СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ–ВИТЕШКИ БРАНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА
„Ми знамо истинску историју вере
и Цркве од Адама до Исуса Христа,
и од Исуса Христа до
Седмог Васељенског Сабора,
држимо се тога учења, које су раширили
по целом свету Апостоли,
чувамо Предање Светих Отаца
и седам Васељенских Сабора,
а ваше учење не прихватамо“.
и Цркве од Адама до Исуса Христа,
и од Исуса Христа до
Седмог Васељенског Сабора,
држимо се тога учења, које су раширили
по целом свету Апостоли,
чувамо Предање Светих Отаца
и седам Васељенских Сабора,
а ваше учење не прихватамо“.
Св. Александар Невски,
у одговору на предлог
папе Инокентија IV
да Русија прими римокатолицизам
у одговору на предлог
папе Инокентија IV
да Русија прими римокатолицизам
УВОДНА РЕЧ
Личност
Светог Александра Невског заокупљала је, кроз векове, пажњу
православних Хришћана, а нарочито православних Руса. Њему су посвећене
свештене службе, молитве и песме црквене, иконе и фреске, храмови и
манастири, вајарска дела и споменици, песничке баладе и научне студије,
одреднице у енциклопедијама, монографска издања и зборници. Његов култ
се, од дана његовог упокојења 23. новембра 1263. године до данас,
раширио по целом православном свету. Православни Хришћани поштују Светог
Александра Невског као великог Свеца Божијег, мудрог владара и
способног дипломату, неустрашивог војсковођу и саможртвеног подвижника,
истинитог сведока православне вере и живота.
Његов витешки дух је своје упориште и
надахнуће, узданицу и окрепљење налазио у православној истини живота ‒ у
Христу Спаситељу. Уздао се он вазда, пре свега, у Господа, а не у своју
снагу и у моћ свога оружја, и зато је војницима, пред сваку битку,
говорио: „Бог није у сили, него у правди!”
Ту истину исповедао је и онда када се,
као кнез и војсковођа, налазио у великим тешкоћама, између чекића и
наковња, притешњен са Истока – силном татарском најездом, а са Запада –
папским крижарима из Шведске и Немачке. Папске кардинале, иза којих је
стајала армада до зуба наоружаних крижара, навикнутих на пљачку и
пустошење током неколико претходних неуспелих крижарских похода на
православни Исток, Свети Александар Невски је отерао са свога двора,
одбацивши њихове лукаве предлоге за римокатоличење Русије и изговоривши,
том приликом, своје чувено исповедање православне вере: „Ми знамо
истинску историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса
Христа до Седмог Васељенског Сабора. Држимо се онога учења које су
раширили, по целом свету, Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам
Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо!”
Тако је Свети Александар Невски постао
символ руског и свеправославног отпора – што лукавом (у миру), што
насилном (у рату) – унијаћењу православних Хришћана од стране папског
Рима. Он је, иако веома млад кнез, а имао је у то време само двадесет
једну годину живота, између два зла – зла покоравања татарској Златној
Орди и зла унијаћења од стране папског Рима, изабрао мање зло, то јест
да се Русија привремено покори спољашњој татарској надмоћи, јер је
увидео да ће Русија лакше превладати то спољашње историјско искушење,
него ли дугорочно покоравање тами папског Запада, која не убија само
тело већ и душу.
Свети Александар Невски је, над овим
крижарским нападачима на Православље, извојевао две сјајне победе: једну
– над шведским крижарима на реци Неви (због чега је и назван – Невски) и
другу – на Чудском језеру, над бројнијим и далеко боље наоружаним
крижарима из Немачке. Касније је, у више битака, победио и Литванце и
њихове крижарске војске. Због свих ових славних победа, Свети Александар
Невски је уврштен међу прворазредне војне стратеге и војсковође. О тим
победама се и данас учи на најпрестижнијим војним академијама широм
света.
Пред татарским непријатељем који је
тражио само овоземаљску покорност, Свети Александар Невски је показао
монашко смирење, јер је, ради спаса свога народа, сâм себе свесно
жртвовао, отишавши у Златну Орду татарску, да тамо мудрим преговорима и
поклонима умилостиви кана Батија и одврати га од зла које је овај
намеравао да учини руском народу (треба знати да се отац Св. Александра
Невског, пре тога, из сличних „преговора” у Златној Орди, није вратио
жив).
Свети Александар Невски је био не само
способни војсковођа и неустрашиви ратник у боју, него и врхунски
државник и дипломата, попут наших мудрих државника и дипломата: Св.
Стефана Немање, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Лазаревића.
Руски добровољци су, по Божијем
Промислу, 1876. године, у време Српско-турског рата, донели у Србију
покретну шатор-цркву посвећену Светом Александру Невском. Та шатор-црква
је првобитно била смештена на Дорћолу, а касније је била ношена по
разним ратиштима. Дорћолци су заволели Светог Александра Невског и када
су 1877. године подигли своју прву зидану цркву посветили су је управо
њему.
Од тада па све до данас, цео Дорћол је
под молитвеном заштитом овог дивног руског и свеправославног Светитеља.
Наш народ га је заволео зато што се Свечево житије подудара са
крсно-васкрсном историјом српског народа, који се, као и Свети
Александар Невски, кроз своју историју, вековима налазио између две
ватре: између агарјанске тираније са Истока и латинског лукавства са
Запада. Свети Александар Невски нам је близак и због тога што је међу
нас дошао у тешком историјском тренутку, што је дошао од једноверне и
истоплемене словенске браће, из Свете Русије, да нам помогне да стекнемо
и одбранимо своју слободу.
Ова невелика књижица о Светом Александру
Невском израз је наше дубоке захвалности овом предивном Светитељу и
жеље да се наш православни српски народ, а посебно сви парохијани цркве
Св. Александра Невског у Београду, боље упознају са својим заштитником и
молитвеником пред Господом.
Потрудили смо се да, у овој књизи, поред
житија Св. Александра Невског, верницима наше Цркве подаримо и превод
(са црквенословенског и руског језика) двеју служби и акатиста Светом
Александру Невском, да бисмо, сви заједно, могли да му се, и у
богослужењу и у личним молитвама, молимо да, пред Престолом Божијим,
измоли за све нас опроштај грехова и велику милост од Господа Спаситеља
нашег Исуса Христа.
Протојереј-ставрофор Вајо Јовић
ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ
Свети Александар Невски беше из славне
кнежевске лозе. Родио се 30. маја 1220. године, као други син великог
кнеза Јарослава Всеволодовича, праунука Мономаховог, и благочестиве
супруге његове Теодосије.
Преци Светог Александра Невског од
давнина беху славни по свом светом животу. Његови најближи преци били су
велики владари, а у исто време одликовала их је дубока, искрена
побожност.
Деда Св. Александра Невског, према
речима летописца „имаше стално страх Божији у срцу своме, дајући
милостињу онима којима беше потребна, судећи праведно и нелицемерно, не
бојећи се силника, и многе цркве подиже за време владавине своје“.
Дединог брата, Андреја Богољубског,
црква је уврстила у Светитеље. Отац Светог Александра, како летопис
сведочи, беше владар предузимљив и човекољубив, и много труда је уложио у
ширење Хришћанства међу Карелцима. Мајку Александрову у летописима
називају светом. И она беше позната по своме честитом животу.
Нама су мало познате најраније године
детињства Светог Александра. По свој прилици, васпитаван је као и сви
млади кнезови у старој Русији. Обично би их прво давали на одгајање
хранитељкама и дадиљама из бојарског сталежа. Када би напунили три или
четири године, узимали су их од жена-дадиља и стављали их под надзор
мушкараца.
Од младости кнезове су учили писму.
Побожни преци руски стараху се да, приликом образовања, прво упознају
младића са књигама Светог Писма, нарочито са Јеванђељем и Псалтиром који
тада беше омиљена књига руског народа. Током читања они су, наравно,
наводили и неопходна објашњења прочитаног текста.
Све то имало је верско-поучан карактер.
„Читај, кнеже мој ‒ говорио је, на пример, митрополит Никифор ‒ читај
трећи псалам првог часа: Милост и суд испеваћу Теби, Господе; и
остало. У њему је верно приказано какав мора бити цар и кнез. Ако будеш
проживљавао и држао се онога што је написано у овоме псалму, он ће
просветити још више умне очи твоје, одвратиће од њих сваку сујету,
осветиће слух твој, очистиће срце твоје, исправити стопе твоје, сачуваће
ноге твоје од посртања… И засијаће теби светлост, која обасјава
праведнике, на многе године сачуваће те у недужности и неосуђивању, а
затим ћеш се из царства земаљског вазнети у Царство Небеско“…
Дубоко се усадише ове једноставне, искрене речи у срце младог ученика…
Нису без разлога, касније, готово сви
руски кнезови у тешким тренуцима свога живота прибегавали светим књигама
и у њима тражили поуке…
Имајући пред собом живи пример
побожности оца и мајке, стрица и других рођака својих, Св. Александар
Невски, од најраније младости, откриваше у себи побожност и љубав према
Цркви Божијој. Дечје игре и световни разговори нису га занимали.
