Magičnim, nevidljivim nitima povezani su oni, kojima je suđeno da se sretnu

  
Magičnim, nevidljivim nitima povezani su oni kojima je suđeno da se sretnu. I ni vrijeme ni prostor, ni drugi ljudi, niti najteže prepreke neće moći da ih ometu.

Po životnom putu

Mi ne dolazimo na ovaj svijet sami, iako se čini da je rođenje - početak, novi čisti list. Nove mogućnosti, novi susreti, nova znanja. Ali zašto, onda kada odrastemo, negdje u dubini duše znamo da na ovom svijetu postoji čovjek koji je veoma sličan nama, tačnije nije sličan, već neizmjerno blizak i sa kojim ćemo se sigurno sresti. 

On je rođeniji od roditelja, bliži od najbližih prijatelja i misteriozniji od same Vasione. ​Negde tamo, iza granica poimanja, postoji on - predodređen, jedinstven, pravi.
I idemo putem života sa neumitnim osjećajem samo još malo i srešćemo njega. Možda iza sledećeg ugla, može sledeće nedjelje, ili možda pri najneobičnijim okolnostima. Svašta može biti. U međuvremenu, sretaju se drugi ljudi na putu - zanimljivi, lijepi, pametni, privlačni. Hormoni rade, osećaji ključaju, društvo nije protiv. Čak se čini da je to ljubav. Skoro prava.
Ali prolazi vrijeme, i s njim se vraća osjećaj da nešto nije u redu. Taj svetionik u grudima vuče da se traži On, pravi, ne prestaje. Znači taj, koji je pored - nije pravi. Mami put života dalje, negdje u sumrak i neizvjesnost, negde gdje je možda On, taj drugi. I ide čovjek dalje. I novi susret. I novi vrtlog osećanja. Ali ponovo ...
I što veći put on prolazi, to manje ima vjere da je moguć susret. I sumnje razdiru, postoji li taj, koga ja tražim?

Nalazi se, odustajući

​Znate, upravo tada, kada se odustane od svih pokušaja da se nađe neko, kada potpuno prihvatiš tu činjenicu da Drugi ne postoji, kada u potpunosti odustaneš i stvari prihvatiš realno i svoju usamljenost posebno ... Tek tada se otvoraju bezdani Postojanja. Tek tada ta nevidljiva magična nit zateže se i neprimjetno šalje signale tom, Drugom. I događaji se usklađuju, i čuda se dešavaju, i sretaju se dva usamljenika, koji su već izgubili svaku nadu da će se sresti.
Magičnim, nevidljivim nitima povezani su oni kojima je suđeno da se sretnu. ​

Oni će naći jedan drugoga samo kada spoznaju suštinu slobode i usamljenosti, kada mudrost prevlada nad glupošću, svjesnost nad nesvješnošću, prihvatanje nad neprihvatanjem. Tek tada će njihova srca zvučati usaglašeno, kada gordost i egoizam polože svoja oružja, tek tada će Duše ukazati putanju za spajanje,  

Kada spremnost da se Voli zaista dostigne svoj vrhunac. A to je moguće samo poznavajući alternativu, znajući šta nije ljubav.
 

Spremnost da se voli

Oni se sretaju. Čisti, iskreni, jednaki, spremni da vole, spremni da daju, spremni da budu još bolji. Jer dvoje - to nije jedno. Zajedno su jači. Umnožavanje osjećanja, umnožavanje mudrosti i cijela vječnost za eksperiment. Njihov susret - to su nove mogućnosti koje se mogu dostići samo u paru. I svijet će im aplaudirati, jer takav savez uvijek nosi Svjetlost i znanje za cijelo okruženje.
Ni daljina, ni ljudi, ni teške okolnosti ne mogu ih omesti da ispune svoju misiju. Oni su se sreli - znači, sve je već gotovo. Sve ostalo je samo pitanje vremena. Glavno je shvatiti da prava ljubav - nije iskra u vatri života. Prava ljubav - je vatra. I u njenom plamenu sagoreće sve ono što bude ometalo njihovo ujedinjenje.
 Magičnim, nevidljivim nitima povezani su oni kojima je suđeno da se sretnu. A ta nit i jeste prava ljubav.

Prevod teksta: http://www.cluber.com.ua
Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

 

ČOVEK KOJI NIJE VEROVAO U LJUBAV

Želio bih vam ispripovijediti starodrevnu pripovijest o čoveku koji nije verovao u ljubav.
Bio je to običan čovjek, nalik vama i meni, ali zbog svoga načina razmišljanja bio je osobit: mislio je da ljubav ne postoji. Naravno, mnogo je toga iskusio pokušavajući pronaći ljubav i promatrao je ljude oko sebe. Velik dio svoga života proveo je u potrazi za ljubavlju, otkrivajući da ona ne postoji. Kamo god išao, običavao je govoriti ljudima da ljubav nije ništa drugo nego pjesnička izmišljotina, pa i religijska izmišljotina kojom svećenici pokušavaju upravljati slabim ljudskim umom i navesti ih da vjeruju. Govorio je da ljubav nije stvarna i da zbog toga ni jedno ljudsko biće nikada ne može pronaći ljubav, iako može tragati za njom. Taj čovjek bio je vrlo inteligentan i vrlo uvjerljiv. Pročitao je mnogo knjiga, pohađao je najbolja sveučilišta i postao priznati znanstvenik. Mogao je održati govor na bilo kojemu javnom mjestu, ispred skupine bilo kakvih ljudi, a njegova logika bijaše vrlo snažna. Govorio je da je ljubav kao droga; daje vam osjećaj uznositosti, ali stvara i snažnu potrebu. Govorio je da čovjek može postati jako ovisan o ljubavi, ali što se dogodi kad ljubav ne dobijeteu dostatnoj količini? Upravo kao i u slučaju droge, svaki dan potrebne su vam stanovite količine. Običavao je govoriti da je najveći dio odnosa između ljubavnika nalik odnosu između ovisnika o drogi i onoga tko mu donosi drogu. Onaj čija je potreba veća nalik je ovisniku; onaj čija je potreba manja nalik je prodavaču droge. Onaj s manjom potrebom jest onaj koji upravlja cijelim odnosom. Tu dinamiku lako je uočiti, jer u svakome odnosu obično postoji onaj koji više voli i onaj koji voli manje, koji jednostavno iskorištava prednosti koje mu daje ljubav njegova partnera. Možete uočiti način na koji manipuliraju jedno drugim, njihove postupke i reakcije, koji uvelike nalikuju postupcima i reakcijama ovisnika i prodavača droge. Ovisnik, onaj čija je potreba veća, živi u neprestanu strahu od toga da možda neće moći dobiti sljedeću količinu ljubavi odnosno droge. Ovisnik razmišlja ovako: »Sto ću učiniti ako me ona napusti?« Zbog toga straha ovisnik je jako posesivan. »To je moje!« Ovisnik postaje ljubomoran i počinje zahtijevati, a sve u strahu da neće dobiti sljedeću količinu droge. Onom osobom kojoj je droga potrebna prodavač droge može upravljati i manipulirati tako što će joj davati veće ili manje količine. Onaj čija je potreba veća predaje se potpuno i učinit će sve što može da ga ne napusti onaj drugi.

