Неки људи су се
обратили свештенику с молбом да освешта њихову кућу. Кажу: „Оче,
освештајте је тако да све зло нестане. Баш све“. Он им одговара:
„Освештаћу је, а где ћете ви после да живите?“
То вам је успут о фрази „баш све“. Моменталан нестанак свог зла и свега
што је несавршено из живота је пожељан. Али то је нажалост немогуће.
Штавише, штетно је. И више од тога, то је убитачно за људе, који још
увек не могу да поднесу живот у атмосфери пречисте светости без икаквих
примеса. Замислите рибу која се у један мах нађе на сувом, ето то вам је
слика моменталне, нагле промене на „боље“. Гле, како се беспомоћно
копрца, док безизлазно лови ваздух устима.
Ми не дишемо чист кисеоник, већ ваздух у коме има Бог зна шта,
укључујући и издувне гасове. Ми ни не разговарамо на књижевном и
прописаном језику, већ на неком личном жаргону, који садржи локализме,
стручне термине и још много тога. И тако је свуда. Чак и лоптица за голф
лети због тога што је сва „рошава“. А лоптица за стони тенис је глатка
као јаје и не лети далеко.
„Хоћу да све буде добро – предобро. И хоћу баш СВЕ“. То је глас
незрелог ума. Психолози такве превелике захтеве називају
перфекционизмом. Човек са таквим погледом на живот неће успети да се
сложи с људима ни на једном послу, биће му тешко у браку и на крају ће
поверовати у илузију да је он узвишена душа која се родила у погрешно
време. Свака власт му смета, сви људи су за њега постали ситне душе... У
ствари је све мало другачије.
***
Постоји заповест о тежњи ка светости: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш“ (Лев. 19, 2.)
И има нека друмска прашина и прљавштина којом је облепљен немоћни
путник, од које се не може одмах ослободити (као и од немоћи). Ствар је у
умећу да спојимо ове две ствари и да одстранимо привидну несавладиву
провалију међу њима.
***
Када су јевреји овладали Обећаном Земљом то је био симбол духовног
труда са пуно препрека. Препреку су представљали народи који су
настањивали ту земљу и били непријатељски настројени према дошљацима.
„Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наследиш, и
отера испред тебе народе многе, Хетеје и Гергесеје и Амореје и Хананеје и
Ферезеје и Јевеје и Јевусеје, седам народа већих и јачих од тебе“
(Поновљени закони 7:1).
То јест треба урадити нешто што није могуће без Божије помоћи. Таман
као и са нама самима: треба да савладамо своје грехе и страсти (није
случајно што је непријатеља седам), притом су оне „бројније и јаче од
тебе“.
Једном
речју: земља твог срца је Палестина. Иди и освоји је, али знај да тамо
живи седам љутих непријатеља (страсти), који неће тек тако отићи. Иди
савладај их! И ти би пао у очајање пре краја битке и одустао би. Ти би
уопште побегао главом без обзира од таквог тешког и опасног посла, када
те не би Бог уверио да ће их Он Сам протерати.
Али постоји један веома битан детаљ. А то је управо постепеност
протеривања. У Светом Писму стоји: „Господ ће Бог твој мало по мало
потрти те народе испред тебе; нећеш их моћи одједанпут истребити, да се
не би умножило на тебе зверје пољско. Али ће их предати Господ Бог твој
теби, и затираће их затирањем великим докле се не затру“ (Поновљени
закони 7:22-23).
Пред нама је главно начело духовног живота. Тачније низ начела. Прво,
циљеве које је Бог поставио пред тебе, није могуће испунити без Бога.
Друго, Бог ће ти обавезно помагати, али постепено. Треће, ако будеш
покушао да неком пречицом убрзаш читав процес, упашћеш у нове невоље –
„умножиће се звери пољске“. То јест, нећеш очистити земљу своју, ако
будеш брзао са изгнањем непријатеља.То ће само подстаћи твоје
непријатеље да се на брзину од људи преметну у звери, што је још горе.
То је низ правила духовног живота и духовне борбе, која су скривена у
најслађем тексту Светог Писма. Зато не треба нигде журити. Не треба да
постанемо свети већ сутра. Само нам преостаје да, под вођством Бога,
прогнамо из душе завист, гордост, очајање, лењост (ове духовне Амореје и
Хананеје). Треба освојити земљу. И Господ ће нам помоћи у овом
мукотрпном послу, који превазилази снаге усамљеног човека. Помагаће нам
на онај начин који сам већ описао: полако, да се не би умножиле пољске
звери.
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.