Zašto je postalo važnije biti prihvaćen nego biti dosledan? Zašto je principijelnost postala mera za ograničenost?

Okrenuli smo ledja istini. No ona je tu, kad sam i ja tu. Istina koja živi u savesti i koju od sebe ne možemo da sakrijemo i koju svuda sa sobom nosimo, krivnja i opekotine savesti zbog nesavesnog i potpuno lažnog, ispraznog, na prevaru dobijenog “lajka”, statusa, posla, i zato ću mahati svojim mačem sada. Mahaću u ljutnji i sa ponekom suzom, jer mi je žao, jer mi je mnogo žao… Optimizmom sam odredjen da nikada od sveta i ljudi ne odustanem. Zato ne mogu da mrzim, pa ni prezir da održim da traje, ali mogu, beskrajno mogu da verujem i da se borim za svet koji najviše volim samo onda kada ga mrzim.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi
koji su postali robovi nad svojom sudbinom,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji su čitavog života pribavljali sebi alibi,
žao mi je onih koji se čitavog života slepo drže jednog mesta,
jer nisu za neko drugo...
žao mi je onih intelektualaca
koji misle da su miljenici vlasti,
žao mi je svih onih koji primaju mito od laskavaca,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji tudje mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je svih onih koji misle da nešto znače
u očima onih koji ne znače ništa,
žao mi je svih onih koji nemaju snage da kažu "Ne",
onda kada se ne može kazati "Da",
žao mi je svih onih nesretnika
koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je onih koji o istini ne znaju ništa.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava večnost,
žao mi je onih koji idu na premijere,
žao mi je onih koji za trpezom žude za prvim mestima,
žao mi je onih koji su ljubomorni na druge,
koji su tašti i ne mogu se izlečiti od oholosti.

Žao mi je onih koji za svoje ćutanje misle da je principijelnost.
Žao mi je onih koji celog svog života
nisu smeli da rizikuju,
svih onih kukavica koje drhte nad sobom,
negujući svoj strah.
Žao mi je ljudi koji misle da će uspeti na tudju štetu,
žao mi je onih koji mrze ljude sposobnije od sebe...

Žao mi je sebe... Gospode...
Molim te za sve one nesrećnike
koji su sami uzrok svoje nesreće.
Molim te za sebe...

(Mirko Kovač)