Čovjek je svima objašnjavao da ljubav ne postoji. »Ono što ljudi nazivaju 'ljubavlju' samo je odnos straha koji se temelji na manipulaciji. Gdje je tu poštovanje? Gdje je tu ljubav za koju oboje tvrde da postoji? Nema nikakve ljubavi. Mladi parovi pred Bogom, pred svojim obiteljima i prijateljima daju mnogo obećanja jedno drugome: da će zauvijek živjeti zajedno, da će se voljeti i poštovati, da će si pomagati i u dobru i u zlu. Obećavaju da će voljeti i poštovati jedno drugo i daju sve više i više obećanja. Zapanjuje to što oni uistinu i vjeruju u ta obećanja. Ali nakon vjenčanja tjedan dana, mjesec dana poslije, nakon nekoliko mjeseci - vidite da nisu održali ni jedno obećanje. Umjesto ljubavi vlada rat za prevlast, da bi se vidjelo tko će kime upravljati. Tko će biti prodavač, a tko ovisnik? Nekoliko mjeseci nakon vjenčanja uvidjet ćete da je poštovanje na koje su se zaklinjali nestalo. Pojavili su se odbojnost i emocionalni otrov, oni vrijeđaju jedno drugo, i taj otrov raste i raste, sve dok jednoga dana ne shvate da niti ne znaju kad je prestala ljubav. Ostat će zajedno jer se plaše biti sami, plaše se mišljenja i prosudba drugih ljudi, a isto tako plaše se i svojih vlastitih prosudaba i mišljenja. Ali gdje je tu ljubav?« Taj čovjek tvrdio je da je upoznao mnogo starijih parova koji su zajedno živjeli trideset, četrdeset, pedeset godina, a koji su bili jako ponosni na to što su proživjeti zajedno tako mnogo godina. Ali slušao ih je kako govore o svome odnosu, a ovako su govorili: »Uspjeli smo preživjeti u braku«. To znači da se jedno od njih predalo drugome; ona je u određenom trenutku odustala i odlučila prekinuti patnju. Onaj čija je volja snažnija, a potreba manja, pobijedio je u tome ratu, ali gdje je tu onaj plamen što ga nazivaju ljubavlju? Jedno prema drugome postupaju kao prema svome vlasništvu: »Ona je moja«.»On je moj.« Tako je čovjek neprestano govorio o svim razlozima zbog kojih je vjerovao da ljubav ne postoji; govorio je: »Ja sam kroz sve to već prošao. Više nikomu neću dopustiti da u ime ljubavi manipulira mojim mislima i da nadzire moj život«. Njegovi argumenti bili su sasvim logični, pa su njegove riječi uvjerile mnoge ljude. Ljubav ne postoji.

Jednoga dana šetao je parkom, a na klupi je sjedila prekrasna žena i plakala. Kad je vidio da plače, obuzela ga je znatiželja. Sjeo je pokraj nje i upitao je može li joj pomoći. Upitao ju je zašto plače. Možete zamisliti njegovo iznenađenje kad mu je rekla da plače zbog toga što ljubav ne postoji. Rekao je: »To je neobično - žena koja vjeruje da ljubav ne postoji!« Naravno, želio je više doznati o njoj. »Zašto kažeš da ljubav ne postoji?« upitao je.
»Duga je to pripovijest«, odvratila je. »Udala sam se kad sam bila sasvim mlada, prepuna ljubavi i iluzija i nade da ću s tim čovjekom podijeliti svoj život. Zakleli smo se jedno drugomu na vjernost, da ćemo se poštovati i osnovali smo obitelj. Ali uskoro se sve promijenilo. Bila sam odana supruga koja se brinula o svojoj djeci i domu. Moj suprug nastavio je napredovati u karijeri, a uspjeh i položaj izvan doma bili su mu važniji od obitelji. Više me nije poštivao, a i ja sam izgubila svoje poštovanje prema njemu. Ranjavali smo jedno drugo; u jednom trenutku otkrila sam da ga ne volim i da ni on ne voli mene. Ali djeci je bio potreban otac, i to je bila moja izlika da ostanem i da dam sve od sebe kako bih ga podupirala. Sada su djeca odrasla i otišla su svojim putem.

Više nemam nikakve izlike da ostanem s njim. Nema poštovanja, nema blagosti. Znam da kad bih čak i pronašla koga drugoga, sve bi bilo isto, jer ljubav ne postoji. Nema smisla tragati za nečim što ne postoji. Zbog toga plačem«. Budući da ju je sasvim dobro razumio, zagrlio ju je i rekao: »U pravu si; ljubav ne postoji. Mi tragamo za ljubavlju, otvaramo svoje srce i postajemo ranjivi, a pronalazimo samo sebičnost. To nas boli čak i kad mislimo da neće boljeti. Nije važno koliko mnogo odnosa imamo; uvijek se događa isto. Zašto bismo uopće i tragali za ljubavlju?«