„Од младости ‒ бележи један стари
биограф Св. Александра ‒ волео је он Христа и клонио се сујете овога
света, наслађивао се духовним песмама, и душа његова беше жедна поука
Светих Отаца. Свеноћна бдења и тајне молитве Богу биле су његово омиљено
занимање. Беше он кротке и тихе нарави још од детињства.“
Често је усред ноћи, у тишини, устајао из постеље и изливао пред Богом своја осећања у пламеној молитви.
Ипак, није задуго Свети Александар
Невски мирно растао и јачао у дому својих родитеља, далеко од животних
брига. Рано му беше суђено да упозна стваран живот и да окуси сурове
животне лекције.
Отац Светог Александра, Јарослав,
кнезовао је у Новгороду. И управо у овом граду Свети Александар је
прошао прву школу политичке мудрости.
У то време Велики Новгород веома се
разликовао од других градова, који су се готово у потпуности потчињавали
само једном кнезу. А Новгород беше „слободан“ град. Више од свега ценио
је он своју слободу и био је поносан на њу.
Врховна власт, која је управљала
судбином града и није признавала никога изнад себе, беше Веће. На Већу
Велики Новгород је бирао себи кнезове. Кнез, којега су позивали у
Новгород, одлазио је тамо да влада целом слободном земљом новгородском, и
притом је љубио крст Великог Новгорода (као знак да прихвата понуђене
услове), а Велики Новгород љубио је крст кнезу. Ако кнез није био по
срцу Новгородцима, Веће би му говорило: „Ми тебе нећемо, иди од нас у
добру, куда год хоћеш“.
Тако и кнез, ако му не беше по срцу да
кнезује у Новгороду, сазивао би Веће, поклонио би се, захвалио за
гостопримство, скидао са себе обавезу коју је примио приликом целивања
крста, и одлазио би куда је желео.
Заједно са кнезом управљао је Новгородом
и кнежев намесник и заповедник војске. Ова тројица обављали су све
послове, судили су и спроводили ред, извршавали су све одлуке, које су
биле донете на Већу.
Њих је бирало народно веће, као што је
бирало и владику, архиепископа. Веће је указивало како треба владати
земљом, уређивало је уговоре са другим земљама, решавало је питања рата и
мира, доносило законе и прописе, и судило је у стварима друштвеним.
Веће и беше сва слобода новгородска…
Тешко беше кнезовима да живе по
новгородским правилима. Није без разлога још стари кнез Свјатослав
говорио Новгородцима, који су тражили од њега да им пошаље кнеза: „Ко ће
поћи код вас?“
До времена Светог Александра Невског, у
периоду од стотину година, не беше ни једног кнеза који је живео у
Новгороду дуже од пет година… Одвећ љубоморно чували су Новгородци своју
слободу!
- године Јарослав Всеволодович, не уредивши ствар са Новгородцима, оде у свој феудални посед ‒ град Перејаслављ. У Новгороду остави он свог осмогодишњег сина Александра са старијим братом Фјодором. И тек што Јарослав отпутова из Новгорода, тамо су почели велики нереди…
Јесен беше те године необично кишна. Од
Успења (15. августа) до Никољдана (6. децембра)* не беше сунца, киша је
лила без престанка, дан и ноћ. Због тих киша није се могло ни сено
сакупити, ни њиве узорати. Тако топло време за то доба године и непогоде
унапред најављиваше глад. По свој прилици Бог се разгневио на
Новгородце…
Народ се побунио… Решили су да траже оне који су криви за то што их Бог кажњава.
На двору Јарослављевом ударише у звона. И гомила народа похрли на Веће да размотри због чега тако дуго нема зиме.
У то време владика у Новгороду беше
монах Арсеније, кога изабраше за епископа присталице Јарослава
Всеволодовича. Непријатељи Јарославови решили су да искористе народну
побуну… „Владика Арсеније је за све крив“ ‒ стадоше викати они на Већу.
„Због њега је невреме. Зашто он неправедно седе на епископски престо,
плативши кнезу?“
Разјарена гомила појури са Већа у владичански двор… Владика Арсеније једва се спасао од смрти…
Тада побуњени народ стаде уништавати и
остале присталице Јарославове. Читав град се подиже на ноге. Јарославове
присталице одлучише да се бране до последње капи крви… Спремало се
страшно крвопролиће.
Када су видели такво расположење у
Новгороду, блиски људи младих кнезова, тајно, ноћу, побегли су са
Фјодором и Александром код оца њиховог у Перејаслављ Залески.
Након две године Веће стаде поново молити Јарослава да се врати у Новгород.
- године Јарослав допутова у Новгород, и остави тамо, као и раније, двојицу својих синова. Не беше радостан њихов повратак. Глад и смрт свирепо су завладале Новгородом, још силније него раније.
Због раног мраза сви озими усеви су
пропали у новгородској области, и „отуда невоља настаде велика“. Жита је
било мало, и цена његова због тога стаде брзо расти. „Несрећни
Новгородци у почетку су јели маховину, липову и борову кору, жир, а
затим стадоше јести и коњско месо, псе, мачке…“
Али, по свој прилици, на крају је и те
хране понестало. Избезумљени од глади и очајања, људи су постајали
гладне звери. Несрећници стадоше јести људске лешеве, а неки стадоше
нападати чак и живе људе, „секоше их и прождираху.“ „Не беше милости
међу нама“, пише летописац, „но беше туга и јад, на улицама, међу људима
владала је туга, у домовима беше жалосно гледати децу како плачу
тражећи хлеба, а другу како умиру… Шта човек да каже о казни Божијој,
која нас сустиже!“ ‒ узвикује он. „Ко неће заплакати, видећи мртве, како
леже разбацани по улицама и малу децу коју су раскомадали пси…“
Ову несрећу појачавали су још и
унутрашњи немири. Почеше пљачке, паљења кућа, у циљу проналажења макар
каквих залиха жита. Поче покољ… Читав грађански поредак стаде се рушити.
Узалуд су власти покушавале да зауставе
злодела страшним погубљењима. Глад беше јача него страх од смрти. Оне
које би ухватили у вршењу зверских злодела, спаљивали су, вешали, али
злочини не престајаше. „Већ се сасвим приближи крај граду овоме!“ ‒
узвикује летописац.
Шта су преживели, каква осећања су
морали доживети за све то време у Новгороду млади кнезови Фјодор и
Александар, који беху очевици ових ужасних народних страдања?
Без сумње, потресне слике страшне невоље
која задеси Новгород оставиле су на њихове младе душе јак утисак. Не
дај, Боже, никоме да преживи нешто слично томе!
Али, таква преживљавања изграђују
озбиљан поглед на живот. Она уче човека да живот није радостан празник,
већ подвиг. Несрећу другога живо осећају племените природе и рађа се у
њима жеља да се жртвују, само да учине лакшим страдања других.
Упознавши се изблиза са невољама народа,
Свети Александар, наравно, није могао да се не побрине да их учини
лакшим. Дубоко се усадило у срце његово сажаљење према несрећном народу,
који је тако много пострадао…
Овде и научи Свети Александар „да буде
заступник сирочади и удовица, и немоћних помоћник“, „јер не изађе из
дома његовог нико, а да му он није помогао“…
У Новгороду живео је Свети Александар
између две ватре ‒ са једне стране зависио је од непоколебљиве воље
очеве, који је упорно стремио да ојача кнежевску власт у слободољубивом
крају, а са друге стране ‒ од слободне воље Новгородаца, који су се
старали да очувају своју самосталност и народну независност.
Отац је захтевао безусловно извршавање
својих наредби, које су видно биле у супротности са оним што су желели
Новгородци. Новгород је, пак, желео да кнез буде сагласан са интересима и
вољом народа. Ако не би извршио очеве наредбе, Александар би остао без
његове подршке и не би могао живети у Новгороду. Са друге стране,
извршавајући очеве наредбе, ризиковао је не само да изгуби љубав народа,
већ чак и да буде лишен слободе и подвргнут изгнању. Таквих примера
видео је он много међу својим претходницима.
Но, Александар је умео тако добро да се
држи и тако мудро да се прилагоди приликама, да је отац био њиме
задовољан, а и Новгороци се не противише његовим наредбама.
Нема сумње да Александар у прво време
свога живота у Новгороду, док још беше малолетан, није могао сâм
управљати народом, и у име његово владали су очеви бојари, којима је и
руководио и активно им помагао сâм Јарослав; Стога, сви успеси из тог
времена припадају управо Јарославу и његовим бојарима.
Али, ипак, током ових година неприметно
се изграђивао карактер Александров, настајале су те црте, које су
касније сачиниле ту прекрасну целину, због које су Александра уважавали
савременици и славили потомци“ (Бељајев, Велики Кнез Александар Невски).
