Uninije je duboko nezadovoljstvo sobom, sudbinom, svetom koji nas okružuje

Uninije je duboko nezadovoljstvo sobom, sudbinom, svetom koji nas okružuje. To je nedostatak vere u budućnost, nedostatak vere u sebe, neprekidna agresivnost usmerena prema ljubavi.

Ako čovek na unutrašnjem planu stremi Bogu kao najvećoj sreći, tada nije zavisan i vezan za svet koji ga okružuje. Kada čovek gubi veru u Boga i stremljenje ka Njemu, a teži ovom svetu i srasta s njim, aktivira se mehanizam spasenja: okruženje počinje da se raspada. Ako čovek ne vidi Božansku volju u onome što se događa, ako je vezan za svet – ne prihvata uništenje, oseća bol i prepušta se uniniju.

Ako čovek ne može da prihvati takvo spasenje i još više potpadne pod uninije, sve se više udaljava od Boga i gubi cilj. Postojanje cilja daje snagu, a uništenjem lažnih ciljeva čovek gubi energiju i na podsvesnom nivou gubi volju za životom. Energetski obris čoveka počinje da se gasi.

Čovek se neće prepustiti uniniju samo u jednom slučaju: ukoliko mu je svrha sjedinjenje s Bogom. Bog je večan, taj cilj se ne može izgubiti – i samim tim čovek će preživeti u svim okolnostima. Prema definiciji, istinski vernik ne može da upadne u stanje uninija. Ako čovek oseća u sebi božansko prisustvo, tada je Božja volja između ostalog i - njegova volja. Međutim, ako se razumevanje gubi, tada ljudska volja počinje da se nadmeće sa božanskom i što je veće to razmimoilaženje, time je dublje i uninije.

Uninije je odsustvo želje za prinošenjem žrtve Bogu, gubitak sadašnjosti zarad večnosti. To je neprihvatanje gubitka, koji se dogodio u prošlosti, postoji u sadašnjosti i desiće se u budućnosti.

Uninije i koristoljublje imaju isti koren: čovek želi da dobije nešto od sudbine i budućnosti, ali su mu se snovi i nade srušili. On ne voli ni svoju budućnost ni svoju sudbinu. I što čovek više zavisi od sudbine i buduć́nosti, što više sanja da je ostvari, to su snažniji zavisnost i uninije.

Uninije je najopasnija emocija za čoveka, s obzirom na to da smo prema sebi otvoreni. Ako nas je uvredio neko drugi, mi vidimo onog, ko nas je uvredio, pa je daleko jednostavnije otkloniti ljutnju prema drugome – nego prolaziti kroz spori proces akumulacije agresivnosti prema sebi. Nezadovoljstvo sobom i svojim životom predstavlja uništenje sopstvene sudbine. Naše telo i naša svest su sastavni delovi naše sudbine.

Dugotrajno i snažno uninije prodire u podsvest i pretvara se u moćan program samouništenja. Uninije, nezadovoljstvo sobom i sudbinom, često dovode do onkoloških oboljenja. Tome su prvenstveno skloni duhovni ljudi - jer je preterana samokritičnost, žaljenje zbog prošlosti, neprestano kritikovanje tuđih mana, neprihvatanje sveta - kod njih mnogo izraženije nego kod drugih.

Uninije je jedno od najopasnijih stanja i jer na suptilnom planu dolazi do odricanja od buduć́nosti. Ako je čovek nezadovoljan buduć́nošću i pre nego što je ona nastupila – ona će mu biti oduzeta. Ako ne verujemo u sebe iz perspektive budućnosti, tada uništavamo strukturu našeg "ja", naše privremeno, buduće telo. Zato uninije predstavlja samoubistvo na suptilnom planu. Pritom, čovek ne uništava samo sebe, već i svoje potomke.

Uninije je naročito opasno za žene – program prvenstveno nanosi udarac deci i unucima.

Kada se formira dete (pre začeća i tokom trudnoće), emocije majke izgrađuju detetov budući pogled na svet i karakter. Ako je majka sklona uniniju, nedostaje joj ljubavi prema sebi i životu, kod deteta će se takav program pojačati. Što žena snažnije pokušava da uništi svoju ljubav, manje su šanse da će njeno dete uspeti da prođe kroz bilo kakvu bolnu situaciju. A kada odraste, da bi opstalo u sadašnjosti, ono uništava svoju budućnost i može postati homoseksualac ili kriminalac.

Ili primer: u mladosti je majka zbog životnih nevolja izgubila volju za životom. U sadašnjosti, njen sin je u zatvoru: njegova sudbina ne bi trebalo da bude srećna i zatvor mu spasava život.

Hrišćanstvo strogo zabranjuje uninije: "Kucajte, otvoriće vam se", "Verujte, i planina će se pomeriti s mesta". S druge strane, naučnici su otkrili da uninije harmonizuje čoveka, izazivajući u kori velikog mozga električne impulse, slične epileptičnom napadu.

Reklo bi se da se uninije često pojavljuje bez vidljivih razloga. Uzrok je najčešće samo u jednom: to je reakcija na "pročišćenje". Duša se povremeno mora pročišćavati: kada se bliži rođenje dece ili unučadi, kada se pripremamo za sledeći život, kada pristiže božanska energija.