Bili su vrlo slični, pa su uskoro postali jako dobri prijatelji. Bio je to prekrasan odnos. Poštovali su jedno drugo i nikada se jedno prema drugome nisu odnosili s prezirom. U svemu što su zajedno radili bili su sretni. Nije bilo nikakve zavisti ni ljubomore, nije bilo pokušaja nadziranja ni posesivnosti. Taj se odnos neprestano razvijao. Voljeli su biti zajedno, jer kad su bili zajedno, dobro su se osjećali. Kad nisu bili zajedno, nedostajali su jedno drugomu.
Jednoga dana, dok je muškarac boravio izvan gradu, na pamet mu je pala sasvim čudnovata misao. Razmišljao je: »Hm, možda je to što osjećam za nju ljubav. Ali toliko se razlikuje od svega onoga što sam osjećao do sada. Nije to ono što opisuju pjesnici, nije to ono što tvrdi religija, jer ja nisam odgovoran za nju. Ništa joj ne oduzimam; nemam potrebu da se brine za mene; nemam je potrebu kriviti za svoje teškoće, a nemam ni potrebu govoriti joj o njima. Zajedno nam je jako dobro. Uživamo jedno u drugome. Poštujem njezin način razmišljanja, kao i njezine osjećaje. Ona me ne dovodi u neugodne situacije, uopće me ne zamara. Nisam ljubomoran na nju da se druži s drugim ljudima; ne zavidim joj kad ima uspjeha. Možda ljubav zapravo i postoji, ali to nije ono što svi misle da ljubav jest«. Jedva je čekao da se vrati kući i razgovara s njom, Da joj ispripovijedi svoje čudnovate misli. Čim je progovorio, rekla je: »Točno znam o čemu govoriš.
 
 I meni je slična zamisao pala na um, ali nisam ti je željela povjeriti jer znam da ne vjeruješ u ljubav. Možda ljubav uistinu i postoji, ali to nije ono što smo mislili da jest«. Odlučili su postati ljubavnici i živjeti zajedno, a čudno je to da se ništa nije promijenilo. I dalje su poštovali jedno drugo, podupirali su se, a ljubav je rasla sve više i više. Njihova srca pjevala su pjesmu ljubavi čak i zbog najjednostavnijih stvari, jer su bili jako sretni.

Srce toga čovjeka bilo je toliko prepuno ljubavi koju je osjećao, da se jedne noći dogodilo čudo. Promatrao je zvijezde i pronašao najljepšu zvijezdu, a njegova ljubav bila je velika toliko da se zvijezda počela spuštati s neba i uskoro se našla u njegovoj ruci. Tada se dogodilo drugo čudo - njegova duša stopila se s tom zvijezdom. Bio je beskrajno sretan i jedva je dočekao da se susretne sa ženom i spusti joj zvijezdu u ruke, da bi joj dokazao svoju ljubav. Tek što je spustio zvijezdu u njezine ruke, ona je osjetila tračak sumnje. Ta ljubav bila je jako neodoljiva, ali u tome trenutku zvijezda je skliznula iz njezinih ruku i razbila se u milijun komadića. Sada jedan stari čovjek hoda svijetom zaklinjući se da ljubav ne postoji. A jedna prekrasna starica u svome domu čeka muškarca, tugujući za rajem što ga je nekada držala u rukama, ali ga je ispustila zbog jednoga jedinog trenutka sumnje. 

To je pripovijest o čovjeku koji nije vjerovao u ljubav.
 
Tko je pogriješio? Želite li pogađati što je pošlo po zlu? Pogriješio je muškarac misleći da ženi može predati svoju sreću. Zvijezda je bila njegova sreća, a on je pogriješio stavljajući je u njezine ruke. Sreća nikada ne dolazi izvana. On je bio sretan jer je iz njega izvirala ljubav; ona je bila sretna jer je iz nje izvirala ljubav. Ali tek što ju je on učinio odgovornom za svoju sreću, ona je razbila zvijezdu, jer nije mogla biti odgovorna za njegovu sreću. Koliko god ga žena voljela, nikada ga nije mogla usrećiti, jer nikada nije mogla spoznati što se krije u njegovoj glavi. Nije mogla znati što on očekuje, jer nije poznavala njegove snove. Ako uzmete svoju sreću i stavite je u nečije ruke, ona će se razbiti prije ili poslije. Ako svoju sreću pružite komu drugomu, ta je osoba uvijek može odnijeti. Ako sreća može doći samo iz vaše nutrine, a posljedica toga je vaša ljubav, to znači da ste vi odgovorni za svoju sreću. Mi nikada nikoga ne možemo učiniti odgovornim za našu sreću, ali kada se u crkvi obavlja vjenčanje, tada se najprije izmijene prsteni. Mi stavljamo svoju zvijezdu u ruke one druge osobe očekujući da će nas ona usrećili i da ćemo mi usrećiti nju. Bez obzira na to koliko voljeli nekoga, nikada nećete biti onakvi kakvima vas želi ta druga osoba.

To je pogreška koju najveći dio ljudi učini odmah na početku. Svoju sreću temeljimo na svome partneru, na taj način ne možemo uspjeti. Dajemo mnoštvo obećanja koja ne možemo održati, i time sebe predodređujemo za neuspjeh.
 
Don Miguel Ruiz (iz knjige "Majstorstvo u ljubavi")

RUŽA, KRALjICA CVEĆA - Nežne latice jačaju srce i nerve

Ova biljka opojnog mirisa je prava riznica vitamina A, C, B3, D i E. Eterično ulje je izrazito dobro za negu osetljive i suve kože lica i tela 

   

Ružu (Rosa centifolia) ne zovu slučajno kraljicom cveća. Divili su joj se još drevni Feničani, Egipćani, Grci i Rimljani. Za njih je značila ljubav, sreću i zaštitu, a to se gotovo nije promenilo do danas. Zbog izuzetnih svojstava i simbolike, u srednjem veku često je bila zaštitni znak na grbovima vlastele. 

 

Počinje da cveta krajem maja, a seme sazreva od avgusta. Vrlo je otporna i uspeva na gotovo svakoj vrsti zemljišta. Ruža ne samo što pleni lepotom već je i lekovita. Prava je riznica vitamina A, C, B3, D i E, dok su latice bogate eteričnim uljima, taninom, šećerom, limunskom i vinskom kiselinom, ali i brojnim aromatičnim sastojcima. 

Njen miris podiže raspoloženje, a sastojci u laticama jačaju srce i nerve. Čaj od cvetova pročišćava krv i smiruje. Ruža pomaže i kod lečenja upale grla, reumatizma, žutice, čišćenja jetre, vrtoglavice, glavobolje, a obnavlja i crevnu floru posle antibiotske terapije. Ružin cvet ublažava i menstrualne tegobe, naročito ukoliko je menstruacija obilna. Osim čaja delotvoran je i sirup od latica. Nakon branja i čišćenja od insekata i drugih delova biljke, latice se suše na toplom, suvom i tamnom mestu. Sušenje traje do nedelju dana, zavisno od vlažnosti okruženja. Da bi održale svežinu, kvalitet i miris, trebalo bi ih čuvati u dobro zatvorenoj ambalaži na suvom i tamnom mestu. Za to su najbolje posude od stakla, porculana ili limene kutije. 