Живот у Новгороду, усред свакаквих
нереда, учини да Свети Александар буде опрезан и промишљен. Овде је он
морао, јер то беше неопходно, да научи да буде присебан и да стално и
строго осмишљава своје поступке. А туга и тешка страдања народа научили
су га да не тражи ослонац и утеху у људском рачуну и схватањима, нити у
спољним повољним приликама, већ једино у надању на благост и милосрђе
Господа и Његову свесилну помоћ. Тако Промисао Божији припремаше Светог
Александра Невског за велико служење које тек беше пред њим…
МЛАДИ КНЕЗ НОВГОРОДСКИ
1223. године неочекивано умре старији
брат Светог Александра ‒ Фјодор. Сигурно је дубоко потресао Светог
Александра овај тужан догађај.
Усред новгородских немира он је, без
сумње, више пута олакшавао душу у братским разговорима са Фјодором,
поверавао му је своја размишљања и осећања, саветовао се са њим… Сада је
морао остати сâм у Новгороду…
1236. године Јарослав Всеволодович ступи
на Кијевски престо, и млади син његов Александар постаде самосталан
(независан) кнез у Новгороду. Од тог времена и почиње мукотрпан и славан
труд Светог Александра за добро отаџбине. Када Свети Александар поче
самостално кнезовати, слава о њему већ се беше пронела надалеко.
Како сведоче летописи, у целој Русији не
беше области, која није желела да има њега за свог кнеза. Беше он висок
растом, стасит, имао је висок чин; лица предивног, погледа брзог и
продорног. Речит беше и необично храброг духа.
Личност његова остављаше диван утисак на
свакога ко би га видео. Летописац бележи да убрзо након ступања Светог
Александра на новгородски престо дође у Новгород један немачки витез,
који беше непријатељ Новгородаца, али ни он није могао да не говори о
добрим особинама Александровим: „Много земаља прођох и видех много
народа“ ‒ говорио је он ‒ „али нигде не видех међу царевима таквога
цара, међу кнезовима таквога кнеза!“
И ево управо том кнезу, по ступању
његовом на новгородски престо и беше дата по Свевишњем Промислу Божијем
велика брига ‒ одбрана целе земље Руске од свих тих великих опасности, у
којима се она тада налазила.
А опасности је у то време било мноштво. Много невоља је осетила и познала у то време руска земља и 21.
ТАТАРСКА НАЈЕЗДА 1237. ГОДИНЕ
1236. године Александар постаде
Новгородски кнез, а 1237. године са Истока почеше нападати руску земљу
Татари, на челу са каном Батијем.
„За грехе наше“ ‒ по речима једног писца
из XVIII века ‒ „посла на нас Бог народ немилосрдан, свиреп, народ који
нема милости ни према лепоти младости, ни према немоћи старих, нити
према деци. Дође безбожни Батиј са мноштвом војске татарске, стаде
тражити десети део свега, и кнезова, и људи, и коња!“
Татари су били наказне спољашњости,“беху
ружнији од свих људи“, имали су груба верска схватања и беше
карактеристична за њих љута свирепост.
Не знадоше за милост, на хиљаде људи
претукоше, мучише и побише, не марећи ни за пол ни за узраст. Незасита
крвожедност њихова беше толика, да они испијаху крв из рана поробљеног
непријатеља.
Чврсто бранише руску земљу јунаци руски…
Земља је јечала од удара ногу и топота коњских копита… Одзвањаше ударци
челика о штитове и шлемове; праскаше и ломише се копља… Крв се у
потоцима проливала…
Но, нису могли издржати Руси пред
многобројним хордама татарским – храбри беху побијени, а плашљиви се
разбежаше у шуме непроходне.
И прође монголска хорда по свој руској
земљи, из једног краја у други, уништавајући је готово до краја, рушећи
храмове Божије, палећи градове и села и тражећи разоноду у убијању. Где
они прођоше:
„Ни дете, ни старац не остадоше живи…
Не имаше ко да плаче
и не имаше за ким плакати…
Испод леда и снега лежаху промрзли,
На трави-ковиљу наги, искидани
зверима и птицама грабљивим,
без крста и гроба лежаху убијени…“
Рјазањ, Муром, Кијев, Чернигов и стотине
других градова са њиховим областима допадоше огња и мача. Почетком
1238. године беху разорени Твер и Торжок.
Татари су већ били на мање од стотину врста од Новгорода…
Пламено се молио Господу, заједно са
народом, Свети кнез Александар Невски за избављење од страшних и
немилосрдних паганских варвара. И усрдне молитве његове услиши Бог. Од
места званог Игњатов крст Батиј изненада крену да се повлачи. По
предању, пут Батију пресече сâм „страшни Војвода Небеских Сила,
архистратиг Михаило“.
По свој прилици, Бог је чувао Светог Александра Невског ради друге ствари.
Новгороду и Пскову, који се сачуваше од
татарског погрома, у XIII и XIV веку претила је још и друга опасност, са
друге стране. Готово истовремено са налетом азијских племена
приближавала се нашој отаџбини не мање страшна и опасна, можда, чак,
страшнија и опаснија претња са Запада.
КРИЖАРСКЕ ПРЕТЊЕ СА ЗАПАДА
Још од најстаријих времена руске древне
новгородске и псковске области почеше насељавати немачки
витезови-крижари.* Ослањајући се на подршку из своје земље, постепено
јачајући, они окупише војску, оклопљену у челик и гвожђе, саградише
тврђаве, основаше град Ригу и стадоше освајати земље, једну за другом.
Убрзо, они завладаше готово целим
приморјем (где су биле губерније Лифљандска, Естљандска и Курљандска ).
Овде су живели незнабошци ‒ Естонци, Литванци, Летонци, и други. Немци
су их крштавали, не љубављу и светом речју, већ претњама и насиљем, и
држаше их у страху и чврстом ропству.
Нису имала снаге тамошња племена да
устану против Немаца. И Руси их не дираше, тако да Немци накупише
храбрости и снаге. Почели су они нападати, чак, и Новгород и Псков,
разарајући градове и пљачкајући становништво. Замисао њихова беше да
наметну латинску веру и руском православном народу, користећи то што је
руска земља разорена и ослабљена.
У исто време, као по договору, хтели су
искористити прилике у разореној руској земљи и Швеђани. Иако Шведска
беше далеко, иза Балтичког мора, Швеђани су већ одавно продирали у
финске земље, које су биле у близини новгородске области, градили су
тамо засеоке и крштавали су финске незнабошце у веру латинску. У време
Александра Јарославовича замисли њихове постадоше још веће.
Они, као и Немци, замислише да обрате у
своју веру и руске православне људе. Шведски краљ доби од римског папе
булу, у којој папа позва Швеђане да устану у одбрану вере, нареди да
крштавају фински народ и да преобрате Русе у веру латинску, и свима који
пођу у поход обећа опроштај грехова. Позив је уродио плодом. Сабра се
огромна војска састављена од Швеђана и Нор- вежана. Кренуше на пут са
њима и бискупи, спремајући се да крсте у латинску веру пагане, који
насељаваше новгородску земљу, и да потчине руске „шизматике и
бунтовнике“ римском папи.
Напослетку, спремаше се на стару Русију и
трећи непријатељ ‒ Литва. Литванско племе живело је на западној граници
Руске земље. У оно време Литванци беху још увек незнабошци, клањаше се
идолима, различитим животињама и светој ватри. Земљорадњом се нису
бавили. Живели су од лова и риболова, и од пљачке. Због тога, били су
они сиромашни и нису били јаки. Наши први кнезови узимаше данак од
Литванаца. А по- том, како је стара Русија слабила због свађа међу
кнезовима, Литва, све више јачајући, поче нападати и суседне земље. Она
поче отимати од Руса гра- дове и села, стаде их пљачкати и пустошити…
Према томе, са Запада је претила ништа
мања опасност, од оне са Истока. Сада су већ и сâм Псков и Новгород
морали да издрже опсаде. Већ се ближила опасност да горди и силни суседи
завладају руском земљом.
„На небу сија једно сунце, на земљи мора
бити један господар. Сви који му се противе на- носе увреду небу и
морају бити уништени! ‒ го- ворио је источни татарски деспот.
„Господ на небу, на земљи ‒ његов
намесник! Једно сунце обасјава сав свет и преноси своју светлост на
друга светила, и зато један вр- ховни господар (папа) мора бити на
земљи“ ‒ уз- викиваше у исто време владика Запада ‒ римски папа. „Сви
који нису покрштени у римску веру, побијени су!“ ‒ говораху, хвалећи се,
крижарски витезови који су служили папи.
Узроке таквог тока догађаја, наравно,
најближе можемо пронаћи управо у том плану свемоћног Промисла, по коме
се и одвија читав живот човечији кроз историју. Зар нас Божији Промисао
није монголским јармом одвојила задуго од било каквих веза са Западом,
није ли нас приковала задуго уз Исток да бисмо очували нашу народну
самобитност, нашу Православну веру, нашу духовну самосталност у такво
време, када још нисмо имали довољно снаге да је сами бранимо?
