Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega,
kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre
nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, -
govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se
zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».
“Zdravo Marija. Pročitao sam vaš članak u “Ruskom časopisu – Nedelja” “Priča o predanoj ljubavi” i želim da napišem nešto o tome o čemu mi je sada neprijatno i da pričam. O usamljenosti muškarca. Pre dve godine otišla je (ruka ne može da napiše “umrla”) je moja žena. Otišla je brzo, za tri meseca – onkologija. Tamo je bilo mnogo takvih mladih, lepih na tom odeljenju. Otišla je tada kada je još mogla da živi.
Ela i ja smo zajedno skoro petnaest godina, dece nismo imali, ali za mene to nikada nije bio problem. Bilo nam je dobro zajedno. Naravno ponekad se osećao neki umor. I već smo se spremali da usvojimo dete, počeli smo da idemo po lekarima, kada su Eli i postavili tu strašnu dijagnozu. Elku je Bog darežljivo nadario svime – bila je talentovana slikarka, ali isto tako je znala i sve ostalo čega bi se prihvatila – bilo da peče kolače ili sadi alpsku gorku na letnjikovcu. Lagana, vesela, velikodušna, ona je reklo bi se sve radila igrajući, nije hodala već letela po kući, sve vreme nešto pevajući. Čak i kada se spremala na onkologiju, obrisala je sve prozore, prostrla sve zavese, i prebrala nešto što se godinama povlačilo po ormanima. Sećam se kako sam pokušavao da je zaustavim, govoreći: “Ostavi sve to vratićeš se pa ćeš završiti, hajde da ovu nedelju prosto budemo zajedno!”. A ona je odgovarala: “Ne, sada ću to! Ako dovedeš nekoga dok sam ja u bolnici da bi ta videla kako imaš čudesnu ženu…”. Pokušavali smo da se šalimo. Elka me je volela i nekako pokušavala da mi olakša život bez nje.
Sećam se njenog mršavog lica sa smešnom i žalosnom jež kosom – sve što je ostalo od nekada raskošne, neposlušne, kovrdzave kose. Sećam se u šta se na moje oči pretvarala njena bolest. Sećam se kako se hrabro borila. Sećam se kada sam stajao i plakao – zbog nemoći, jer je bilo jasno da ona odlazi, od stida, što ona strada, a ti si živ, i čak hoćeš da jedeš i piješ. Poslednje dve nedelje svog života Ela se mnogo promenila – u njoj se pojavila neka usredsredjenost i otudjenost od mene. Ona je otišla, a ja sam ostao.
Prvih pola godine posle Eline smrti je prošlo kao u adu – posao je leteo u kantu, i da nije bilo prijatelja ne bih isplivao. Činilo mi se da se ruši sve okolo i ako ćemo iskreno nije mi bilo žao. Čudo je da sam uspeo da se zaustavim: shvatio sam još malo i više niko neće moći da mi pomogne. Ali nad glavom mi je visio ogroman kredit – on me je i spasao. Ali ostao je osećaj hladnoće od toga što šetam krajem, što je pored provalija, i da mogu i da se ne uzdržim.
Opet sam naučio da zaspim bez Henessy, i navikao sam se na tišinu u stanu. Nisam radio bezumne stvari, samo jednom, ne znam čak šta mi je bilo, uzeo sam Eline haljine i noću kao lopov izneo sve iz kuće samo da više ne gledam i ne osećam njen miris. Činilo mi se da me je izdala time što je otišla. I danas me je stid da se sećam toga.
Sestra i Elkine prijateljice su organizovale neka slučajna poznanstva sa nekim naprednim studentkinjama, razvedenim damama i udovicama. Od njih se moglo spasti samo namernom grubošću. Par puta sam i sam odlučio da nešto promenim,ali bih se u najvažnijem trenutku počeo da ponašam kao poslednji idiot. Sećam se da mi je jedna ne tako lepa ali pametna žena rekla: «A znaš tebi ništa ne treba ti se samo svetiš zbog svog bola». Nisam se svetio već ništa nisam mogao da uradim sa sobom. Znam. Jelka je bila mnogo dobra, i bilo bi joj nepodnošljivo da gleda kako ja stradam. Ona bi se radovala zbog mene kad bih ponovo mogao da postanem srećan, oprostila bi mi tu sreću bez nje, kao što mi je opraštala moje muške slabosti – sve je praštala. Ali ja ne mogu. Pokušavao sam ne da zavolim, već samo da se naviknem na ljudsku nežnost. I kada bi neka druga žena sutradan počinjala da skuplja po uglovima tvoje sokne i košulje i bila spremna da mi pruži svu svoju nežnost, ja sam je skoro mrzeo ...