Čaj se nikako ne preporučuje trudnicama bez konsultacije sa lekarom, kao i osobama koje imaju problema sa kamenjem u bubrezima i žučnoj kesi. Kod posebno osetljivih osoba takođe može doći do neželjenih efekata u vidu problema sa disanjem, žgaravice i mučnine. Ukoliko se tako nešto dogodi, treba prekinuti sa konzumiranjem ovog čaja. 

   

Eterično ulje ruže je izuzetno zastupljeno i u kozmetičkim proizvodima i parfemima. Izrazito je dobro za negu lica i tela, naročito osetljive i suve kože. Pokazalo se da sprečava i njeno starenje. Veoma je skupo i cenjeno, zbog čega ga zovu kraljicom eteričnih ulja. Za njegovu prozvodnju potrebno je mnogo rada i ogromna količina latica- čak oko 3.000 kg za litar ulja. Ali zato, zbog izuzetne koncentrovanosti dovoljna je mala količina u aromaterapiji ili proizvodnji parfema. Ružino ulje je i dobar antidepresiv i afrodizijak. 

Ružina vodica se dobija parnom destilacijom ruže, izuzetno je delotvorna protiv akni na licu, a poseduje i umirujuće i antiseptično svojstvo. Kupka pomaže kod reume, a postiže i izuzetno opuštajući efekat.

AROMATIČNI NAPICI Sirup se spravlja tako što se dve pune šake latica preliju sa pola litra ključale vode i ostavi da odstoji 24 časa. Nakon toga se procedi, a tečnost ukuva sa 250 g šećera. Pred kraj dodati sok od jednog limuna i kuvati još pet minuta. Ovaj sirup se posebno preporučuje kod bolesti disajnih puteva, a da bi efekat bio što bolji, trebalo bi dnevno popiti dve do četiri supene kašike. Čaj se priprema tako što se dve supene kašike osušenih i usitnjenih latica preliju sa 3dl vrele vode. Sadržaj se ostavi poklopljen da odstoji pet do deset minuta, zatim procedi i pije. Radi boljeg ukusa treba birati latice sa jačim mirisom i ne preterano osušene. Čaju može da se doda i med po želji ili drugi zaslađivači. Ukusan je i poslužen sa keksom i džemom.

Izvor

Crvene namirnice vraćaju osmeh

Kada ste tužni i nemate apetit, "bacite" se na trešnje, maline, paradajz, kečap, paprike,...

 

Kada ste tužni i nemate apetit, "bacite" se na trešnje, maline, paradajz, kečap, paprike. Hrana crvene boje čini ljude srećnijim i podstiče apetit, zaključak je istraživanja kompanije "Grin end blek čokolade".

Gurmani znaju da uživanje u hrani nema veze samo sa ukusom, već i sa prezentacijom. Izgled je prvo što primetimo, pre mirisa i ukusa, pa je vizuelni utisak veoma važan. Oči šalju signal mozgu o ukusu hrane, a upravo nam boja ukazuje na njen kvalitet i svežinu, zbog čega nemamo podjednaku želju da probamo sva jela. Psiholog dr Kristi Ferguson ističe da je crvena moćna boja koja podstiče apetit.
- Povezana je sa osećanjima intimnosti, strasti, energije i seksualnosti. Zelena je, s druge strane, simbol prirode. Ima umirujuće efekte na telo i asocira na zdravlje. Narandžasta nas stimuliše mentalno. Kao topla boja, ona takođe podstiče apetit - kaže dr Ferguson. 

Izvor Novosti, rs

Hrana za mozak, melem za kožu

Trešnje su već uveliko obojile u crveno pijačne tezge i mame nas da ih kupimo. Pored odličnog, osvežavajućeg ukusa, postoji još razloga zbog kojih bi trebalo da ih jedete

   

Trešnje su već uveliko obojile u crveno pijačne tezge i mame nas da ih kupimo. Pored odličnog, osvežavajućeg ukusa, postoji još razloga zbog kojih bi trebalo da ih jedete.

* Bogate su prirodnim šećerom i podižu nivo energije u organizmu, ali i raspoloženje. Zato, ako ste depresivni i umorni, umesto čokolade pojedite šaku "crvenog zlata".
* Ako imate problema sa snom, trešnje mogu biti rešenje jer su bogate i melatoninom. Tako, umesto da nesanicu lečite pilulama, sladite se trešnjama.
* Utiču i na zdravlje oka, odnosno dobar vid, ali i na kožu jer sadrže 20 puta više vitamina A nego jagode i borovnice.
* Bogate su antioksidansima, pa usporavaju starenje, snižavaju nivo holesterola i poboljšavaju sistem za varenje.
* Nakon fizičkih aktivnosti, konzumirajte ovo voće jer sprečava grčenje mišića, a pomaže i kod menstrualnih bolova.
* Trešnje su "hrana za mozak" jer podstiču mentalne funkcije, pa ih grickajte ako vam je zbog vrućine oslabila koncentracija i memorija.

Izvor

Beograd i ja

  

Dragi Beograde,

Pišem ti iz daljine sasvim nezvane i nepoznate, sedeći na terasi svog doma na Dorćolu. Jesen je s’ početka dvadesetprvog veka …
Daljina unutra, nemir spolja, mir u minulom, žeđ za svetlom i jasnom porukom za sutra … Ne čujem je …
Miris opalog kestena pred školom je isti … i zvon smeha djaka prvaka. Oblak što pronosi dečiji san i boje umrlog lišća …
Sve je naizgled isto ali … ti jednostavno nisi više ti!
Ista je i moja ljubav prema tebi iako si izgubio čar nevinosti i naivnosti. Sad si neko drugi. Nemiran, zapušten, opasan i ljut …
Prava je ljubav na sreću ili na žalost bezuslovna i bezrazumna…
Volim te ranjenog, izneverenog i prodatog. Volim te jer nisi nepogrešivi Bog, već smo isti, mali i pali i ti i ja … volim tvoje srce koje čeka svoj neumitni trenutak svetlosti; ono se samo sakrilo, ono nije potamnelo senkama nerazumnih koji tobom sad haraju. Pritajilo se i čeka … daje nadu udovicama, siročićima, majkama … čije su najrodjenije tvoji okrvavljeni pločnici odneli. Nisi to ti, ja znam, ja ti verujem. Ja te poznajem, ja te volim!
Pišem vam u nadi da će Beograd budućih dana biti spokojniji i lepši od onog kog ja pamtim iz prošlih vremena … a sve u zebnji da možda ipak neće… Je li to jecaj za minulim ili opravdan strah, pokazaće samo neumoljivo vreme…
A dotle … dotle ću živeti u daljinama Dorćola iz šezdesetih dvadesetog veka, u želji da te svojim uspomenama podsetim kakav si nekada bio i možda ti dam snage da se odbraniš i zaštitiš u ove smutne dane, što predjoše u godine a bojim se i u decenije… Beograde, ja ti želim svetlost i mir zauvek.
Tvoja Beogradjanka ****