И, уистину, „вечна хвала кнезу Светом
Александру, који је са изузетном оштроумношћу на време увидео страшну
опасност, која нам је претила са Запада, сматрајући да је боље и ропство
под Татарима, свакаква понижења и тешке материјалне жртве, а у исто
време он храбро стаде у одбрану руског народа“ (Хитров, Св. благоверни кнез Александар Невски).
*„Крсташи“ су они хришћански ратници или војници који под знаком крста („крсташ-барјак“ из српске на- родне поезије) бране своје отачаство од нападача или се, пак, боре за слободу свог поробљеног хришћанског народа, а „крижари“ су биле оне нападачке и освајачке војске која су „огњем и мачем“ у „крижарским ратовима“, по папском благослову, наметале или покушавале да насилно наметну римокатоличку веру и власт у туђим земљама, од северо-запада Русије, преко Византије (Ромејског царства) до Свете Земље (прим. ред.).
БИТКА НА НЕВИ 1240. ГОДИНЕ ‒ ПОБЕДА НАД ШВЕДСКИМ КРИЖАРИМА
1239. године Свети Александар Невски
ступи у брак са Александром, ћерком Полоцког кнеза Брјачислава. Венчање
је одржано у Торопцу (у Псковској губернији). Он прослави две свадбене
гозбе, које се тада називаху „каша“, једну у Торопцу, а другу у
Новгороду, пожелевши да подели своју породичну радост са народом, и
народ се веселио и радовао, дивећи му се и поносећи се својим кнезом.
Породична радост, ипак, не потисну из
мисли Светог Александра бриге кнежевске. Тек што се заврши свадбено
славље, проницљиви кнез Александар, уз опште народно саветовање, поче
градити тврђаве на западним границама Новгородске земље, да се заштити
од неочеки- ваних напада. А с обзиром на то да није могао очекивати
помоћ ниоткуда, он, као и стари кнез Свјатослав, стаде сакупљати војску
одважних ратника, „људи бескрајне неустрашивости „и са необичним
стрпљењем их је обучавао војничком умећу“. И „беше много храбрих ратника
код кнеза Александра“, говори летописац, „као дрва кедрових у цара
Давида“; и „беху срца њихова као срца лавовска“.
Бриге Светог кнеза показаше се као
сасвим благовремене. Не остаде он задуго без посла… Непријатељи устадоше
на Новгород, један за другим…
Први нападоше Швеђани. Огромна војска,
коју сакупи шведски краљ са благословом рим- ског папе, после дугих
припрема, напослетку се укрца у бродове, и у лето 1240. године доплови
на Неву, рачунајући на то да ће преко Ладошког језера и Волхова заћи
дубоко у Новгородску земљу. На челу ове војске стајаше краљев зет
Биргер.
Зауставивши се код ушћа Ижоре (речица у
Санкт-Петербуршкој губернији), Биргер,“погордивши се“, посла да јаве
Александру овако: „Изађи против мене, ако ми се можеш супротставити! Ја
сам већ овде, и поробио сам земљу твоју“.
Али, овај надмени изазов не помути
младог јунака: „Витешка снага пробуди се у њему. Запламте му се срце.
Ево тог великог подвига, на који га позва његова света дужност.
Непријатељи долазе да причине патње драгој родној земљи и да искорене
веру. Много их је, али они су пљачкаши… Многи од њих ни сами не верују у
исправност свога дела, а нечиста савест је лош савезник“.
Није се смело одуговлачити… Непријатељ
беше близу… Помоћи не беше ниоткуда. И Свети Александар, давши неопходна
наређења својим војницима да буду спремни за поход, пожури у саборни
храм Св. Софије.
Дошавши у храм, он паде на колена испред
олтара и пламеном молитвом се обрати Богу-је- диноме Избавитељу свих
људи: „Боже славни и праведни! Боже велики и силни!“ ‒ са сузама се
молио он Свевишњем. „Боже превечни! Ти Који си створио Небо и земљу и
поставио границе на- родима, и Који си нам наредио да живимо не
прелазећи на туђе земље… И сада, Владико премилостиви, почуј речи гордог
варварина овог који се хвали да ће уништити свету веру православну и да
ће крв пролити хришћанску, погледај са Небеса и види, и посети виноград
Свој и суди онима који ме вређају, и загради пут онима који се боре
против мене, и узми оружје и штит и стани у помоћ мени, да не кажу
непријатељи наши, где је Бог њихов? Јер си Ти Бог наш и у Тебе се
надамо!“
Заједно са Светим кнезом молио је Бога
да дарује помоћ у делу праведном и Светитељ новгородски Спиридон,
окружен народом збуњеним и уплашеним.
Приневши топлу молитву Богу, Св.
Александар узе благослов од владике Спиридона и, бришући сузе, али у
ведром расположењу, изађе из храма. Оснажен молитвом, он се обрати са
речима охрабрења својој малој дружини. Беше кратак, али испуњен снагом и
вером говор његов: „Браћо!“ ‒ рече он својим саборцима ‒ „Бог није у
сили, него у правди! Сетимо се речи псалмопевца: Једни се хвале колима, други коњима, а ми Именом Господа Бога нашега… Не бојмо се мноштва оних који војују против нас, јер је са нама Бог!“
Говор Светог кнеза одушеви народ и
војску. Сви беху уверени у победу праведног дела. Сви беху уверени да
Бог неће оставити без Своје помоћи благочестивог кнеза који положи на
Њега све своје наде. Владика благослови дружину за полазак у свету битку
за веру, и она храбро крену са својим кнезом низ Волхово. У Ладоги
придружише им се Ладожани, који помагаше Великом Новгороду. Швеђани,
међутим, нису очекивали отпор у непосредној близини. Они и не мислише да
су им Новгороци за петама.
Привезавши бродове уз обалу, они
разапеше шатре и одмараше се да у пуној снази навале на Ладогу, да је
освоје, а затим да крену на Новгород. Нападу од стране Александра, они
су се најмање надали, кад изненада 15. јула 1240. године, на дан када се
слави Св. кнез Владимир, који просвети Руску земљу Светим Крштењем,
Свети Александар Невски појави се у близини места на коме се беше
сместио непријатељ. Овде Свети Александар неочекивано доби уверење о
небеској помоћи у предстојећој бици. Новгородци су имали обичај да
поставе стражу на месту, на коме се Нева улива у море.
Пред долазак Швеђана на челу те страже
беше ижорски старешина Пелгусије. Он беше крштен човек и крштено име му
беше Филип. Без обзира на то што је Пелгусије живео међу грубим
незнабошцима (Ижорци су били пагани), он свето испуњаваше све завете
Хришћанске вере и беше верни слуга Новгорода. Испитавши подробно положај
Швеђана на Неви, Пелгусије пожури у сусрет Александру и исприча му то
што је имао испричати о Швеђанима, а затим додаде: „Читаву ноћ проведох
без сна, мотрећи на непријатеље. И тек што стаде излазити сунце, чух
страшну буку на мору. Пођох да видим шта је, и видех: плови по мору
лађа. По боковима седели су људи и замахивали веслима; но не видех лица
њихова, јер су била обавијена маглом која се простирала изнад
мора. Посред лађе стајали су Свети Мученици Борис и Гљеб у црвеним
одеждама, држећи један другоме руке на раменима. И говори Свети Борис –
Мученик брату своме Гљебу: „Брате Гљебе, нареди да веслају брже, да
стигнемо у помоћ сроднику своме, великом кнезу Александру
Јарославовичу!“ Видевши ово чудесно виђење и чувши Свете Мученике, ја
задрхтах од страха, и лађа нестаде пред очима мојим. Обрадова се срце
кнезу док је слушао речи ове. У дубоком умиљењу, прожет увереношћу у
помоћ Божију, Александар тихо рече Пелгусију: „Не говори никоме о овоме,
док не видимо славу Божију!“
Тог истог дана, 15. јула, у 11 часова,
када се магла по изласку сунца помало разиђе, Св. Александар, „као
Божија олуја“ устреми се са дружином храбрих Новгородаца и Ладожана на
Швеђане. Међу Швеђанима настаде пометња. Ратници њихови летеше с краја
на крај по оружје и оклопе, а Новгороци их секоше мачевима и секирама.
Много беше храбрих ратника, који показаше овде своју јуначку одважност.
Блиски људи Биргера узеше под руку његовог младог сина, и поведоше га на
брод да га спасу од погибије.
Новгородац Гаврило Олексич појури на
коњу за њим, у стопу. Кроз гомиле ратника проби се он до шведског брода и
скочи на бродски мостић, који беше спуштен на обалу. Швеђани га
гурнуше, заједно са коњем, у Неву. Гаврило се извуче из воде и на коњу
појури дуж обале, ухвати се у коштац са војводом Спиридоном и уби га.
Други Новгородац Миша, са пешадијом, нападе три брода и потопи их…
Сâм Александар се борио неустрашиво, све
је видео и свуда је стизао. Приметивши да Биргер бежи, Свети Александар
га појури. Са изузетном одважношћу се бацивши на њега, Алек- сандар му
зададе тежак ударац по лицу, и по речима летописца ‒ „удари му жиг на
лице“.
