О јеванђелском и људском добру

Људи који не схватају духовне основе онога што се дешава у свету суде о људским делима врло површно. Они делатност човека деле на очигледно греховну и злу, и на добру и похвалну, само по њеном спољашњем испољавању. У томе користе веома неодређене, непостојане мере добра и зла – по законима света. Међутим, само један критеријум јасно дефинише шта је грех, а шта добро. То је јеванђељски закон.

  

 Свет, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим тачкама покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само наизглед: у ствари, тамо је све другачије. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлојеђен, ипак су се у њему још сачували неки зачеци природног добра које је у њега приликом стварања уткао Творац, премда они више немају чистоту и светост, него су растворени отровом греха. 
Међутим, оваква људска “истина” оскрнављена нечистотом не може да га научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу већ је пре доводи у велику заблуду. Неверујући људи чине много лепих, чак наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад дају свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, срећу се зачуђујући, чак и херојски поступци – могу се навести примери којима ће многи бити дирнути до дубине душе. И сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, ако она не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, све то – што је толико похвално, све је нечисто и оскрнављено падом и нема пред Богом ону вредност коју му приписују људи. 
Ову важну истину многи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено многи су у недоумици и вређају се, неки се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и за душу таквог хероја је могуће сумњати да је спасена, њему још прети пакао? Зар овакав поступак не спира све човекове грехове? – Звучи наизглед сурово. Међутим, погледајмо с друге стране: ако овај јунак није Христа ради, није по учењу Јеванђеља, није из хришћанске вере црпео снагу за подвиге, ако се ово самопожртвовање није вршило Христовом силом, не у име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без Христовог искупљења, то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да се он оживи, да се он сам ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему Христово учење, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве и хришћански подвизи?
Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера није потребна? 
Како то? Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела ради вере! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се с молитвом, с обраћањем Богу, у што већој тајности, да зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и даће за њих славу у будућем животу. 
И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог не милује човека и не спасава га због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. 
Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. 
У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И грехови света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Ови грехови су тако близу овог добра да међу њима као да нема противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Јунак света чини неки задивљујући самопожртвовани поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, а одмах затим егоизам, самољубље и охолост. У ствари и једно идруго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Само ово добро својим коренима црпе прљаву воду, тајне горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено, у извесној мери узвишено стремљење душе. 
Светитељ Игњатије каже: “Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима не обраћајући никакву пажњу на забрану Господа (Мт. 6, 1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехове, за то што није раскинуо општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, на крају, за само недовољно и често неправилно испуњење заповести” (9, т. 5, стр. 36). 
“Дође ли ти нека добра мисао ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господа. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша с отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро развићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност с демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовека постаћеш сличан Богочовеку”. 
У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, бива одмерено и оцењено нашим унутрашњим силама, тамо се дешава нешто што личи на тајно саветовање: срце говори своје “за” и “против”, ум своје, осећање, тело, наше страсти, навике, слобости, све се овде труди да да своју реч, и ако се на овом саветовању донесе праведан суд, дело се решава по Христовим законима, оно ће се чинити на спас наше душе, ако пак буде допуштено лукавство ради користи неке страсти, с тајном мишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које се чини без обзира на то како споља оно лепо да изгледа пре души нанети штету него што ће јој донети корист. И било који ситни и једва приметни поступак или корак, увек је у нама праћен овим унутрашњим посвећењем у нечије име, чини се ради земаљског или небеског, Божијег или људског. И често само ово посвећење има већи значај него спољашње дело које се чини, у њему се садржи и главна вредност онога што чинимо пред Богом.
Дрвеће добродетељи које нема своју основу у животворном и дубоком тлу Христових заповести углавном је изнутра изједено црвом таштине и лицемерја. Нарочито често ми, ни сами то не примећујући, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ово тако дубоко лежи у нама, тако често, тако се свуда среће у људима да се са правом може рећи: ретко које наше дело бива чисто од ове извештачености. И ово није тако лако видети у себи, међутим, када с ситуација око нас мења, када бивамо лишени средине у којој су се наши подвизи онима који нас окружују чинили узвишеним изазивајући похвалу одмах се показује да заједно с тим нагло опада и интересовање да се овај труд уложи. 
Многи су то јасно примећивали живећи у манастиру: манастирска самоћа, одсуство мирјана, монотоност лица око пређашњег подвижника врло брзо га натерају на то да остави нарочита дела. Ускоро он једва-једвице носи најпростија послушања, тежак му је и мали труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и сл. чак ни за то више нема снаге. Међутим, кад се у манастиру појављују гости, мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани) овај искушеник одједном одмах оживљује, постаје бодар и енергичан, нема никакве тромости, спреман је да учини стотину дела. У чему је разлог за такву промену расположења? Зар није у томе што ми, налазећи се у многобројном љуском друштву стално из њега црпимо онај сок и енергију, који изнутра хране и покрећу све ово бурно људско море, сву ову светску греховну делатност људи. 
Гордост житејскаја – ево из чега често израста и наша ревност према подвизима, и много тога другог што изгледа да чинимо Бога ради. Како често је Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике, све Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским 
Веома поучне приче се срећу у Отачнику. Ава Евстатије је причао о себи: “Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Кад би звона почела да звоне журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Кад сам стајао у цркви на бденију никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали… 
Умро ми је син: од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се дотицао своје жене: живео сам с њом као с духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни на тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Кад сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. 
Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и угураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором… 
Пошто сам од свих ових привиђења викао у сну дођоше браћа и пробудише ме. Био сам обливен сузама. Уставши пожурио сам код преподобног стараца и павши пред његове ноге испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скриване помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас пак видевши да си се наоружао против њега он је устао против тебе. 
Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан. У напомени уз ово казивање светитељ Игњатије каже: “Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог “ја” при чему се пред човеком велича Бог и сва нада на спасење се полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела природно негује своје “ја” и умањује Бога пред човеком. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики свеци, а познати подвижници света, ступивши у монаштво показали врло умерен успех, а неки су и пропали.” 
“Треба испитати,” говори свети Јован Лествичник, “због чега када мирјани који проводе живот у бдењу, посту и подвижништву пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од људи, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разноврсно дрвеће добродетељи које су засадили мирјани, које се храни  таштином као гнојем са ђубришта, гајено како би други видели и како га похвалама гноји земља око њих. Ово дрвеће се, након што је пресађено на пусту земљу коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине одмах осушило. Дрвећу које је васпитано у нези није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва” 
Из књиге ''Тајне болести душе''
Архим. Лазар Абашидзе

Извор