Autor: Zoran Milivojević
(Илустрација Срђан Печеничић)
Povremeno se roditelji pitaju zašto njihova, inače
voljena i pažena deca, kada se približe punoletstvu, nemaju neki svoj
motiv, cilj, ambiciju, ka kojoj bi stremili. Sve je više onih koji su
pasivni, dezorijentisani, bez jasnog motiva i cilja.
Srećno detinjstvo je svakako jedan od razloga. Potpuno se posvećujući deci, nudeći im samo pozitivne doživljaje, ispunjavajući im većinu želja, roditelji nesvesno kod dece stvaraju iskustvo da je detinjstvo najlepši deo života. Gledajući roditelje kako žrtvuju svoje da bi ispunili detetove želje, deca zaključuju da nije udobno biti odrastao. Zato odlažu prelazak u neudobnu odraslost.
Mladi koji na buduću odraslost gledaju negativno, nemaju ni pozitivnu viziju šta bi želeli da rade ili da budu kada odrastu. Njihovi mentalni procesi su usmereni na sadašnjost. Kada neko nema pozitivnu viziju budućnosti, tada nema ni želju da ide ka toj budućnosti – nema onu pokretačku energiju koja je motiv da se krene dugačkim putem, na kojem su i prepreke, a koji vodi ka željenom cilju. Umesto toga, mladi žele da se udobno stanje u kojem se nalaze, nastavi.
Životne sudbine pokazuju da veoma snažan motiv za postizanjem određenog cilja, ličnog uspeha, nastaje na dva načina. Jedan je onaj kada deca koja su imala neudobno detinjstvo, koja su gledala sa zavišću drugu decu koja su imala ono što oni nisu imali.
Iz oskudice i frustriranosti nastaje jak motiv da se u životu uspe, i da se sebi i svojoj deci omogući ono što osoba nije imala u detinjstvu. Drugi su oni koji imaju ambiciozne roditelje koji su možda i pre njihovog rođenja imali jasan cilj koji buduće dete treba da dosegne. To su „roditelji-treneri” koji nesvesno detetu šalju poruku da će ga voleti samo ako ispuni njihovu ambiciju. Dete se tokom vremena poistoveti sa roditeljevom ambicijom, i počne da je doživljava kao vlastitu, tako da stremi ka uspehu.
Roditelji koji su vaspitanje pogrešno izjednačili sa pružanjem ljubavi, treba da znaju da to što se njihovo dete oseća srećno u porodičnom krugu, ne znači nužno da će pozitivnu sliku o sebi moći da potvrdi nekim ličnim dostignućima i uspesima u okviru svoje generacije.
Brojni su primeri kako su neprijatna osećanja frustriranosti i dosade doprinela da dete otkrije šta je to što ga zaista interesuje i šta želi da ostvari – svoj unutrašnji motiv. Važno je deci pružiti ljubav jer na taj način pomažemo im da izgrade pozitivnu sliku o sebi, ali važno im je pomoći da prevaziđu dečju želju da rade samo ono što je prijatno. Kada dete teramo da radi ono što mu je neprijatno, ali istovremeno i korisno, mi pomažemo da izgradi svoje radne i druge navike. A one su uslov da dete ostvari svoje snove.
Izvor Politika. rs
Srećno detinjstvo je svakako jedan od razloga. Potpuno se posvećujući deci, nudeći im samo pozitivne doživljaje, ispunjavajući im većinu želja, roditelji nesvesno kod dece stvaraju iskustvo da je detinjstvo najlepši deo života. Gledajući roditelje kako žrtvuju svoje da bi ispunili detetove želje, deca zaključuju da nije udobno biti odrastao. Zato odlažu prelazak u neudobnu odraslost.
Mladi koji na buduću odraslost gledaju negativno, nemaju ni pozitivnu viziju šta bi želeli da rade ili da budu kada odrastu. Njihovi mentalni procesi su usmereni na sadašnjost. Kada neko nema pozitivnu viziju budućnosti, tada nema ni želju da ide ka toj budućnosti – nema onu pokretačku energiju koja je motiv da se krene dugačkim putem, na kojem su i prepreke, a koji vodi ka željenom cilju. Umesto toga, mladi žele da se udobno stanje u kojem se nalaze, nastavi.
Životne sudbine pokazuju da veoma snažan motiv za postizanjem određenog cilja, ličnog uspeha, nastaje na dva načina. Jedan je onaj kada deca koja su imala neudobno detinjstvo, koja su gledala sa zavišću drugu decu koja su imala ono što oni nisu imali.
Iz oskudice i frustriranosti nastaje jak motiv da se u životu uspe, i da se sebi i svojoj deci omogući ono što osoba nije imala u detinjstvu. Drugi su oni koji imaju ambiciozne roditelje koji su možda i pre njihovog rođenja imali jasan cilj koji buduće dete treba da dosegne. To su „roditelji-treneri” koji nesvesno detetu šalju poruku da će ga voleti samo ako ispuni njihovu ambiciju. Dete se tokom vremena poistoveti sa roditeljevom ambicijom, i počne da je doživljava kao vlastitu, tako da stremi ka uspehu.
Roditelji koji su vaspitanje pogrešno izjednačili sa pružanjem ljubavi, treba da znaju da to što se njihovo dete oseća srećno u porodičnom krugu, ne znači nužno da će pozitivnu sliku o sebi moći da potvrdi nekim ličnim dostignućima i uspesima u okviru svoje generacije.
Brojni su primeri kako su neprijatna osećanja frustriranosti i dosade doprinela da dete otkrije šta je to što ga zaista interesuje i šta želi da ostvari – svoj unutrašnji motiv. Važno je deci pružiti ljubav jer na taj način pomažemo im da izgrade pozitivnu sliku o sebi, ali važno im je pomoći da prevaziđu dečju želju da rade samo ono što je prijatno. Kada dete teramo da radi ono što mu je neprijatno, ali istovremeno i korisno, mi pomažemo da izgradi svoje radne i druge navike. A one su uslov da dete ostvari svoje snove.
Izvor Politika. rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.