Сујета или Христос!?

Jош је енглески философ Френсис Бекон рекао да је човек човеку – вук. Гледајући споља тако, безмало, и испада али, али, ако завиримо унутар тог феномена видећемо бескомпромисну борбу за своју усамљеност, за себељубље у којем човек постаје самоме себи циљ и – бог. Судар богова заправо више личи на вучји чопор него на људско друштво. 

Сујета је највећа бољка готово сваке индивидуе у овом народу и зато, на жалост, не можемо да ''добацимо'' даље од свог ''носа'' и тапкамо у месту, јер бити личност значи бити човек заједнице, а бити индивидуа значи живети за оног ''типа'' у огледалу, огледалу, кога гледамо готово сваки дан.  Бити индивидуа (индивидуалац), у смислу егоисте, човека који мисли и живи само за себе, користећи и људе и околности за своје егоманијаштво, значи бити као пали деница, као ђаво, јер је сатана највећи егоиста, а бити личност, човек заједнице (по хришћанском схватању појма личности) значи бити као Христос, као Бог.
Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница  у љубави, а не као индивидуа.  Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици.  Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице.  Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму.  
Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави.  Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди.  Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу.  Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије.  Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности. 
Само повратак Христу и оним вредностима које чува наша вера, наша Црква, само повратак себи, повратак Оцу небеском, свом оном културном благу које баштинимо је гарант нашег будућег преображења и васкрсења. Христос је гарант нашег устајања, нашег васкрсења, нашег преумљења, нашег преображења, креативности, љубави!!
Да резимирамо?! Егоизам је погрешна "љубав"; према себи, сујета и није љубав, права љубав је окренутост ка другом, ка заједници, ка породици, једном речју Христобивствовање, бити као Христос!

Иван Миладиновић, теолог вероучитељ

 Извор Пријатењбожији