Beograd

Ako ti sutra dodjem , hoćeš li me prepoznati ili ćeš se samo setno nasmešiti, misleći “Zar se mi znamo?”
Ako svratim umorna od daleka puta, hoćeš li mi ruke raširiti da ti potrčim kao nekada bezbrižna i bosa?
Beograde, blizino i daljino moja.
Moji su detinji dani ostali po tvojim pločnicima rasuti kao izgubljeni klikeri. Doći cu jednom da ih sakupim i sklonim na neko sigurnije mesto.
Moji su devojački uzdasi pod tvojim lipama ostali zaboravljeni.
Pusti kišu, letnju i toplu da spere tudjinu sa umornih mi ledja. Pusti Košavu, ledenu i hirovitu da odnese poslednji trag lutanja sa moga lica.
Možeš li ti bez mene? Ja bez tebe sve teže … ****
Beograd
Beograd nisu sveže umivene ulice u kasnu letnju noć. Beogad je tvoj smeh dok bosa gacaš tim tek rodjenim baricama.
Beograd nisu spomenici junacima iz prošlosti. Beograd je susret zaljubljenih pred tim nepokretnim svedocima prolaznosti.
Beograd nisu ulice lipa. Beograd je smeh tek probudjenih devojaka opijenih njihovim mirisom.
Beograd nisu kafane i mirisi koji se njima razlivaju. Beograd su glasovi zeljni prijateljskog uha što polupijani lutaju dimom i vinom.
Beograd nije Knez Mihajlova ulica i njeni izlozi. Beograd su koraci koji njom odzvanjaju kao da se dovikuju.
Beograd nije ušće Save u Dunav. Beograd su poljupci koje kriju zagrljeni ljubavnici posmatrajući susret usporenih reka.
Beograd nije Kalemegdan ni njegove zidine. Beograd je zveket davno nestalih oružja koji još uvek odjekuje ranim jutrima.
Beograd nisu zgrade niti njihove fasade. Beograd je tajna njegovih porodica što se iza njihovih prozora kriju.
Beograd nisu škole ni fakulteti. Beograd su snovi sto njima lutaju i saznanja kojima se vrata otvaraju ili…zatvaraju.
Beograd nisu klupe u parkovima. Beograd su ljubavi rodjene na njima.
Beograd nije usamljeni vrabac na smrznutoj grani. Beograd je penzioner koji ga hrani pomalo i sam umoran od svega.
Beograd nisu pijace ni tezge na njima . Beograd je rumenilo prvih jagoda i molećivo dozivanje seljanki:” Probaj dušo” – dok se sir beli na vrhu noža.
Beograd nije usijani asfalt usporenog vrelog popodneva. Beograd su zaboravljna ledena boza i limunada kod “našeg” Šiptara.
Beograd nisu “šopska i deset s lukom”. Beograd je muzika koja ih prati u kafani na ćošku.
Beograd nije burek sa sirom,mesom i jabukama. Beograd je mast koja se sliva niz prste bivših Beogradjana pristiglih iz raznih tudjina.
Emilija Zukov 
Izvor

Stanimir i Stanimirka

 

Da li su se beše tako zvali? Bile su to prve nase šparkasice koje su imale zadatak da inspirišu nas decu, da štedimo.

Odeveni su bili u srbijansku narodnu nošnju i Stanimir je na glavi imao šajkacu a Stanimirka kosu upletene u pletenice.. Ne sećam se u kojoj su se banci rodili…Lepa ideja za sticanje korisne navike. Sećam se kako su mi simpatične bile Stanimirkine pletenice i opanci.

Punili smo ih žutim paricama a ponekad bi zalutala i neka papirna…bili su ukras na mnogim policama a ne retko bi roditelji “pozajmili” koji dinar od nas.

Rodbina bi nam tu i tamo “ćusnula” poneku paricu i mi bi smo odmah potrazili Stanimira i Stanimirku koji su imali zadatak da ih sačuvaju dok ne skupimo dovoljno za ostvarenje nekog od naših dečijih snova: nova lutka ili klikeri gvozdenci, možda žvake u boji ili Životinjsko cartsvo.

Stanimir i Stanimirka su zajedno sa našom uštedjevinom čuvali i naše tajne i slatko iščekivanje koje će se krunisati ostvarenjem naše male želje koja se nama činila neobično velikom i počesto neostvarljivom. Kako smo rasli mi, rasle su i naše želje a naš simpaticni par seljačića postajao je sve manji i manji…dok na kraju nije sasvim zaboravljen ostao na nekom tavanu ili podrumu. Zamenili su ih knjizice potanske stedionice ili neke od banaka. Štednja je u nase vreme jos uvek imala smisla jer je inflacija bila mala, kamate solidne a dinar stabilan. Da, dobro ste razumeli, nasa je štednja bila dinarska mnogo pre nego sto je postala devizna.

Posle Stanimira i Stanimirke, stigle su metalne kasice.

  

Kasica Beobanka   

 

secanja.com 

👑💕💋🍻🍺💖🍻💋🍻💗🍻👄🍻🍻💕🍻🍻

Volim, ali sam spremna da odem

 

Ne bih željela da se smatra opštom karakteristikom ... Ali se dešava, često se dešava ... Da se muškarac veoma opusti posle ženinog "volim". Kod njega nastupa stanje slično tom - "pa, to je to, ona neće nigdje otići". 

