Тешко је оценити по заслузи оно што је учинио архимандрит Софроније. Педесет година после блажене кончине старац Силуан је прибројан збору светих, православна Црква се упознала с монашким подвигом старца Силуана и сматра га испуњеним благодаћу. У његовом подвигу љубави Црква је видела усрдно молитвено заступање пред Богом за људе. Свети Силуан моли Христа за све нас, и ми молимо старца да не престаје. Потребне су нам његове молитве за све народе на земљи, за целог Адама.
Прво је отац Софроније имао намеру да изда дела старца Силуана и то је било све. Донео их је с Атона у Француску и дао их је изванредном богослову-догматисти, нашем Владимиру Николајевичу Лоском да их погледа. Нажалост, Лоски није оценио ова дела онако како то заслужују. Дао је следећи одговор: „Знате, оче Софроније, не видим у овим записима ништа посебно, никакво догматско изузетно виђење које би било достојно богословске пажње.“ 2) Наравно, Лоски се може схватити. Уколико се Силуанова дела пореде, на пример, с боговиђењем отаца-Кападокијаца о којем је Лоски величанствено расуђивао – осећа се велика интелектуална дистанца. Међутим, не постоји „духовна дистанца“, јер и једно и друго је рођено из узвишеног опита општења с Јединим Богом.
На основу реакције Лоског, врло истакнутог богослова и познаваоца светоотачких дела, отац Софроније је схватио да Силуановим делима треба да претходи уводни део. Треба припремити читаоца за схватање Силуанових речи. Дакле, он је написао уводни део и сачинио је, осим тога је дописао и завршни део књиге – размишљања о православном подвижништву. Осим Силуанових рукописа у књигу су ушли излагање и прилично детаљан опис његовог духовног пута. Испоставило се да је све заједно темељно и животно. Тако је изашла својеврсна енциклопедија монашке духовности на конкретном примеру старца Силуана.
* * *
После разговора Софроније је почео да схвата какво је чудо Божије Силуан. Седам година је општио са старцем, постао је његов ученик и сатајник. Њему је старац Силуан испричао о откровењу које је добио од Самог Христа: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Велико откровење у једноставним, и у суштини неисцрпним речима. Ново откровење о ономе што је увек било познато православним подвижницима: спасење се остварује између страха и наде. Откровење о томе шта је нада у Бога и очајање због тога како се води невидљива борба.
Преподобни Силуан и отац Софроније су по Промислу „имали среће“ један с другим. Изуетно се „посрећило“ Софронију што је видео великог Силуана и преузео је од њега много тога. „Имао је среће“ и Силуан, што је имао тако осетљивог, захвалног ученика усмереног ка циљу. Отац Софроније се врло брижљиво односио према сећању на свог старца. Отац Софроније није заклонио лик старца Силуана, није стављао у његова уста своје сопствене идеје. Није измислио авантуристичку биографију већ почившег атонског старца допуњавајући оскудне податке о њему плодовима бујне уобразиље. Једноставно је поделио с људима стварну радост коју је осећао општећи с преподобним Силуаном. Поделио је осећај једноставности и мудрости старца Силуана – истовремено једноставности и мудрости.
На крају ћу навести још једну опаску о томе шта људима даје познанство са светим Силуаном. Један дубоко уцрквљени човек је рекао: „Читам преподобног Симеона Новог Богослова и моја душа тугује због тога што сам толико далеко од хришћанског живота. Кад читам старца Силуана, моја душа бива утешена у Господу, радује се због Онога Који воли и мене, грешног.“ Наравно, то не значи да је преподобни Симеон по било чему гори од преподобног Силуана. То значи да дела преподобног Силуана души очигледно пружају утеху, делују на њу чак и кад много пише о покајничкој скрушености срца, о тузи за Богом.
Дела старца Силуана су живе речи духовне утехе. Како су нам само потребна!
2 http://www.pravmir.ru/ob-otce-sofronii-saxarove-i-monastyre-v-grafstve-esseks-chast-1/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.