Учитељу
премудрости, Даваоче разума, Изобличитељу немудрих и Заштитниче
немоћних, утврди и уразуми срце моје Владико. Ти ми дајеш речи
премудрости, Речи очева: Не забрани устима мојим да Те зову: Милостиви,
смилуј се на мене палог. (кондак)
Објављено и на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве и Епархије тимочке
Последња
припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У
химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и
Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису
одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз
добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо
да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На
Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења
ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради.
Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам
јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама
опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се
молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац
Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити
опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству,
од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме
уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо
пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од
других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то
није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само
онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у
свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе
својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју
Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене,
јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и
на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу
просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава
теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак
посног путешествија.
Благодаримо
Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и
за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас
мноштво грехова.
Ми
ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско
лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања
и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим,
светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против
страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од
хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам
преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и
васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и
жеднима Твоје правде.
Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља .
Јер
си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и
пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове
векова. Амин
(заамвона молитва недеље праштања)
У
свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано
прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До
вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје
се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним
великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице
такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са
себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти
епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер
што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период
Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо
опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени
са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње
једну лепу манастирску праксу: У светој Земљи многи подвижници су после
прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у
свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни
доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом
овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да
воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових
песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост
људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас
до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.
Посно пролеће је дошло! Цвет покајања;
Очистимо се брао и сестре од свих зала,
Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче!
Почнимо радосно време поста,
Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу,
Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране
тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа,
да
би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној
радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење
Његово!
(стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље)