Znate u mladosti kada si večno gladan, kada je ljubav igra tela i bujanje hormona, tada te sve neizrecivo vuče ka svakoj nežnosti, i čak i slučajan osmeh sluti avanturu, i sve se čini jednostavno. Imam prijatelja koji ima nešto manje od pedeset godina, zajedno smo počinjali devedesetih, potom sam ja promenio posao, napredovao i ponekad se čujemo. Tako on ima bojazan da ga vole zbog položaja,novca, boji se ali se svaki put upeca. I svaki put ostavlja odredjenoj prijateljici te stan, te vikendicu, kaje se i misli da će postati pametniji. A potom se opet zaljubi. I to opet nakratko i znate ja mu zavidim.
Muškarac bez ljubavi se pretvara u zver. Ali zar meni to više nije dato – da ljubim? I koliko ću još umirati? I kako dalje živeti ako se ti odjednom usred noći budiš i iznenada osetiš da nema nikog više pored tebe i jasno osećaš da je ona samo na minutu skliznula sa kreveta. I da će se vratiti. I čak osećaš to kretanje od njene plastične mačke i znajući sve i shvatajući, pri trezvenom umu i zdravoj pameti očekuješ da će se bosonoga vratiti ...Čekaš, a potom shvataš da je to bilo samo strujanje vazduha ...Oleg N.
Odgovor: Zdravo Oleg. Vjačeslav Ivanov ruski pesnik-simbolik, je napisao tako divne duboke stihove:
«S ljubavlju u srcu živimo
iako ono samo ne pokazuje
kakvo zlato u njemu čuvamo
i čiji je na zlatu žig».
Verujućem čoveku ne treba objašnjavati čiji je žig na tom zlatu. Kome se obratiti sa svojim bolom, Kome prići ranjen. Nije slučajno da u jednoj molitvi za upokojene postoji sledeća molba Bogu: «Utoli tugu moju zbog rastanka sa sluškinjom Tvojom, prijateljem mojim, ...». To je pored reči za oproštaj grehova upokojenog i moljenja za milost prema njemu molba da te ne muči bol rastanka. Oleg, ta rana s kojom vi sada živite je poznata svima ko je preživeo gubitak voljenog čoveka. Kada je sveštenik otac Aleksej Mečev, sveti pravednik XX veka, izgubio svoju ženu, onda je njegova tuga prema svedočenju očevidaca bila blizu očajanja. I tada je iznemogao potražio pomoć od Jovana Kronštatskog koji mu je odgovorio: «Ti se žališ i misliš da na svetu nema veće tuge od tvoje, tako ti je teška. A ti budi sa narodom, udji u njegovu tugu, svaku tugu uzmi na sebe i videćeš da je tvoja tuga mala i laka u poredjenju sa tim tugama; postaće ti i lako». Podvig na koji je jedan sveti pozivao drugog bio je u stvari podvig ljubavi jer da bi se primio bol nekog čoveka, treba ga voleti – to ne treba uraditi ni zbog kog drugog osećanja ili pobude već samo iz ljubavi. I od tada otac Aleksej u potpunosti ulazi u tudju tugu, u tudje stradanje. Sveštenik Pavle Florenski je pisao o tome s kakvom nežnošću se otac Aleksej odnosio prema svima koji su dolazili kod njega. Gde je on u sebi našao tu ljubav? I zbog čega to zlato koje se kako tvrdi pesnik čuva u našim srcima sada postaje nedostupno?
Bol kapsulira ćoveka. Čovek se instinktivno fiziološki zatvara od sveta koji mu je naneo udarac – to je prirodna reakcija na nanešenu bol. A ljubav prema rečima velikog mistika Pravoslavlja Isaaka Sirina – je veliki dar otvorenosti. Otvorenosti prema svemu što postoji. Setite se kako su zaljubljeni darežljivi i milostivi prema celom svetu! Ali ako se bol ne leči Time, Čije je zlato, Čiji dar da volimo nosimo u našem srcu, onda ona počinje da nas izoluje od svih. I tako živimo žaleći sebe i ne primećujući druge.
Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».
Naravno zapremina srca svetog je drukčija nego kod nas običnih ljudi. Ali ako se molite Oleg verujem da će jedno slučajno duvanje vetra podsetiti vas ne samo na bol i gubitak, već će ispuniti vaše srce zahvalnošću za to što je bilo. I obuzeće vas neizreciva nežnost prema svemu živom – tako ranjivom i krhkom.
