8. март - став Цркве према Дану жена. Како Црква гледа на 8. март?

Иза најезде рекламних порука које мушкарце подсећају на то да треба да обрадују жене поклонима за пригодне празнике, стоји давно осмишљен сценарио западног света, у намери да комерцијализује оне истинске традиционалне вредности, које су окосница човековог живљења. Тако су љубав, жена, мајка, захвалност, рад, Божић, традиција – добили своје добро утврђено финансијско упориште у празницима, а прави систем вредности је замењен лажним.

Иако многи јавно поричу значај празника као што су Дан заљубљених или Дан жена, градови широм света су тада ипак обојени нападном понудом цвећара, продавница, парфимерија и ресторана. Уместо зближавања, овакви формални моменти најчешће само још више удаљавају жену и мушкарца, остављајући све већи јаз неразумевања и отпадништва од суштине љубави.

Готово да је и заборављена осмомартовска прича о Клари Цеткин и њеној борби за права жена, будући да се жене данас сматрају "равноправнима" са мушкарцима и да су се "избориле" за своја права. Отвара се питање шта чини ту равноправност? Ако се она огледа у висини зараде, положају жене у фирми и друштву, квалитету намештаја, одеће или одабиру дестинације за путовање, ако су жене постале активне, предузимљиве и независне – чему онда 8. март? Чему и Дан заљубљених? Да ли су жене заиста желеле овакав свет, у коме се гаси љубав и разумевање међу половима, а расте број чедоморстава, развода, усамљености и туге?

У медијима се пред жене постављају одређени стандарди, везани за телесни изглед, материјално окружење, независност, пословност и "освајање света" – заправо, устаљени МУШКИ атрибути. Традиционална улога жене као мајке, супруге и домаћице, исмејана је и окарактерисана као конзервативна и ропска. У јеванђељској поуци да је мушкарац глава жени као што је Христос глава Цркви, женама је занимљива једино идеја да врат може окретати главу по своме нахођењу. Тако долазимо поново до прародитељског греха, жеље за моћи, злоупотребе дарова које смо од Господа добили, а свет је данас препун "Ева" које олако прихватају варљиву понуду змије. Појам еманципације жене је измишљен како би се уништило изворно женско назначење супруге и мајке, чуварке породичног храма.

Никада није било више отворених могућности за упознавање и зближавање мушкараца и жена, а никада мање љубави и праве комуникације. Никада продавнице нису биле толико пуне поклона, а дарова срца тако мало. Потребни су нам званични датуми да бисмо се подсетили даривања, захвалности и делатне љубави. Јер, ако еманципација укључује активно одношење жена према животу, онда се та активност мора огледати и у активном искораку према мушкарцу као личности, у разумевању његове интиме, његових жеља, снова и потреба. Верујем да није увек потребно да изгубимо некога како бисмо схватили његов значај у нашем животу. Верујем и да савремене жене не би биле у толикој мери – иако вешто прикривано – несрећне, неиспуњене, усамљене и обесмишљених живота, када би се вратиле свом природном назначењу.

Када је Христос говорио о жени као врату којој је глава муж, то није подразумевало пасивну жену, неслободну и обесправљену. То је значило жену која је потпора, пријатељ, која уме да прати хтења и делања свога мужа, која је спона главе са срцем. Бог није, по речима Владике Порфирија, направио жену од главе мушкарца – јер она не треба да влада њиме, нити од ноге – јер не треба ни да му је потчињена, већ од ребра – да га љубављу штити, подржава, као пуноправни партнер, у заједници са Христом, а не по положају у друштву. Само је кроз такву делатну љубав жена истински слободно биће, будући да слободно бира лепоту заједнице, породице, одричући се свог егоизма и жеље за моћи. Једино тако она живи по свом природном назначењу, а то значи да рађа телесно и духовно. Жени која познаје вредност даривања срца, искрене комуникације и разумевања, топлине и радости у дому, спокоја свог уснулог детета, хођења у сусрет мужу загрљајем и малим свакодневним уздарјима за љубав – нису потребне ни осмомартовска ни њима слична обележавања.

У причи Виљема О'Хенрија, "Поклон мудраца са Истока", сиромашни и заљубљени пар, Дела и Џим, желе једно друго да дарују за Божић. Немајући новца, Дела жртвује оно што је на њој најлепше, продајући своју дугу, бујну косу, како би Џиму купила каиш за његов драгоцени сат. Џим, не знајући за то, даје тај исти сат у залог, желећи да Дели поклони скупоцене укоснице. Њихов божићни сусрет је био заиста потресан. Одричући се својих материјалних драгоцености, створили су место сусрета за љубав, приносећи дарове срца, као што су некада мудраци са Истока приносили злато, миро и тамјан пред тек рођеног Исуса и Лице Љубави. Као хришћани последњих времена, гледајући све веће хлађење љубави у овом свету, остаје нам једино да и сами будемо као мудраци са Истока, да Господу и својим ближњима свакодневно и свим срцем приносимо своје дарове, златне, драгоцене, миром и љубављу помазане, тамјаном, вером и захвалношћу осењене, како би и нама била дарована благодат гледања у само Лице Љубави.

Ивана Радовановић

Извор: часопис "Православље", бр. 984, 15. март 2008. године

Извор crkvaub.rs