Битка је трајала до вечери. Како приповеда летописац „беше бој веома силан, ужасан и страшан“.
Разбијени на свим борбеним тачкама
Швеђани се дадоше у бекство, оставивши за собом мноштво мртвих, док са
друге стране, у војсци Новгородаца беше убијено само двадесет људи.
Тако мало је стајала Новгородце ова славна победа.
Непријатељ је изгубио битку. Најхрабрији
витезови у њиховој војсци били су побијени. Они који остадоше живи,
када наступи ноћ, на брзину ископаше гробове и покопаше изгинуле, и
потом се, у зору, укрцаше на бродове и отпловише назад у своју земљу…
Након победе, Свети Александар се врати у
Новгород. Цео народ новгородски изађе у сусрет победнику, који је
спасао Православну веру отаца својих… Али, Свети Александар, као прави
Хришћанин, у смирењу, не усуђиваше се приписивати победу својој
храбрости; толико неочекивана она беше. Он је био уверен да заједно са
њим поразише непријатеље и Анђели Божији, и по повратку своме у Новгород
он најпре пожури у саборну цркву Св. Софије да изрази топлу захвалност
Богу.
„Благодарим Ти, Владико преблаги“ ‒
молио се Свети Александар ‒ „прослављам пресвето Име Твоје, јер ниси
оставио мене, слугу Твога, и од непријатеља наших избавио си нас. Њих
уз- дизаху и величаху ‒ они падоше, а ми устадосмо и исправисмо се!“
Захвално потомство за ову чувену победу,
коју смо описали, покрај реке Неве, увенча Светог Александра занавек
славним именом „Невски“.
БИТКА НАД ЧУДСКОМ ЈЕЗЕРУ 1242. ГОДИНЕ ‒ ПОБЕДА НАД НЕМАЧКИМ КРИЖАРИМА
Убрзо после победе на Неви, слободни и
увек бунтовни Новгороци, не желећи да се потчине своме добротвору,
Светом кнезу Александру, почеше роптати.
Колико год да су волели они Александра,
још више су волели они своју слободу и чврсто су бранили своје исконско
уређење. А Свети Александар желео је да влада земљом чврсто и
одлучно. Када Новгородци додијаше Светом Александру својим раздорима и
несугласицама, кротки и смирени кнез не хтеде више остати у Новгороду и у
зиму исте 1240. године, заједно са мајком и супругом, отпутова одатле у
Перејаслављ. У то време Немци, освојивши Псков, стадоше освајати и
новгородске земље, страшно их пустошећи. Новгородци су убрзо увидели
своју непромишљеност. Зажалили су они и покајали се што су се посвађали
са Александром. Осећајући своју кривицу пред њим, они се не усудише да
се обрате самоме кнезу.
Уместо да замоле самог Александра да их
заштити од невоља, они се обратише његовом оцу, Јарославу Всеволодовичу,
мислећи да ће им он послати кнеза којега су они желели. Али, преварише
се. Јарослав им посла војску на чијем челу не беше Александар, већ трећи
његов син ‒ Андреј. Али, није Андреј био потребан Новгороцима. Њима
беше потребан Александар. Тада Новгородци послаше владику, архиепископа
са бољарима да моле Јарослава, да им пошаље кнеза Александра. Видевши да
руској земљи прети велика невоља, Александар се врати у Новгород,
заборавивши све увреде од стране Новгородаца. Са доласком кнеза све
оживе у Новгороду. Народ са радошћу дочека свог одважног вођу. И Свети
кнез оправда наде које у њега Руси полагаху. Брзо сабра он народну
војску и пође на непријатеље. Разори он тврђаву Копорје, коју Немци
градише, и истера их из водске области. Али, требало је још очистити
Псков од Немаца. А војске је Александар имао врло мало.
Свети Александар затражи од оца помоћ.
Јарослав Всеволодович се сагласи да му на располагање стави своју
војску, и Александар са но- вим снагама крену на Псков. По своме
обичају, побожни кнез најпре оде у храм Св. Софије и у топлој молитви,
са су- зама, молио је он од Господа благослов за нови подвиг. Немци нису
знали за овај поход, и Александар се неочекивано појавио у околини
Пскова. Град беше ослобођен, без велике муке. Немачки гарнизон је био
заробљен, и поред храбре одбране. Далековидост Александрова се не
ограничи само на овај релативно лак војни подвиг. Уздајући се у помоћ
Божију, он одлучи да коначно осигура мир у северном крају, и да засвагда
лиши могућности западне суседе да насилно упадају на туђе поседе, и
крену он и даље, на земљу Литванску. Вест о ослобађању Пскова запрепасти
ливонске Немце. Цела Литванија се покрену. Сабра се велика војска.
Немци одлучише да униште новгородског кнеза. Сви су били уверени у
успех: „Идемо да уништимо великог кнеза руског, Александра ћемо живог
заробити!“, хвалећи се, говорили су витезови. Уосталом, нису они
говорили без разлога. Сви, који видеше многобројност немачке војске, са
страхом су говорили о „сили немачкој“. Увек се чврсто уздајући у помоћ
Божију, Невски јунак, ипак, не клону духом. Окрепивши дух свој и ратника
својих, молитвом у псковском саборном храму Свете Тројице, пред Моштима
добротвора и заштитника Пскова, Св. благоверног кнеза Всеволода и
добивши благослов од пастира Цркве, кнез храбро крену у сусрет охолом
непријатељу. Немци су дочекали први руски борбени одред и потукли га до
ногу, тако да се мало ко успео спасти.
Међутим, тај успех причини непријатељу
више штете, него користи. Немци помислише од тог првог одреда да су то
главне снаге Руса и са великом самоувереношћу кренуше напред. Војске се
сударише на обали Псковског језера, покрај стене, која се називаше
„Врањи камен“. Беше април, али лед на језеру је био још увек чврст.
Немци су се кретали са литванске стране, преко језера, по леду. Стојећи
на избочини стене, Александар је са узвисине пажљиво пратио кретање
немачке војске. Пред његовим очима надалеко се простирало Чудско језеро,
преко кога се по леду, светлуцајући копљима, шлемовима и панцирима,
приближаваше руској војсци складни редови велике немачке војске. „О чему
је размишљао, шта је осећао у овим тренуцима Невски јунак!? Дубока
свест о сопственој исправности, немогућност било каквог уступка
непријатељима, који се устремише на слободу отаџбине, на веру, на све
што је за човека вредно на земљи, мисао о оним несрећама које
непријатељи већ учинише руском народу, о њиховим гордим признањима ‒ све
то, као муња, прође му кроз главу, и из дубине његове душе оте се
узвик, који потресе срца руска“ (Хитров, Св. благоверни кнез Александар Невски).
„Расправи, Боже, спор мој са овим охолим
народом! Помози ми, Господе, као што си помогао Мојсију против Амалика,
и прадеди мојему Јарославу против Свјатополка грешног“ ‒ гласно се
молио храбри кнез Александар, подигавши руке ка небу… И као одговор на
ове речи разлегоше се гласни узвици војске, која га окруживаше. „О,
драги и часни наш кнеже! Дође време! Сви ми даћемо живот свој за тебе!“ ‒
говорили су ратници. Цела војска се топло молила са својим кнезом. Сви
су горели од нестрпљења да ступе у борбу. Осећање општег одушевљења
одагна сваки страх из срца храбрих војника. У суботу, 5. априла 1242.
године, у зору, одигра се жестока битка, коју у летописима називају
„Битка на леду“. Немци постројише своју војску тако, да је у првом реду
стајало мало људи, иза њих беше више људи, и надаље редови војске
постајали су све шири. Приближивши се руској војсци, Немци су
једноставно продрли у њу. Последњи су притискали ове испред њих, ови
испред, хтели-не хтели, ишли су напред, ломећи све пред собом. Као
што се забија клин у дрво, тако и Немци, оштром колоном, све даље
продираше у Александрову војску, раздвајајући је на два дела. Међу
Русима настаде велика сметеност. Тада Александар, са резервном
војском, удари на непријатеља са задње стране, одакле они уопште нису ни
очекивали напад. Попут вихора, налете он на непријатеље, и читав војни
план Немаца поремети. Поче страшна битка…
Од честих удараца мачева и секира по
штитовима и шлемовима, од ломљаве копља, и јечања рањених подиже се
незамислива бука. „Изгледало је, као да се цело језеро узбуркало и тешко
зајечало“ ‒ пише летописац. „Лед се није видео ‒ „све је било преливено
крвљу!“ Немци се уплашише и стадоше бежати. Руси су јурили за њима
седам врсти, до обале, пробадали су их копљима, секли их мачевима и
секирама. Језеро је било прекривено мртвима. Пет стотина немачких
витезова знатног рода изгину у овом боју, а простих (оних који су били
нижег рода), толико да се није могло избројати. Војске, која донедавно
беше толико страшна, сада више и није било. У слави велике победе врати
се Свети Александар у Псков.