I zapravo u većini slučajeva žena zaista  nikuda ne odlazi: zaljubila se - i prilijepila. Od tog trenutka, bez obzira šta muškarac da radi, bez obzira koliko hladno i zahtjevno se obraćao njoj, koliko god da je potcjenjuje i  ponižava - može  mu se sve. "Volim" opravdava sve. I mnogi muškarci su dobro usvojili ovu lekciju.
​

"Sada nije vrijeme", "želiš previše", "ne možeš biti tako sebična", "ljubav nije za svakoga, treba izdržati ispite", "sačekati, strpiti se" i tako dalje. Iza ovih fraza  krije se drugi smisao: "voliš - budi žrtva". Ogromna većina žena padne na to - čeka, trpi, objašnjava, opravda. Muškarac virtualne prepreke vidi kao stvarne, a žena čeka pogodno  vrijeme, ponekad godinama.
A vrijeme uvijek nije pravo. Upravo sada je najpogodnije vrijeme za ljubav i odnose. Ono se zove "danas". Sve ostalo su iluzije i fantazije. Budućnost, planovi, perspektive, obećanja - ovo su udice koje  iskusni muškarci  bacaju za  odugovlačenje, i na koje se hvataju žene koje vole.

Svi smo zavisni u ljubavi. Svi. Bez izuzetaka. A po čemu se razlikuje zavisna osoba od uslovno zdrave? Uslovno zdrava osoba shvata da, pored odnosa, postoje i vrijednosti višeg reda - na primjer, samopoštovanje, dostojanstvo, osjećaj svoje jedinstvenosti, duševni komfor.
Ako ovi unutrašnji osjećaji nestaju, onda nije riječ o ljubavi, već o nečemu ranjivom i bolnom. Samo "volim" pretvara se u "radi sa mnom  šta god želiš, ja ne mogu živjeti bez tebe".

 

A "voljeti" - je život. Volim te, ali ti neću dati svoj život. Volim te, ali neću dozvoliti da se  šutiram i ne pitam sa sobom. Sve ću učiniti za tebe, ali ako prestanem da budem značajna za tebe, otići ću. Poći ću sa tobom na kraj svijeta, ako za mene i moje ciljeve tamo ima mjesta. Biću s tobom sve dok vidiš, cijeniš i poštuješ mene, dok me voliš. Volim te i nekada ako ne budem s tobom, ako se to dogodi, mogu se zaljubiti u drugog.
"Volim, ali sam spremna da odem" - to ruši sve uobičajene obrasce,   uobičajeno zavisne obrazace mišljenja i ponašanja.

"Volim, ali sam spremna da odem" - drži zajedno, jače od bilo kakvih okova i lanaca.
Želim vam ljubav.
Lilija Akhremčik
Prevod teksta:  econet.ru 
Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com
​

10 razlika između srećne žene i "uvijek umorne"

  

Dvije žene - dva odnosa prema životu

Postoje žene koje većinu vremena zrače i iskreno su srećne. One, naravno, imaju periode tuge i teškoća, ali oni su kratkoročni i ne zadržavaju se u njihovom životu.

A postoje žene, i takvih je kod nas nažalost, većina koja je uvijek nezadovoljna sa nečim, često umorna (ako ne i uvijek) i naviknuta da stalno prevazilazi probleme.

Koje su razlike između navika i delovanja ova dva tipa žena? Šta treba učiniti da se osjeća srećno i živi u obilju?
 
  1. Znanje kuda ide

Žene koje vole život i život voli njih, uvijek imaju sopstveni put, planove i ciljeve, one idu po tom putu.

Žene koje su uvijek umorne slijede tuđe puteve i udovoljavaju okruženju. Javno mnjenje je za njih veoma važno, a sopstveno mišljenje je izgrađeno na MORA i TREBA.

2. Okruženje

 Žene koje vole život i život voli njih, imaju okruženje sjajno, pozitivno, svijetlo. Ono koje se razvija i koje je optimistično.

Kod "umornih žena ", okruženje se sastoji isključivo od "žrtava", okruženje je problematično i uvijek se žali na život. U njemu je uobičajeno da žale jedni druge, a o radosti nije zgodno pričati "ureće se!".
 
3. Izbalansirano samopouzdanje

Kod žena koje vole život i život voli njih, nema krajnosti: gordost ili ništa? Bolja je harmonija i ravnoteža: (asertivnost = zdrave psihološke granice + prava asertivnog čovjeka). Poštovanje sebe i shvatanje da su dobri ljudi iz okruženja. Voljena za roditelje i blagorodna žena za bliske. Lako dijeli komplimente i svoju radost.

Kod "umornih žena" - ili gordost i arogancija, ili osjećaj potpune ništavnosti.

4. Odnos prema upoređivanju

Žene koje vole život i život voli njih, imaju naviku da se upoređuju samo sa sobom i razvijaju individualno.

"Umorne žene" imaju naviku da se upoređuju sa drugima, ili zavide, ili tvrde da je kod nekoga još gore.

 
5. Očekivanja

Kod žena koje vole život i život voli njih, nema očekivanja i "mora " u odnosu prema drugima, ona zna kako spokojno da zamoli i potpuno razumije da mogu da je odbiju. Navikla je da zadovoljava svoje potrebe na zdrav način.

"Umorne žene" imaju naviku da očekuju zadovoljavanje svojih potreba od drugih. A ako to nije dovoljno, ljute se na njih i ispoljavaju pretenzije. Zamoliti za njih je ponižavajuće.

6. Ne opraštati, već prihvatati

Kod žena koje vole život i život voli njih, ne postoji pojam oproštaj. Postoji koncept prihvatanja i razumijevanja druge strane. Niko ne treba nikakvo opraštanje, jednostavno svi u našem životu gledaju na svijet na svoj način. Oproštaj znači da postoji uvreda a uvreda nije njoj svojstvena.
​

​"Umorne žene" imaju naviku da se vrijeđaju, a potom, u najboljem slučaju, troše ogromnu količinu snage i energije kako bi u svom unutrašnjem pozorištu oprostile. Pri tome u svakoj sličnoj prilici, opet posjete na svoju uvredu, onoga ko ih je uvrijedio. 

7. Dejstva i razgovori

Žene koje vole život i život voli njih, navikle su da djeluju, a ne da pričaju i razmišljaju u prazno. "Ne može se riječima izaći iz problema u kojima ste stavili sebe dejstvima". Prevode problem u zadatak. Navikle su da misle da je sve rešivo, treba samo pronaći način i resurse. Ili steći iskustvo.