S poštovanjem, Marija Gorodova
preuzeto sa: http://www.pravmir.ru/article_3593.html
“Zdravo Marija. Pročitao sam vaš članak u “Ruskom časopisu – Nedelja” “Priča o predanoj ljubavi” i želim da napišem nešto o tome o čemu mi je sada neprijatno i da pričam. O usamljenosti muškarca. Pre dve godine otišla je (ruka ne može da napiše “umrla”) je moja žena. Otišla je brzo, za tri meseca – onkologija. Tamo je bilo mnogo takvih mladih, lepih na tom odeljenju. Otišla je tada kada je još mogla da živi.
Ela i ja smo zajedno skoro petnaest godina, dece nismo imali, ali za mene to nikada nije bio problem. Bilo nam je dobro zajedno. Naravno ponekad se osećao neki umor. I već smo se spremali da usvojimo dete, počeli smo da idemo po lekarima, kada su Eli i postavili tu strašnu dijagnozu. Elku je Bog darežljivo nadario svime – bila je talentovana slikarka, ali isto tako je znala i sve ostalo čega bi se prihvatila – bilo da peče kolače ili sadi alpsku gorku na letnjikovcu. Lagana, vesela, velikodušna, ona je reklo bi se sve radila igrajući, nije hodala već letela po kući, sve vreme nešto pevajući. Čak i kada se spremala na onkologiju, obrisala je sve prozore, prostrla sve zavese, i prebrala nešto što se godinama povlačilo po ormanima. Sećam se kako sam pokušavao da je zaustavim, govoreći: “Ostavi sve to vratićeš se pa ćeš završiti, hajde da ovu nedelju prosto budemo zajedno!”. A ona je odgovarala: “Ne, sada ću to! Ako dovedeš nekoga dok sam ja u bolnici da bi ta videla kako imaš čudesnu ženu…”. Pokušavali smo da se šalimo. Elka me je volela i nekako pokušavala da mi olakša život bez nje.
Sećam se njenog mršavog lica sa smešnom i žalosnom jež kosom – sve što je ostalo od nekada raskošne, neposlušne, kovrdzave kose. Sećam se u šta se na moje oči pretvarala njena bolest. Sećam se kako se hrabro borila. Sećam se kada sam stajao i plakao – zbog nemoći, jer je bilo jasno da ona odlazi, od stida, što ona strada, a ti si živ, i čak hoćeš da jedeš i piješ. Poslednje dve nedelje svog života Ela se mnogo promenila – u njoj se pojavila neka usredsredjenost i otudjenost od mene. Ona je otišla, a ja sam ostao.
Prvih pola godine posle Eline smrti je prošlo kao u adu – posao je leteo u kantu, i da nije bilo prijatelja ne bih isplivao. Činilo mi se da se ruši sve okolo i ako ćemo iskreno nije mi bilo žao. Čudo je da sam uspeo da se zaustavim: shvatio sam još malo i više niko neće moći da mi pomogne. Ali nad glavom mi je visio ogroman kredit – on me je i spasao. Ali ostao je osećaj hladnoće od toga što šetam krajem, što je pored provalija, i da mogu i da se ne uzdržim.
Opet sam naučio da zaspim bez Henessy, i navikao sam se na tišinu u stanu. Nisam radio bezumne stvari, samo jednom, ne znam čak šta mi je bilo, uzeo sam Eline haljine i noću kao lopov izneo sve iz kuće samo da više ne gledam i ne osećam njen miris. Činilo mi se da me je izdala time što je otišla. I danas me je stid da se sećam toga.
Sestra i Elkine prijateljice su organizovale neka slučajna poznanstva sa nekim naprednim studentkinjama, razvedenim damama i udovicama. Od njih se moglo spasti samo namernom grubošću. Par puta sam i sam odlučio da nešto promenim,ali bih se u najvažnijem trenutku počeo da ponašam kao poslednji idiot. Sećam se da mi je jedna ne tako lepa ali pametna žena rekla: «A znaš tebi ništa ne treba ti se samo svetiš zbog svog bola». Nisam se svetio već ništa nisam mogao da uradim sa sobom. Znam. Jelka je bila mnogo dobra, i bilo bi joj nepodnošljivo da gleda kako ja stradam. Ona bi se radovala zbog mene kad bih ponovo mogao da postanem srećan, oprostila bi mi tu sreću bez nje, kao što mi je opraštala moje muške slabosti – sve je praštala. Ali ja ne mogu. Pokušavao sam ne da zavolim, već samo da se naviknem na ljudsku nežnost. I kada bi neka druga žena sutradan počinjala da skuplja po uglovima tvoje sokne i košulje i bila spremna da mi pruži svu svoju nežnost, ja sam je skoro mrzeo ...
