Mirjana Bobić Mojsilović
Neko me je iznevirao pre neki dan. I malo razočarao. Ništa strašno, ništa bitno, ali u tom jednom malom detalju, čučalo je jedno neprijatno otkriće. A to je da mi ta osoba, izgleda, i ne želi baš dobro. Nije da mi želi zlo, to sigurno ne, ali nije baš ni najsrećnija ako meni ide dobro. To se u knjigama starostavnim, zvalo zavist.
Znate takve ljude? Sigurno i vi imate takve prijatelje, za koje mislite
da su ok, i samo jednog dana, u nekom malom, maleckom gestu, u nekoj
maloj reči, otkriju da možda prijateljstvo i jeste zanat najstariji.
Radi se o tome da oni jesu OK, a da mi nismo!
Isprva me je to razljutilo, napunilo besom. Onda je stiglo razočarenje, onda, kao prirodna poslednica dolaze moje odluke – neću više da je vidim, da je trebalo nešto da joj kažem, da možda treba da se naljutim i da joj to pokažem. Međutim, ništa od toga nisam uradila.
Prvo sam se pola sata iščuđavala toj osobi, još pola sata sam bila zapanjena činjenicom da u ovim godinama iko sebi može da dozvoli takvo osećanje nedovoljnosti - jer ako do sada nisi shvatio šta je bitno a šta nebitno u životu, i da mudri ljudi sreću i uspeh u životu mere jedinim valjanim paramerom a to je odgovor na pitanje „koliko si srećan u sopstvenoj koži“, onda nemamo o čemu da pričamo. I na kraju sam odlučila da ništa ne kažem, jer uludo je govoriti odraslim ljudima bilo šta, pošto nikoga ne možemo da promenimo i prevaspitamo, osim sopstvene dece i to samo dok su još uvek mala. Tako da sam zaklučila da je i ljutnja totalni višak: kako mogu da se ljutim na nekoga kome nije dobro u sopstvenoj koži? Zavist nikada ne ugrožava onoga kome zavide, nego samo onoga ko zavidi.
I onda mi je palo na pamet da ljudi koji ne uspeju da sakriju svoju zavist, nekako uvek to urade namerno. Nikada se slučajno to ne desi . Ljudi koji zavide, žele da znate da im neka vaša sreća ne prija, i žele da vas to nasekira. Jer, kad se sekirate, manje ste srećni, i njima je lakše.
Jedini zaključak iz ove male priče glasi: da sam zaista u sjajnoj formi, kao što bih volela da budem, tu malu nesolidnost prijatelja ne bih ni registrovala.
Dakle, moram više da se pozabavim sobom, jer jedino na šta možemo da utičemo jesmo mi sami.
Radi se o tome da oni jesu OK, a da mi nismo!
Isprva me je to razljutilo, napunilo besom. Onda je stiglo razočarenje, onda, kao prirodna poslednica dolaze moje odluke – neću više da je vidim, da je trebalo nešto da joj kažem, da možda treba da se naljutim i da joj to pokažem. Međutim, ništa od toga nisam uradila.
Prvo sam se pola sata iščuđavala toj osobi, još pola sata sam bila zapanjena činjenicom da u ovim godinama iko sebi može da dozvoli takvo osećanje nedovoljnosti - jer ako do sada nisi shvatio šta je bitno a šta nebitno u životu, i da mudri ljudi sreću i uspeh u životu mere jedinim valjanim paramerom a to je odgovor na pitanje „koliko si srećan u sopstvenoj koži“, onda nemamo o čemu da pričamo. I na kraju sam odlučila da ništa ne kažem, jer uludo je govoriti odraslim ljudima bilo šta, pošto nikoga ne možemo da promenimo i prevaspitamo, osim sopstvene dece i to samo dok su još uvek mala. Tako da sam zaklučila da je i ljutnja totalni višak: kako mogu da se ljutim na nekoga kome nije dobro u sopstvenoj koži? Zavist nikada ne ugrožava onoga kome zavide, nego samo onoga ko zavidi.
I onda mi je palo na pamet da ljudi koji ne uspeju da sakriju svoju zavist, nekako uvek to urade namerno. Nikada se slučajno to ne desi . Ljudi koji zavide, žele da znate da im neka vaša sreća ne prija, i žele da vas to nasekira. Jer, kad se sekirate, manje ste srećni, i njima je lakše.
Jedini zaključak iz ove male priče glasi: da sam zaista u sjajnoj formi, kao što bih volela da budem, tu malu nesolidnost prijatelja ne bih ni registrovala.
Dakle, moram više da se pozabavim sobom, jer jedino na šta možemo da utičemo jesmo mi sami.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.