БОСИЉАК – Молитвена биљка

  

Слободан М. Филиповић


У роману “Рајко од Расине”, приказана је стара Србкиња која живи у највећој немаштини, али, која ни за какав новац неће да прода своју саксију са босиљком. Тек, када је сазнала, да је босиљак потребан за мртвог војника дала га је драговољно и бесплатно, јер, босиљак је „божије“ цвеће које прати Србина од „колевке па до гроба“ и игра важну улогу у поезији, магији, обреду, народној медицини и свакодневном животу. 

Босиљак је молитвена, зачинска и лековита биљка, својство бога Вида и замена за светлост с антисептичким својствима. Име му је од аријског или архаично-
србског васула, један од осам главних аријских или србских богова, по коме је
старосрбско василок (кропило) и називи „васлиген“, „васлиxен“, феслиген,
васлиђен, мислођин (> Mислођин) божуљак, башолак … Данашњи назив „босиљак“
стоји у вези србизма „басилеус“ у јелинској титули за архонта, насталој такође
по имену србског бога Васуле који је одомаћио име „босиљак“ одакле су лична
имена Босиљко, Босиљка, Босиока, Боска, Бошко, Боса… или земљописно Босиљград. У ведском миту Сунце здружено са Месецом у Соми, жени се Зором која се по народном предању о постанку првих људи рађа из босиљка. У митолошкој приповетци 

„Сунчарева мајка“, жена чудноватом рођењу рађа струк босиљка који се прометне у прелепу девојку златних коса: „У Бегата врата од истока, а на врати капетан-девојка, златна јој коса до појаса и обадве до лаката руке, у руке јој мача од босиљка, од босиљка, од српског цвећа“.  
Злато, коса, мач и цвеће су епска и митолошка поређења за светлост, а Босиљка је епска „Даничина богом посестрима“. Девојка с митским именом Босиљка ухваћена
 
у “Гори јаворовој” каже: „Ја сам Сунцу рођена сестрица, а Месецу првобратучеда“.
Босиљка је једно од личних имена тројне Зоре (вечерња, поноћна и јутарња): „Жуте јој се ноге до коленах а злаћане до рамена руке… Голу сабљу преко крила држи“…


Отуда је босиљак моћно заштитно средство, па га јунаци из народних песама носе за калпаком: „Васлиђене сјеме моје, да је мени име твоје. Ја бих знала где бих стала: У јунаке за калпаком“.
Бројне су скаске о настанку имена босиљка и легенде о њему, а нарочито басне и
народне песме. 

Два су празника о Годишњим обичајима посвећена босиљку: Макевеја (14. август) када се освећује нови босиљак и Крстовдан (27. септембар). Један од придевака за босиљак кумовао је називу „фес“, за врсту капе која се као облик старосрбске капе први пут јавља у Асирији, а била је пурпурно-црвене боје. Почетком 19. века постала је турска војничка капа. Неки сматрају да је
име ове капе настало по вароши Фес у Мароку, а други по Ефесу (< ариј. апас,
верски обред), али и капа и варош добили су име по србизму у турском, fesligen, искварено од србског „веслиген“, босиљак. Од ове речи је настао назив „фес“, за врсту капе с кићанком првобитно од босиљка, којим су Срби и Руси од искона китили своје капе из магијских разлога.

Босиљак има велику употребу у врачању, гатању и народној медицини. Сок од босиљка се употребљава против змијског уједа, а привија се и код уједа пчеле, осе, обада или стршљена. Босиљком се накађују сипљиви коњи, а мирисање сувог босиљка побољшава човеку вид. Има чистилачку моћ, која се изводи помоћу кађења, пијења и прскања водом у којој је потопљен босиљак. Нарочито је популарно кађење болесника босиљком, да би растурила болест као дим. Посебно је
делотворан босиљак убран на Светог Макевеју и осушен под стрејом. Отуда изрека:
„Тешко кући која стреје нема“. [1]

Посебно магијско дејство има када се ставља у извор, па се њиме ките “кладенац”, цурак, поток или суд са богојављенском и “светом водицом” за знамење. Употребљава се о Божићу и Слави, а водом у којој је остављен босиљак, купа се породиља после порођаја. Да би се жена лакше породила, треба да пије воду са крстовданским босиљком. Новорођенче се првих 40 дана стално купа у тој води, а на Ускрс се у таквој води купају сва деца. Кропљење босиљком је
прихватила и Српска православна црква, а освећење воде у сребрној чинији без босиљка, не може се ни започети ни завршити обред добијања “свете водице”. О  
Задушницама се босиљак ставља у реку, а када се приноси приликом “пуштања
воде”, о Великом четвртку или Духовима ките се њиме крстови на гробовима.
Кићење босиљком у већини случајева има обредни и магијски карактер, па се њиме ките девер на свадби, бардак и софра о Задушној суботи, затим славски и колач за покојника, као и “положајник” или домаћин кад уђе у кућу и честита Божић. На
Тодорову суботу (коњски празник), босиљком се кити коњ који је ритуално
пројахан. Приликом првог орања или бразде и врсте ките се волови и јарам. На завршетку жетве њиме се кити “божја брада”, а на завршетку вршаја стожер, стог и камара сламе. У Србији се сматра, да је грехота китити се свежим босиљком пре Крстова дана.

Још увек код Срба постоји древни обичај, да када сватови улазе у девојачко и
младино двориште, млада или девојка треба кришом да погледа младожењу кроз
савијени струк (смиља) и босиља истоветнo обичају забележеном у Риг Веди, VIII,
29. Верује се, да је босиљак прво изникао на Голготи на месту где је Христос био разапет, а Богородица најрадије мирише на бисиљак и то јој је најмилији цвет. Приповеда се, како је “овца разблудница” била једном код Бога на вечери,
па јој Бог дао „златну јабуку“ а Богородица киту босиљка.

Агиница из народне песме буди свог агу босиљком, а стари људи кад осете да им долази крај, тихо, нечујно, иду у забран да траже босиље са којим „причају и разговарају“ о овом и оном свету, јер босиљак је сеновита биљка. Свети Арханђео Душевадник “вади” душе праведника босиљком, а народ пословично вели за доброг, душевног и праведног човека: душа му на босиљак мирише. У песми “Бог ником дужан не остаје”, невина и лажно оптужена девојка Јелица, растргнута је везана
коњима за репове. Тамо, где је од ње капала крв ту је изникло смиље и босиље, кога има највише у рајском врту, поред ружа, рузмарина и ковиља.

Србски народ верује, да босиљак делује као сигурна заштита од урока, лоших мисли и сваке несреће, као амајлија или фитогено бактерицидно средство. Босиљак је од памтивека код Срба божија биљка, која се прва сеје, сади или расађује у
„цветној“ башти, па тек онда сво остало биље у повртњаку или на “синору”
(међи). Ова биљка прати Србина од рођења до смрти. Када се роди дете, младенцу се ставља до узглавља кита босиљка у освећеној води, младенци на свадби ките се босиљком, а када човек умре ова биљка се ставља се на мрца или сади на гробу.

Текст у целости преузет са ЦАРСА