"Umorne žene" imaju naviku da mnogo govore o tome šta treba raditi, a malo toga značajnog da rade. Odlažu sve za kasnije, opravdavajući se zauzetošći ili problemima.
 
8. Biti žena

Žene koje vole život i život voli njih, potpuno su svjesne da su žene i da je to njihov resurs i predodređenje. Brinu o sebi, šminka, sport - snaga volje, želeći da budu svijetle i žive - svakodnevno to rade, sa zadovoljstvom i prije svega, zbog sebe.

"Umorne žene" imaju naviku da se brinu o sebi na silu, to je kao teška dužnost i ako to rade, rade zbog nekoga.

9. Odgovornost

Žene koje vole život i život voli njih, imaju naviku u svim životnim situacijama da preuzimaju odgovornost na sebe.

"Umorne žene" imaju naviku da prebacuju odgovornost za svoje postupke, osjećanja i misli na druge.
 
10. Odnos prema prošlosti

Za žene koje vole život i život voli njih, uobičajeno je umjeće da izvlače pluseve iz iskustva. Uče se na svojim grešakama i govore sebi: "Dobro je što mi se to dogodilo, iz toga sam izvukla zaključak, dobila korisno, ima mnogo pluseva u svakoj situaciji".

"Umorne žene" imaju naviku da pate zbog prošlosti, obezvređujući prošlost. A da je tada, onda bih sada ... Ili bilo pa prošlo, zaboravi.
 
 
Autor: Lilija Levickaja (Poljakova)

Izvor: https://econet.ru/articles/170597-10-otlichiy-schastlivoy-zhenschiny-ot-vechno-ustavshey
​Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Молитва Анђелу Чувару деце

    


Легох спати Бога звати и Анђеле призивати.
Бог се деси на небеси, небеса се отворише
Анђели се поклонише, Христа Бога замолише,
где ја легнем, где ја спим - да никакво зло не сним.

Крст на небу Крст на земљи, Крсти, Боже, место моје,
где ја спим, где ја сним. Крст ме чува до поноћи, а Анђели од поноћи. Мајка Божија док је света, а сам Господ вавек века! Амин.

Молитва Анђелу Чувару деце

Свети Анђеле, чувару мојих чеда (имена), заштити их твојим покровом од стрела демонских и очију злих и сачувај њихово срце у анђелској чистоти. Амин, амин, амин.

Света Петка Ђунис

Здрав слаткиш од само ДВА састојка: Рецепт за колач стар 6.000 година

  

Слаткиши које смо некада јели и они које данас користимо у многоме се разликују по много чему. Данас ми углавном узимамо слаткише који су пуни белог шећера, хемије и вештачких материјала.

 У Старој Грчкој и на Блиском истоку се, пре око 6.000 година јела специјална посластица направљена од само два састојка- меда и сусама.
То је пастели или интрион.

Сем што је укусан, овој колач је и много здрав и лековит. У старим записима спомиње се као намирница коју су ратници узимали како би им дао снагу пре одласка у борбу.

Ово су његове предности:
– Препун је низа витамина и минерала
– Садржи антиоксидансе
– Регулише масноће у крви
– Даје енргију за тешке физичке послове
 – Умањује осећај депресије
– Поправља расположење
– Снижава ниво стреса.
 
Потребно вам је: 300 грама пасте од чистог млевеног сусама (зове се тахини); 300 грама меда.
Припрема: Добро промешајте и направите куглице или плочице. Ставите их мало у фрижидер да се стегну – и то је то.

Савет: Тахини можете направити и сами. Требају вам ољуштене, сирове семенке сусама, мало сусамовог уља, али може и маслиново или суноцокретово (две кашичице уља иду на пола до једне шољице семенки). Пре него што их самељете у блендеру, семенке мало препржите на тигању док не добију златну боју. Пазите да вам сусам не загори, јер ће постати горак. Убаците их у блендер, додајте уље и блендујте док не добијете глатку, густу смесу.

 Преузето са Опанак.нет

Dan mladosti: Sećanje na jedan praznik...

25. maja smo, u zemljama nekadašnje SFRJ, obeleobeležavali Dan mladosti, koji se u tadašnjoj državi proslavljao kao rođendan doživotnog predsednika Josipa Broza Tita.
 

 
Iako je zvanično bio rođen 4. maja, 25. maj je obeležavan kao njegov rođendan. Toga dana pioniri, omladinci, studenti, ali i pripadnici svih rodova vojske SFRJ učestvovali su na tradicionalnom sletovima koji su odrzavani na tadašnjem stadionu JNA.

Po pravilu, negde iz publike ili iz središta manifestacije izlazili bi čuveni sportisti i ugledni omladinci, koji su se trčeći preko stadiona penjali do svečanih tribina, gde su bili Tito, njegova supruga i najbliži saradnici, čvrsto u ruci noseći Štafetu mladosti.

Štafeta je bila svake godine drugačije dizajnirana, a u njoj su se nalazile poruke omladine SFRJ za "voljenog predsednika" iz svih tadašnjih republika.

U tom svečanom trenutku, uz prigodan kratak govor, Tito je preuzimao Štafetu uvek napominjući da je ona prethodno nošena rukama omladinaca prelazila hiljade i hiljade kilometara od Triglava do Ðevđelije.

Bio je to po pravilu neradan dan i svojevrsni praznik, neka vrsta opšteg nacionalnog praznika tadašnje Jugoslavije.

Iako se ovaj datum nije poklapao sa njegovim zvaničnim datumom rođenja, Tito ga je prihvatio i slavio ga sa svojim narodom.

Nekadašnji doživotni predsednik SFRJ bio je Hrvat, rođen u Kumrovcu, u Hrvatskom zagorju u hrvatsko-slovenačkoj porodici.

Na čelu SFRJ nalazio se punih 35 godina i imao je nesumnjivo izuzetan ugled u tadašnjem svetu. Posebno je veliki značaj, u međunarodnim odnosima, imala njegova uloga kao jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima imalo veliku težinu.

U njegovim zvaničnim biografijama navođeno je da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji u Rusiji, gde je prethodno ranjen 1915, pa je izvesno vreme proveo kao zarobljenik. Pre toga je kao austrougarski kaplar učestvovao u Prvom svetskom ratu - između ostalog i u borbama protiv srpske vojske.

