Mirjana Bobić Mojsilović
Sve je stvar ugla iz koga posmatramo svet oko sebe. Ranije je jesen, sa svim tim lišćem i poslednjim bojama prirode pred zimsku belinu, u meni izazivala uglavnom melanholiju.
Jutros sam se
probudila i na mojoj terasi zatekla tepih orahovog lišća koje nosi
košava, nebo je bilo boje kućnog miša, a ljudi na ulicu su, već, nekako
počeli da obaraju glave.Bile su to idealne slike za neku malu tugu.
Mene je, međutim, preplavila potpuno neočekivana radost. Pomislila samo jedno – jesen je najdivnije godišnje doba jer rerna počinje sa radom. Rerna okuplja porodicu za stolom. I prijatelje.
Ljudi vole da se gomilaju kad krenu prvi vetrovi, i već se smejem, dok nas zamišljam, zbijene oko stola, kao neke male umiljate zveri, kako se hranimo onim na stolu i oko stola.
Rerna se ne pali za jednu osobu, pa čak ni za dve osobe, rerna zahteva gužvu za stolom, rerna znači radost života, savremeno ognjište, vatru doma. Njegovu bukvalnu i simboličku toplinu.
Krompiri isečeni na pola, podvarak, pilav, pašće tu i koja plećkica, proja i pite savijače, gužvare, gibanice . Au, al’ ću da kuvam ove jeseni!
Jer celo leto, skoro da i ne prilazim šporetu, leti se jedu salate, laki obroci, s nogu, na brzinu, leti čovek može i da jede sam, leti hrana i nije toliko bitna, bitno je kako izgledamo, kakva nam je linija, šta smo obukli i da li ćemo stići tamo gde smo planirali da idemo.
Leto znači odlaske, a jesen, jesen znači dolaske. Jesen je divna.
Da li sam pomenula prebranac? Suve paprike? Đuveč. Zapečeni praziluk u bešamelu? Pijanog šarana?
I onda, samo pomislim na turšiju, u špajzu, (uzgred, prvi put u životu, stavila sam belo grožđe u turšiju!) crni hleb, beli luk iz rerne, i sve te tople miomirise koji se u jesen šire iz kuhinje, mislim na postavljen sto i porodicu i prijatelje koji ni ne znaju, ni ne sanjaju, da se uz rernu najbolje greje - ne samo kuća, nego i duša.
Mene je, međutim, preplavila potpuno neočekivana radost. Pomislila samo jedno – jesen je najdivnije godišnje doba jer rerna počinje sa radom. Rerna okuplja porodicu za stolom. I prijatelje.
Ljudi vole da se gomilaju kad krenu prvi vetrovi, i već se smejem, dok nas zamišljam, zbijene oko stola, kao neke male umiljate zveri, kako se hranimo onim na stolu i oko stola.
Rerna se ne pali za jednu osobu, pa čak ni za dve osobe, rerna zahteva gužvu za stolom, rerna znači radost života, savremeno ognjište, vatru doma. Njegovu bukvalnu i simboličku toplinu.
Krompiri isečeni na pola, podvarak, pilav, pašće tu i koja plećkica, proja i pite savijače, gužvare, gibanice . Au, al’ ću da kuvam ove jeseni!
Jer celo leto, skoro da i ne prilazim šporetu, leti se jedu salate, laki obroci, s nogu, na brzinu, leti čovek može i da jede sam, leti hrana i nije toliko bitna, bitno je kako izgledamo, kakva nam je linija, šta smo obukli i da li ćemo stići tamo gde smo planirali da idemo.
Leto znači odlaske, a jesen, jesen znači dolaske. Jesen je divna.
Da li sam pomenula prebranac? Suve paprike? Đuveč. Zapečeni praziluk u bešamelu? Pijanog šarana?
I onda, samo pomislim na turšiju, u špajzu, (uzgred, prvi put u životu, stavila sam belo grožđe u turšiju!) crni hleb, beli luk iz rerne, i sve te tople miomirise koji se u jesen šire iz kuhinje, mislim na postavljen sto i porodicu i prijatelje koji ni ne znaju, ni ne sanjaju, da se uz rernu najbolje greje - ne samo kuća, nego i duša.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.