U današnje vreme, otpočeo je proces pročišćenja duša koji je planetarnih razmera. Pročišćenje se dešava kroz destabilizaciju ili privremeni gubitak osnovnih ljudskih vrednosti. Na podsvesno uskraćivanje najuzvišenijih osećanja čovek reaguje na isti način, kao što je to ranije činio, kada je bio uskraćivan na spoljašnjem nivou. Aktiviraju se mržnja, ljubomora, ljutnja, uninije. Ispostavlja se da će kod većine ljudi, umesto impulsa prema ljubavi i Bogu, pročišćenje duše izazvati podsvesni protest, mržnju i program samouništenja. Tako će se spasenje duše za mnoge preokrenuti u nesreće, bolesti i telesnu smrt.

Osoba koja je navikla da u svemu vidi Božje prisustvo, prihvata svaku situaciju, čuvajući ljubav i ne tražeći krivce. Takva osoba može spontano proći kroz pročišćenje duše i ne sluteći da se to dešava. Ako čovek shvati da su njegovi glavni neprijatelj – nesavršenost i nesposobnost da voli, tada će ga svaka situacija, umesto da u njemu izazove ljutnju, mržnju i uninije - podsticati ka Bogu.

Kako se boriti sa uninijem? Ako se uninije pojavilo, potrebno je prihvatati sve ono što se dogodilo i što se može dogoditi. Treba biti zahvalan Bogu jer pomaže našoj duši, sačuvati ljubav. Treba da se radujemo svakoj sekundi života, dajemo energiju. Svaka situacija je data odozgo. I upravo zato – za našu je dobrobit, a nije protiv nas. Preživećemo ukoliko budemo imali ljubav. Potrebno je sebi da kažemo: sve je već odlučeno na višem planu, na sebe ne treba da preuzimamo previše.

Jedan od mehanizama borbe sa uninijem jeste: što manje razmišljati. Naša najprimitivnija osećanja mudrija su od naših najpametnijih misli. U našim osećanjima sadrži se iskustvo staro milijardama godina - i u prošlosti i u budućnosti.

Potrebno je da svesno uključimo optimizam. Ako nešto želimo, to znači da se to na suptilnom planu već dogodilo. Naše najdublje želje dolaze nam iz budućnosti, što znači da realno mogu da se ostvare. Zato, ako nešto želimo i u to verujemo, to se može ostvariti, može se postići.

Često se dešava da apatiju, gubitak volje i želje za životom čovek doživi kao nešto katastrofalno. On upada u uninije, depresiju ili se može dogoditi da posegne za samoubistvom i – tada čini grešku. Ono što je doživljavao kao nesreću, zapravo je bilo samo udaljavanje od života. Upravo u takvom stanju se čovek lišava mogućnosti da dobije novu energiju. U tom stanju, treba da se raduje i moli. Kada su usijana osećanja i volja za životom maksimalna, daleko je lakše zaboraviti na Boga.

Za čoveka na Istoku, gubitak volje za životom predstavlja sreću i nove mogućnosti za spoznaju sveta. Za čoveka na Zapadu to predstavlja tragediju i gubitak smisla života.

Postoji još jedna zakonomernost. Recimo, kod čoveka su u prošlom životu i u određenom uzrastu otpočeli problemi i nesreće. Trajali su dve-tri godine i za sve to vreme, on je stalno oštrio negativne emocije, predavao se uniniju. Nakon pet godina ozbiljno se razboleo, a zatim je umro.

I odjednom, u ovom životu, u istom dobu, bez obzira na odsustvo problema, pogoršalo mu se unutrašnje stanje i pojavljuje se uninije, neizvesno odakle. Bez obzira na to što on sada ima ispravan pogled na svet i krenuo je da radi na sebi, ne polazi mu za rukom da se potpuno izbori sa situacijom.

To može da potraje dve-tri godine. Ako čovek na sve to samo odmahne rukom i prestane da ulaže napor, ponoviće svoju sudbinu iz prošlog života. Ako se pak, ne bude predao, nekoliko godina će mu biti mukotrpno, ali nakon pet godina više neće biti opasnosti od bolesti i smrti.

Često se dešava da čovek energetski ne može da izdrži neki posao, što takođe uzrokuje uninije. Svaki zadatak potrebno je podeliti, da bi lakše mogao da se reši. Raditi treba za Boga – odnosno, sve dok u duši postoje osećaji lakoće i poleta. Nama odozgo upravljaju posredstvom energije, i ako nemamo energiju za obavljanje nekih aktivnosti, možda i ne treba da ih radimo.

Za neko vreme, osećanja kao što su prezir, oholost, otuđenost i uninije će izazivati fizički bol. Samo ako budemo pomislili loše o drugoj osobi ili okruženju, umrećemo. To će biti ključ naše 

transformacije. Svi ćemo se promeniti i potrebno je da se za to pripremimo.

Prevod s ruskog: Jovanka Radović

Izvor Zvanična stranica S.N. Lazareva