Сви прослављаше Бога и верног слугу
Његовог Александра Јарославовича. „Помогао си, Господе, кротком Давиду
да победи друга племена, и верном кнезу нашем, крсним знамењем“ ‒
говорио је народ ‒ „помогао си, да се ослободи град Псков од других
народа и племена руком великог кнеза Александра
Јарославовича!“ „Прослави Бог великог кнеза Александра Јарославовича,
пред свим војскама, као што прослави Исуса Навина покрај Јерихона!
Говораху Немци: заробићемо великог кнеза Александра… Али, Бог предаде
њих у руке његове, и не нађе се њему противник за битку!“ У црквама
служише благодарствени молебан. Сâм побожни кнез, дошавши у град, пре
свега пожури у храм Свете Тројице да излије душу своју у захвалној
молитви, јер Господ наочиглед свих сачува нашу Русију од западних
крижара-присталица папе и римокатолицизма. Сећање на „Битку на леду“ се
сачувало дуго времена у руским Синодицима. Дуго времена након ове битке,
више од три стотине година, помињали су у Новгороду на јектенијама
Невску битку и Битку на леду: „О, житељи Пскова!“, узвикивао је
летописац, као да се наљутио, јер му се учини да су Псковљани
незахвални. Ако заборавите великог кнеза Александра Јарославовича, који
вас ослободи од других племена, или ако одступите од рода његовог и не
примите неког од његових потомака, који се у невољи обрати вама, бићете
попут Јевреја, који заборавише Бога, који их изведе из Египта, и нахрани
их у пустињи мãнном“. Поделивши радост због победе, са житељима Пскова,
Александар пожури у Новгород. Испуњени топлом благодарношћу Богу,
Новгородци, такође, са узбуђењем празноваше славну победу над
Немцима. Немци су се бојали да ће Александар кренути на њихове земље, и
пожурили су да закључе мир са Русима. Послаше они код Александра
изасланике са богатим даровима, и одусташе од свих освајања у руској
земљи, и уступише значајан део поседа који беху у њиховој власти. И мир
беше склопљен, јер је благородни кнез, према речима летописца, „сматрао
да је дужан живети, не ступајући на туђе поседе“.
ОБЈЕДИЊАВАЊЕ И ЈАЧАЊЕ РУСКИХ ЗЕМАЉА
Убрзо након одласка папских кардинала из
Новгорода, у Русији дође до спора међу кнезовима око престола великог
кнеза. Батиј додели престо владимирском кнезу Андреју.
Андреј убрзо изазва незадовољство Татара. Огромна непријатељска војска њихова упаде на простор Владимирске земље.
Андреј претрпе пораз и побеже у Новгород.
Свети Александар, одмах по добијању
вести о догађајима који се спремају, пожури у Хорду, да би својим
заузимањем спречио страхоте напада.
Батијев син, кан Сартак, повери
Александру Владимирски великокнежевски престо. Ово постављање Александра
за великог кнеза, донесе велику добробит Руској земљи.
Уз велико славље уђе Свети Александар у
Владимир. Код Златних врата дочека га митрополит Кирило са свим
свештенством Божијим; наоколо су се тискале гомиле народа. Сви су
очекивали добра од његове владавине, мислили су да се одморе, чувани
његовом руком, од горких невоља и тешких времена.
И, заиста, откад Свети Александар дође на великокнежевски престо, живот му не беше тих и безбрижан, већ тешко и напорно служење.
У Новгороду он је водио против
непријатеља родне земље отворен рат; смелост и храброст доносили су му
победу над непријатељима, а са победом и велику славу.
У Владимиру већ не беше тако. Татари су
били као Немци, Швеђани и Литванци заједно; отворено ратовање против њих
донело би само нова пустошења земље и ропство веће од пређашњег.
Александар Невски све је то добро разумео.
Можда би му се више пута стезало срце и
крв узбуркала због насиља татарског, али хладни разум задржао би ватрено
срце, и велики кнез, не жалећи себе и своју славу војничку, изузетном
љубазношћу и даровима се трудио да умилостиви Татаре. И не умањи се због
тога слава његова, него постаде још већа.
Ступивши на Владимирски престо и
помоливши се после постављања на владарски престо Господу да му дарује
помоћ Божију и снагу за нове и још теже подвиге, Свети Александар се пре
свега побринуо да избрише трагове последњег татарског погрома. И,
заиста, „убрзо завлада“ ‒ пише историчар Карамзин ‒ „мир у великој
кнежевини, људи се вратише у своје домове, земљорадници на њиве,
свештеници у олтаре“.
Затим он поче мало-помало потчињавати
под власт велике кнежевине феудалне кнежевине. Свети кнез Александар је
схватао да ће Русија постати јака земља, тек онда када буде јединствена…
Већина кнезова се потчинила власти Александра. Само Новгород Велики
науми да брани своју слободу.
Када Свети Александар отпутова у
Владимир, у Новгороду постави за кнеза свога сина Василија. Новгородци
нису прихватили Василија, рекоше му да иде куд год хоће, а уместо њега
позваше Александровог брата Јарослава. Александар Невски не допусти
такву самовољу. Сматрајући себе још увек Новгородским кнезом, он окупи
војску и пође према Новгороду. После неколико дана преговора Новгородци
попустише пред наговорима Александровим. Кнез уз велике почасти уђе у
град. Летописац пише да Свети Александар никога није казнио за побуну и
показао је своју племенитост и великодушност.
Није прошло много времена, и Свети
Александар је морао поново да се одвоји од послова које је обављао у
миру. Швеђани са финским племенима упадоше у Новгородску земљу.
Александар крену у рат против њих. Само што су чули вест да је
Александар кренуо, они се повукоше. Ипак, Александар хтеде да их поучи
новој лекцији, и настави поход даље. Беше већ касна, сурова зима.
Поход је био необично тежак. Морали су
се кретати по планинским клисурама и по честарима. Од зимских магли и
мећава војска није разазнавала дан од ноћи. Ишли су полако, опипавајући
терен. Напред су ишли људи са штаповима. Они су казивали куда да се иде,
напипавајући штаповима пут, испод снега. Војници су падали на путу и
смрзавали се. Али, Александар ипак спроведе своју замисао до краја.
После овога рата Швеђани и Финци били су
мирни, и дуго времена, чак и после смрти Светог Александра, нису
изазивали Новгородце. Свети Александар се вратио у Владимир, али и овога
пута не задуго…
Кан Батиј већ беше умро. Убрзо после
њега умро је и нови кан Сартак. Хорду је преузео Батијев брат Берке.
Требало је сада путовати код новог кана на поклоњење, са даровима.
У то време добио је Свети Александар и други посао да изврши.
За време владавине Јарослављеве, Татари
пребројаше Руски народ, и одредише им општи порез. Сада се кан Берке
спремао да уради исто то, по други пут, да напуни државну касу. Таква
наредба беше тешка за руски народ, јер су приликом општег пореза и
богати и сиромашни плаћали исто…
1257. године Свети Александар отпутова у
Хорду да умилостиви Татаре и да одагна од древне Русије нову невољу…
Наредне зиме допутовали су татарски чиновници и пребројали су народ.
Нису бројали само свештенички и црквени сталеж. Такав беше обичај
татарски у свим земљама, које су им плаћале порез. Кан објави своју
чврсту одлуку да убира порез и у Великом Новгороду.
А Велики Новгород беше град слободан,
смештен далеко од татарске хорде. Досад Новгород не виде Татаре унутар
своје тврђаве. Погром Батијев дотаче само мали део новгородске земље.
Због тога се Новгородци готово и не бојаху Татара.
Предосећало је срце Александра Невског
да неће хтети Новгородци да плате порез хорди, али није могао да се
оглуши о захтев кана и нерадо пође да изврши његову наредбу.
Оно чега се прибојавао Александар управо
се и догодило. Није се могао избећи неред у Новгороду. Чим су сазнали
Новгородци за намеру Татара да им одреде општи порез, одмах почеше код
њих бурни метежи. И сâм млади кнез, син Александров, Василије, устаде
заједно са Новгородцима, не хтеде послушати оца и отпутова у Псков.
Татари су видели да без војне силе са
Новгородцима неће успети да уреде ствар, нерадо узеше дарове које су им
донели Новгородци уместо пореза, и отпутоваше.
Александар посла свога сина Василија у суздаљску земљу, а неке од чланова његове дружине и саветника његових казни.
Прошла је година дана и 1259. године допутовао је изасланик великог кнеза, који иступи на Већу и рече:
„У Низовој земљи (области око засеока
Низово) сакупља се војска татарска, да крене на вас, ако не дате да се
преброје људи и земља у Новгороду.
Тако је говорио изасланик по наређењу Александровом, иако Татари и не окупљаше војску.
Велики кнез је знао нарав Татара. Он је
схватао да Татари могу искалити свој бес на осталим руским земљама, али
да, ипак, неће оставити Новгород на миру. Њему беше стало до добра и
мира отаџбине. Он не хтеде да се стара за једну област на штету других.