Znate u mladosti kada si večno gladan, kada je ljubav igra tela i bujanje hormona, tada te sve neizrecivo vuče ka svakoj nežnosti, i čak i slučajan osmeh sluti avanturu, i sve se čini jednostavno. Imam prijatelja koji ima nešto manje od pedeset godina, zajedno smo počinjali devedesetih, potom sam ja promenio posao, napredovao i ponekad se čujemo. Tako on ima bojazan da ga vole zbog položaja,novca, boji se ali se svaki put upeca. I svaki put ostavlja odredjenoj prijateljici te stan, te vikendicu, kaje se i misli da će postati pametniji. A potom se opet zaljubi. I to opet nakratko i znate ja mu zavidim.
Muškarac bez ljubavi se pretvara u zver. Ali zar meni to više nije dato – da ljubim? I koliko ću još umirati? I kako dalje živeti ako se ti odjednom usred noći budiš i iznenada osetiš da nema nikog više pored tebe i jasno osećaš da je ona samo na minutu skliznula sa kreveta. I da će se vratiti. I čak osećaš to kretanje od njene plastične mačke i znajući sve i shvatajući, pri trezvenom umu i zdravoj pameti očekuješ da će se bosonoga vratiti ...Čekaš, a potom shvataš da je to bilo samo strujanje vazduha ...Oleg N.
Odgovor: Zdravo Oleg. Vjačeslav Ivanov ruski pesnik-simbolik, je napisao tako divne duboke stihove:
«S ljubavlju u srcu živimo
iako ono samo ne pokazuje
kakvo zlato u njemu čuvamo
i čiji je na zlatu žig».
Verujućem čoveku ne treba objašnjavati čiji je žig na tom zlatu. Kome se obratiti sa svojim bolom, Kome prići ranjen. Nije slučajno da u jednoj molitvi za upokojene postoji sledeća molba Bogu: «Utoli tugu moju zbog rastanka sa sluškinjom Tvojom, prijateljem mojim, ...». To je pored reči za oproštaj grehova upokojenog i moljenja za milost prema njemu molba da te ne muči bol rastanka. Oleg, ta rana s kojom vi sada živite je poznata svima ko je preživeo gubitak voljenog čoveka. Kada je sveštenik otac Aleksej Mečev, sveti pravednik XX veka, izgubio svoju ženu, onda je njegova tuga prema svedočenju očevidaca bila blizu očajanja. I tada je iznemogao potražio pomoć od Jovana Kronštatskog koji mu je odgovorio: «Ti se žališ i misliš da na svetu nema veće tuge od tvoje, tako ti je teška. A ti budi sa narodom, udji u njegovu tugu, svaku tugu uzmi na sebe i videćeš da je tvoja tuga mala i laka u poredjenju sa tim tugama; postaće ti i lako». Podvig na koji je jedan sveti pozivao drugog bio je u stvari podvig ljubavi jer da bi se primio bol nekog čoveka, treba ga voleti – to ne treba uraditi ni zbog kog drugog osećanja ili pobude već samo iz ljubavi. I od tada otac Aleksej u potpunosti ulazi u tudju tugu, u tudje stradanje. Sveštenik Pavle Florenski je pisao o tome s kakvom nežnošću se otac Aleksej odnosio prema svima koji su dolazili kod njega. Gde je on u sebi našao tu ljubav? I zbog čega to zlato koje se kako tvrdi pesnik čuva u našim srcima sada postaje nedostupno?
Bol kapsulira ćoveka. Čovek se instinktivno fiziološki zatvara od sveta koji mu je naneo udarac – to je prirodna reakcija na nanešenu bol. A ljubav prema rečima velikog mistika Pravoslavlja Isaaka Sirina – je veliki dar otvorenosti. Otvorenosti prema svemu što postoji. Setite se kako su zaljubljeni darežljivi i milostivi prema celom svetu! Ali ako se bol ne leči Time, Čije je zlato, Čiji dar da volimo nosimo u našem srcu, onda ona počinje da nas izoluje od svih. I tako živimo žaleći sebe i ne primećujući druge.
Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».
Naravno zapremina srca svetog je drukčija nego kod nas običnih ljudi. Ali ako se molite Oleg verujem da će jedno slučajno duvanje vetra podsetiti vas ne samo na bol i gubitak, već će ispuniti vaše srce zahvalnošću za to što je bilo. I obuzeće vas neizreciva nežnost prema svemu živom – tako ranjivom i krhkom.
S poštovanjem, Marija Gorodova
preuzeto sa: http://www.pravmir.ru/article_3593.html
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.