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se krajem oktobra 1920, kada je postao član Komunističke partije, a 1937. njen generalni sekretar, posle smenjivanja i streljanja Milana Gorkića, prethodnog lidera KPJ. Radio je 1936. i 1937. u Kominterni u Moskvi u vreme kad je likvidiran i znatan broj jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Kao vođa KPJ predvodio je u Drugom svetskom ratu Partizanski pokret (Narodnooslobodilačka vojska). Iz rata je izašao kao proslavljeni ratni komandant, predvodnik najmasovnijeg pokreta otpora u okupiranoj Evropi i neprikosnoveni lider Jugoslavije.

Osim borbe protiv okupatora, jedinice pod njegovom komandom sprovele su komunističku revoluciju - tokom i nakon rata.

Odbio je Staljinov pritisak 1948. godine - Rezoluciju Informacionog biroa komunističkih partija, nakon čega je počev od 1950. dobijao značajnu finansijsku i vojnu pomoć (vojnu većinom do polovine pedesetih) od SAD.

Osim odbijanja Staljinovog pritiska 1948. njegov ugled je takođe bio posledica činjenice da je bio poslednji veliki ratni lider Drugog svetskog rata koji je toliko dugo ostao na čelu svoje zemlje.

O njegovoj istorijskoj ulozi svedoči i neverovatno masovno prisustvo najistaknutih ličnosti tadašnjeg sveta njegovoj sahrani 8. maja 1980. godine. Bio je osnivač i lider Pokreta nesvrstavanja. Njegovoj sahrani u Beogradu prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz čak 127 zemalja.

Dan mladosti poklapao se inače i sa nemačkom desantom na Drvar 25. maja 1944. kada je Tito je uspeo da se spase prilikom desanta nemačkih padobranskih jedinica.

U unutrašnjoj politici sticajem okolnosti ostavio je ustrojstvo koje se se na kraju pokazalo kao neodrživo - Ustav iz 1974. godine. Specifičan sistem konsenzusa predstavnika republika i pokrajina pokazaće se vremenom kao nerešiv problem.


!zvor

24. Мај - Срећан празник СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ! Срећна слава свима који славе, на многаја љета!

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.
Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу. 


       


Тропар Кирилу и Методију, глас 4.

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.  

 

МОЛИТВА светом МЕТОДИЈУ и КИРИЛУ,
равноапостолним учитељима словенским

О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин.  

 

  

Кирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим радом они су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Они су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад.

Године 851. Ћирило је, због свог познавања арапског и хебрејског језика, постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари да би са арапским теолозима расправљао о принципу Свете Тројице и да би побољшао односе између абасидског калифата и Византије, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на планину Улдаг звану мизијски ,,Олимп" у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило.Њихово писмо се звало глагољица

Међутим, по налогу византијског цара Михаила III и Патријарха Константинопоља Фотијуса, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији да би спречили ширење јудаизма.Ова мисионарска мисија је била неуспешна, пошто је касније хазарски Каган поставио јудаизам као националну религију.Непосредно након повратка из Русије Ћирило се запослио као наставник филозофије на цариградској високој школи, а Методије je постао игуман у манастиру где је пребивао.Две године након мисије у Русији (860. године) браћа су ангажовани за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. Њихови ученици Климент и Наут су саставили писмо Ћирилицу.  

Кондак Кирилу и Методију, глас 3.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. 

Света Петка Ђунис  

 

 

СВЕТА БРАЋА КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ 24. мај

  

У једној од црквених песама о похвали свете браће Ћирила и Методија која је отпевана на овом вечерњем молитвеном скупу, црквени песник испољава читаво одушевљење побожности са неколико речи: „Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној." Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и незна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се много струко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испу ниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јов. 12, 24).

Ми не знамо како да изразимо скрушеност побожног срца и недоумицу ,,са каквим похвалним венцима да овенчамо... и са каквим похвалним песмама да узнесемо богомудре учитеље!" Из баште побожности можемо набрати много цвећа да бисмо исплели најлепше венце, којима ћемо да украсимо светитељски лик двојице равноапостолне браће Ћирила и Методија. Али ми смо немоћни да опишемо сву лепоту те духовне велелепности коју можемо да сакупимо из баште побожности.

Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седе ли у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.

Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.

Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, по кретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.

У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здравау стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забеле жио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства.

Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима.
Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.

Дело свете Браће Ћирила и Методија продужили су њихови ученици с новим значајним успесима, који су златним словима записани у историјском летопису нашег народа. Споменимо само Охридског учитеља, епископа и чудотворца Климента пре славног, чије дело значи неизмеран допринос просвети словенских народа и јачању народног духа и народне свести. Тај изданак ћирило-методијевског стабла, који је укорењен дубоко у животну снагу корена Јесејева (Ис. 11, 10), који је Христос Господ, шири се гранама својим над нашом земљом, као њен заштитник и надахнуће.

Кирило-методијевском делу наш народ дугује своје државно уређење, а у вековима искушења и ропства - дугује силу верске и народне отпорности против нападача на земљу и душу његову. Због тога је наш народ, који је преко дела ове двојице браће просветитеља ушао у дворове Господње. очувао сећање на њихову изванредну молитвену успомену, призивајући у усрдним молитвама њихову помоћ и заступништво пред Богом.

И сада наш народ, кога је црквени песник био описао као дивљу маслину, црпећи животну снагу из стабла дубоко укорењеног у Ћирило - Методијевску Богу пријатну службу, расте као огромно дрво, благодатно повијено и украшено добрим плодовима, да под његовим хладом деца његова увек налазе одмор и утеху у тешким бедама, а благодатни сокови тог оплемењеног дрвета народног бића јесу сокови стваралаштва, уздизања и духовног преображаја. И црквени песник завршава: ,,Од Бога добисмо мир и богату милост." Какав необухватни мир примише словенски народи кроз хришћанство, какав необухватни мир прими и наш народ, те унутрашње измирен силом Христовом да ствара чврсту везу свога јединства - друштвеног, државног, духовног и културног.

И још много богатих милости прими наш народ! Његова далека и ближа историја нас учи, да од Божјег благослова долазе милости кадгод се Ћирило - Методијевски народ побожности обраћао Оцу светлости, од Кога долазе сви савршени дарови.

Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Кирил, Патријарх бугарски
Текст преузет из књиге ПУТ ГОСПОДЊИ, Ниш, 1970. 

Извор: Епархија бачка