Због тога, сазнавши да кнез опет спрема
изасланике да иду по порез, Свети Александар намисли да унапред заплаши
Новгородце страшном вешћу, а затим да већ уреди ствар са њима, без греха
и крвопролића.
Најпре је покушај успео. Новгородци
пристадоше на све. Али, чим татарски чиновници приступише пописивању
људи ради сакупљања пореза, опет избише немири. Од срамоте и стида
побуни се срце новгородско. Народ, окупивши се у гомили око Саборне
цркве Св. Софије, претио је Татарима смрћу.
„Умрећемо часно за Св. Софију и за
домове анђеоске“ ‒ повикиваше Новгороци ‒ „и нећемо платити порез и дати
да нас преброје крвожедници проклети!
Са великом муком Свети Александар смири
побуну и приволи Новгороце да плате порез под условом да не сакупљају
чиновници канови, већ да сâм кнез предаје порез Хорди. Татари одоше. Као
да тежак камен паде са срца Александру Невском када се уреди ова ствар.
„Оче свети!“, говорио је он Кирилу, Светитељу Ростовском, „уз помоћ
твоје молитве сам здрав кренуо у Новгород ‒ и твојом молитвом здрав и
овамо дођох!“
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ВЛАДАВИНЕ И УПОКОЈЕЊЕ
Када се Новгородци смирише, „беше
међу Хришћанима тишина велика“, пише летописац. Свети Александар се
потруди да искористи ово време… Он се старао да учини лакшом
судбину оних несрећника, који се мучише у заробљеништву безбожних
Татара. Њега је нарочито жалостила та околност, што су ови заробљеници
живели без освећења Светим Тајнама и што су умирали непоучени у вери
хришћанској. Благочестивом кнезу пође за руком да измоли, заједно са
митрополитом Кирилом, од кана дозволу да оснује епархију на обали Волге,
управо у кановом седишту Сарају. Први епископ ове епархије био је
Митрофан.
1261. године Бог обрадова Светог
Александра рођењем четвртог сина ‒ Данила, будућег кнеза Московског и
родоначелника кнезова московских који објединише руске земље и
оснажише Русију.
Благочестиви родитељи, из
захвалности, посветише своје дете Богу, и Бог га касније прослави и
постави га на чело Светих Својих ‒ Московских чудотвораца. Али, затишје
никада не траје дуго. Оно углавном бива пре јаке олује, пред велику
буру. Тако и мир са Татарима беше краткотрајан пре велике невоље.
У то време Татари престадоше
сакупљати порез сами, и уступише у најам право на сакупљање пореза
мухамеданским трговцима, које је народ називао „басурманима“.
Тешко беше Руском народу са овим сакупљачима пореза, јер они стадоше: „Удовице бешчастити, девојке лепе срамотити, свему се ругати, свима се подсмевати“.
Пошто би Татарима платили велику
суму новца унапред, они су, потом, без имало милости, отимали од народа
све што је народ имао: отимали су од њих имовину и стоку, а оне од којих
нису имали шта да узму одводили су у заробљеништво и продавали као
робље…
1262. године зазвонише истовремено
звона у многим великим градовима: у Владимиру, Суздаљу, Јарослављу…
Народ сложно устаде против татарских најамника и отера их, а неке од њих
и поби. Сурова освета паганских варвара неминовно је морала уследити
после ове побуне. Страшна невоља се приближавала Русији.
Свети Александар, не губећи време,
упути се код татарског кана, иако кан беше веома гневан на њега, и могло
се догодити да му не поштеди живот. Јер имао је Александар још један
посао да заврши у Хорди. Мало пре тога, кан је наредио Александру да
опреми руску војску и да је пошаље као помоћ Татарима у рату против неке
стране земље.
Много тога је поднела Русија, али
такав захтев она није могла да испуни. Да ли је могла она да пристане за
Татаре, који су јој чинили зло и угњетавали је, да пролива крв синова
својих? Александар Невски не даде Татарима руску војску, наводећи као
изговор рат. Али, требало је да измоли поништење овог увредљивог захтева
и да смири гнев кана.
Много невоља је морао поднети у Хорди и
много труда морао је уложити Свети Александар да одбрани Русију од
похлепних Татара. Све он претрпе због вољене отаџбине…
И труд његов не беше узалудан. Кан опрости Русима и то што пребише и побише басурманске најамнике, и то што не послушаше његову наредбу да пошаљу војску.
То беше последња служба, коју Свети Александар одслужи за земљу руску. Скоро годину дана проведе он у Хорди. Његово снажно тело беше исцрпљено од душевне узнемирености,
брига и сувише тешког рада. У Хорди он се тешко разболе и у јесен 1263. године болестан крену кући.
Када прође Нижњи Новгород, негде код Городца Волшског, у Фјодоровском манастиру, он је морао да се заустави: снаге му понестаде…
Исцрпивши снагу и душе и тела у ревносном служењу отаџбини, пред смрт своју размишљао је он само о Богу: примио је монашки постриг и монашко име Алексије, и чувши тужан плач око себе, тихим гласом, који исказиваше истовремено и нежност и осетљивост, рече добрим слугама: “Идите и не жалостите душу моју!“
Они су сви били спремни да пођу са њим у смрт, јер га волеше увек, као што рече један од њих, више од оца рођеног.
СВ. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ‒ СЛАВА СВЕ РУСКЕ ЗЕМЉЕ
Да ли се заврши? Не! Завршило се видљиво
обраћање Светог кнеза народу који га је волео, али у исто време отпоче
бесмртни живот имена његовог у сећању народа који му беше захвалан, и
који је проносио кроз векове славу подвига јунака и Свеца Невског.
Заврши се време предодређено за његове
подвиге, али истовремено отпоче и бескрајно време његових награда и
признања, и души његовој која узлете на Небеса, и телу које се одмори од
напора; наградâ које не би заменио ни најдужи овоземаљски живот са свим
својим радостима…
О, да ли је знала блажена душа твоја,
Св. Александре Невски, оче родне Русије твоје, који си је спасао у
најтежој години од најстрашније невоље, да ли је знала душа твоја за те
вапаје и
сузе, са којима је народ твој примио вест о кончини твојој, са којима до чека он најдрагоценије благо ‒ тело твоје, и предаде га земљи? Пуно жалости ‒ усред непрекидних, тешких и у највећој мери корисних старања ‒ претрпе ти од стране неразумних чеда твојих, твога народа: сада би се утешила душа твоја, да јој је била потребна земаљска утеха, сада би видео колико су те уважавали, колико су те во лели, Анђеле чувару доброг народа руског!“
сузе, са којима је народ твој примио вест о кончини твојој, са којима до чека он најдрагоценије благо ‒ тело твоје, и предаде га земљи? Пуно жалости ‒ усред непрекидних, тешких и у највећој мери корисних старања ‒ претрпе ти од стране неразумних чеда твојих, твога народа: сада би се утешила душа твоја, да јој је била потребна земаљска утеха, сада би видео колико су те уважавали, колико су те во лели, Анђеле чувару доброг народа руског!“
Архипастир Кирило саопштио је најтужнију вест о твојој смрти: „Чеда моја мила! Зађе сунце земље руске!“
Да си видео како народ прими ову горку
истину када је архипастир саопшти! Народ као да је није разумео, а можда
и није желео да ра – зуме речи свога архипастира…
Али, већ беше готово: народ је морао да сазна за своју несрећу! „Благоверни велики кнез се упокојио“ ‒ говори са сузама Светитељ, али народ је као одговор имао само две речи, у које
се излила сва жалост и сва искрена туга за тобом, заштитниче земље Руске: „Ми пропадосмо!“
Дође и тај најмрачнији дан жалости и
туговања, када, у жалости, престони град твој изађе да дочека и прими на
вечни покој свето тело твоје…
У данима очекивања тела Свечевог народ је успео да се присети сваке одважности, свих подвига, сваког доброг дела Свечевог, који је са анђеоском добротом, пажњом и стрпљењем радио за добро народно и црквено…
И да ли се спушташе одозго блажени дух
твој, добротворе своје родне земље, на умилни призор, крај кивота са
телом твојим, када у свечаној поворци до Владимира мноштво народа,
непрестано се увећавајући, журише да се макар дотакне светог тела твога,
часног кивота са телом твојим; када ридање народа, каквог до тада не
беше, заглуши заупокојно певање; када појци својим сузама прекидаху
певање?
Да ли ти је знано то што се проноси кроз
векове, уједно са сећањем на твоје јунаштво и подвиге ‒ тај дирљиви
израз све туге за тобом, све љу бави према теби, о којем читамо ми,
далеки потомци прадедова наших којима си ти чинио добра, у писаним
сведочанствима о твојој кончини: „Оца човек може заборавити, а доброг
господара не може оставити; ако бих могао, и у смрт бих ишао са њим“.
Ми, барем, знамо сада шта осећаху наши
преци према теби, и делимо њихова осећања, одајући им и част, и славу, и
искрену захвалност за њихова племенита осећања! „Теби, славо не само
царства руског, већ и свете Цркве Христове, радујемо се ми, не
толико сећајући се те части, коју ти указа народ твој, колико са
страхопоштовањем гледајући славу, коју ти достојно подари Господ! Са
радошћу се присећамо јавних знамења прослављења твога на Небу, које је
тако очевидно присутно у нетрулежном телу твоме, које почива међу нама. У
слави твојега тела које се показа нетрулежним, ми назиремо вечну славу
твоје душе, која почива у блаженству у Дому Оца Небеског, и благосиљамо
пресвето Име Господа Који дарује нама, верним слугама Својим, вечну
славу као награду за наш смерни труд, и који објављује и другима ту
славу још за овога времена, као охрабрење за труд њихов да угоде Њему.
Благосиљамо и твоје свето име, имајући
страхопоштовање пред мноштвом твојих подвига и старања, а још више пред
узвишеношћу и чистотом свете душе твоје, која је увек стражила,
увек у целости предана Богу, и која је умела сваки животни задатак да узнесе и учини достојним жртве и служења Богу!“
увек у целости предана Богу, и која је умела сваки животни задатак да узнесе и учини достојним жртве и служења Богу!“
ОПЛАКИВАЊЕ И ПОГРЕБЕЊЕ СВ. АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ
У Владимиру народ се спремао свечано да дочека великог кнеза, који се тако много старао о руској земљи…
Још не знадоше тамо за смрт његову.
Митрополит Кирило заједно са народом, још увек је узносио Богу молитве
за повратак кнеза. Једном када је служио Литургију и подигао очи своје
горе, Светитељ беше изненађен необичним виђењем: пред њим је стајао као
жив Свети Александар, обасјан небеском светлошћу. У то време гласник му
донесе тужну вест о блаженој кончини кнеза.
Сузе потекоше из очију старца. Он се
обрати народу са сузама у очима, и рече: „Децо моја мила, зађе сунце
земље Руске!“ Народ испрва није разумео речи Светитељеве. Светитељ је
дуго ћутао, затим заплакао и проговорио:
„Нема више Александра… Благоверни Велики
Кнез Александар се престави…“ Плач и ридање били су одговор на његове
тужне речи. „Ми пропадосмо!“, понављали су сви у дубокој жалости. У ове
две речи испољила се сва искрена туга одувек царељубивог Руског народа ‒
због великог губитка за Русију која изгуби свог најбољегзаштитника.
Тело великог кнеза већ су одвозили у
престоницу: без обзира на јаку зимску хладноћу, митрополит, кнезови,
житељи Владимира, сви одреда, и стари и млади, пошли су да испрате кивот
са телом Свечевим до Богољубова (10 врсти од Владимира), не беше човека
који није плакао и ридао; свако је желео да целива покојника и да му
искаже, као да је жив, шта је Русија у њему изгубила…
Сви су ридали, дочекујући беживотно тело
заштитника земље Руске, који јој тако изненадно би одузет. Плач беше
толико велики, да заглуши, чак, и погребно певање, а и само певање се
прекидало због суза које су проливали појци. „И беше“ ‒ пише летописац ‒
„плач велики, и вапаји, и туга, какве не беше, као да се и земља
тресла“.
Св. Александар Невски беше сахрањен у
манастиру Рождества Пресвете Богородице у Владимиру. Господ утеши народ
који остаде без свог кнеза. Он показа славу Александрову за време
погребења. Када митрополит Кирило, после опела, приђе да положи у руку
кнезу опроштајну грамату, блажени кнез сâм пружи руку, и узевши грамату,
поново положи руке на своје груди крсто-образно!
То се догоди 23. новембра 1263. године.
Због тога се наша Православна Црква и сећа тога дана преславног
престављења Светог благоверног кнеза Александра Невског.
„Тако, сувише рано по мишљењу људи, и у
право време према намерама Промисла Божијег, свето се заврши, пред очима
Божијим и пред очима људи, земаљски живот Светог Александра Невског!
Ево дођосмо до краја нашег казивања.
Дозволите нам да завршимо изванредним описом Светог Александра, који је
написао најбољи његов биограф о. Хитров: „Суров, пун тешког и
пожртвованог рада био је живот Александров“. Без сумње, јасна представа о
његовим многобројним подвизима навела је овог историчара да напише
следеће редове: „Име Светога, које му је дато (тј. Свети благоверни кнез
Александар Невски), далеко је изражајније, него што би то била реч
Велики, јер Великим обично називају срећне људе“.
Овај суд о. Хитрова можда може да
изазове неке недоумице. Али, ако под појмом среће подразумевамо само
велике успехе, одсуство неуспеха и страдања, безбрижно уживање у свим
животним радостима, онда, наравно, у животу Светог Александра Невског
нећемо наћи такву срећу.
Његов живот је више жи вот испуњен
тугом. Али, истинито је речено да су туга и радост блиске једна другој,
као сестре рођене, и може се претпоставити са сигурношћу да, ако је у
његовом животу било много туге, која је углавном долазила од саосећања
према своме народу, са друге стране, било је и радости.
Није ли највећа несрећа у животу мучење
нечисте, грешне савести? Али, праведни живот Св. Александра Невског
служи као доказ тога да он није окусио горчину ове несреће, која често
чини потиштенима људе, који по свој прилици уживају у свим животним
добрима.
Пре ће бити да је он, напротив, морао
осећати радост беспрекорно извршене дужности, радост незапрљане савести,
радост чисте душе, далеке од сваке нискости, радост светог живота,
у цело сти преданог на службу Богу и ближњима. Ово наравно, тешко да је оно што људи називају радошћу; то није радост лакомислености, која је налик на краткотрајно светлуцање априлског сунца над плитким потоком; то није ни смех безумника… Таквих радости је мало у животу човека који схвата истински смисао живота.
у цело сти преданог на службу Богу и ближњима. Ово наравно, тешко да је оно што људи називају радошћу; то није радост лакомислености, која је налик на краткотрајно светлуцање априлског сунца над плитким потоком; то није ни смех безумника… Таквих радости је мало у животу човека који схвата истински смисао живота.
Но, правилно је рекао један велики
учитељ Цркве: „Веруј ми, тежак живот је истинска радост“, и из овог
извора свега истински доброг и племенитог и свега истински великог Св.
Александар Невски је могао захватати обиље нове снаге за савладавање
тешкоћа које му предстојаше, могао је црпсти ту енергију, ту задивљујућу
бодрост која се испољавала у свим његовим поступцима.
Притом не смемо заборавити да се Светац,
током читавог живота, одликовао искреном побожношћу; никада га није
напуштало молитвено расположење духа, и услед тога „свуда га благодат
Божија обасјаваше“, а то је извор највећег блаженства доступног човеку.
За завист и злобу, те горке от ове живота, није било места у срцу
његовом, испуњеном добротом, смирењем, саосећањем и свепраштањем.
Не, велики подвижник руске земље беше срећан у најузвишенијем, најплеменитијем значењу ове речи!
У исто време, његове подвиге карактерише
истинско величанство: налазећи се на граници двеју епоха, између
Кијевског и Московског периода руске историје, он је обухватио у себи
најбоље стране које су одликовале знамените личности и једне и друге
епохе: спајајући са блиставом храброшћу ретку разборитост, он
беше подједнако далеко од бесциљних порива и стремљења, који воде људе у
поступке који доносе краткотрајну земаљску славу, али су од мале ду
ховне користи. Исто тако, он беше далеко од себичних, егоистичних
склоности које нагоне људе да, ради остваривања својих циљева, занемаре
моралне обзире и не бирају средства.
Непоколебљива правичност и искреност
душе побудили су га да одлучно, без и најмањег двоумљења, одбије сваки
савез са римокатоличким Западом, што је заувек коначно одредило карактер
руске духовне самобитности.
У исто време, саможртвеним смирењем ради
спаса отацбине разоружавши Татаре и отклонивши њихово мешање у руске
унутрашње послове, он је обезбедио будућност и политичку независност
своје државе. Али, смирење његово пред Татарима беше далеко од сваке
сервилности: он је увек умео да одржи и да очува достојанство човека и
Хришћанина, и побуђивао је према себи уважавање и потпуно поверење, чак,
и својих грубих господара.
Чудесан, обасјан зрацима светости, лик
исконског руског човека из дубине прошлих векова појављује се пред нама у
лику Александра: светли практични ум, ширина погледа, снажна воља,
бескрајна оданост својој отаџбини, искреност и душевност, племенитост и
великодушност, увек бодар и трезвен дух, безгранична љубав према Богу,
једном речју, све црте, које примећујемо током векова код најбољих
представника руског народа, ми срећемо код великог јунака руског народа ‒
Светог благоверног кнеза Александра Нев ског!
Њему слава, и част, и вечно сећање!
Свети Александре Невски моли Христа Бога за нас и за све православне Хришћане!
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.