Sanja Perić
"It is not the strongest of the species that survives, nor the most intelligent that survives. It is the one that is most adaptable to change." - Charles Darwin
Promena. Tako lepa reč, i tako nejasna. Sigurna sam da svaki čovek
veruje da se menja. Takodje sam sigurna da ono što je promena za mene,
nije nužno i za nekog drugog, pa kada pričamo o promeni o čemu u stvari
govorimo? Ili, koja je to konkretno promena koja se sad traži?
Vrlo prosto, traži se Život.
Vidite, život je najkonkretnija od svih promena. Čine ga radjanje/smrt, dobici/gubici, mir/nemir, ljubav/samoća, razum/bezumlje, radost/tuga, dalje nastavite sami... Ako pogledamo samo prve reči iz svake od ovih dualnosti, dobićemo ono ka čemu svi težimo: radjanje, dobici, mir, ljubav, razum, radost. A ako pogledamo samo druge reči (smrt, gubici, nemir, samoća, bezumlje, tuga), videćemo ono što mora (a ne 'treba') da se prihvati. Da, i to drugo je takodje deo života, ali izbegavamo da se susretnemo i suočimo sa tom istinom kad god je moguće. Zbog toga plutamo u idealima, romantizovanim verzijama budućnosti kojoj se nadamo, mislimo da će mladost trajati večno, da će neka ljubav trajati večno, da ćemo mi trajati večno. Ne osvešćujući sopstvenu prolaznost i konačnost, gubimo priliku da naučimo da poštujemo vreme koje nam je dato. Momente sa ljudima koji nas okružuju. Da se na kraju dana radujemo što se nešto lepo možda dogodilo. U animiranom filmu “Inside Out” (koji od srca preporučujem) Strah u jednom momentu izgovara: “All right! We did not die today, I call that an unqualified success.” Strah nas čuva, on nam ukazuje gde su opasnosti, šta može da nam škodi, gde se nalazi bezbednost, no kada prestanemo da ga slušamo onda je takođe izvesno da ćemo početi da se plašimo malo više nego što je normalno. Recimo, strah zna da ne treba da preterujemo u ishrani, zna i da ne treba da pušimo, ali ako ga selektivno čujemo samo za vanredno opasne situacije, on će nas tresti i drmusati iznutra i onda kad opasnosti nema nigde na vidiku jer ga ne poštujemo.
Takođe razumem kada me kao astrologa ljudi pitaju (a to se često dešava) "Šta se ovo dešava?" misleći na globalnu sliku sveta, koja odiše haosom i nepredvidivošću. Pa kako globalno tako i lokalno ili individualno, svako od nas je u nekom svom malom haosu, koji je i te kako potreban. Mnogi recimo primećuju da sve manje spavaju. Neki jer ne mogu da spavaju, a neki jer nemaju kad. Takodje, ono što je pre recimo samo pet godina značilo "menjati posao" i strah (zbog rizika) koji je ta informacija povlačila za sobom, kao da se izgubio pa ljudi se lakše odlučuju na taj korak.
Šta bi bilo kada bismo živeli kao da imamo svo vreme ovog sveta pred sobom, umesto da jurimo za vremenom u potrebi da ga sustignemo, da ga zgrabimo... Desilo bi se da bi počeli više da biramo ono što je dobro za nas, i zapravo preuzimamo odgovornost za svoj život.
I zato, već oko pet godina unazad - a sve do 2018. Uran u Ovnu i Pluton u Jarcu donose tu energiju izgaranja, trošenja, rasipanja, inovacija, akcija, menjanja svega starog, rušenja gde je otpor veći, i satisfakcije gde se išlo hrabro i ispred vremena vodjeno idejom, humanosti i davanjem primera da je drugačije i te kako moguće. I nema posebnog polja koji će ovaj aspekt da drmne u našim životima, već se emituje apsolutno na svim nivoima: ljubavnom, poslovnom, zdravstvenom, socijalnom, porodičnom. I nema toga ko ga neće osetiti i priznati da se makar jedna (a kod nekih i više) drastičnih promena desilo od 2010 do danas.
Možda nije loše da pogledate gde ste bili 2010 ili 2011 kada je sve krenulo, a gde ste sad. Od fotografija iz tog perioda koje vam savetujem da uzmete, pa se setite kako ste razmišljali, u šta ste verovali, od čega ste odustali do danas i nije vam žao zbog toga, od čega ste odustali a da vam je žao pa vidite može li se nešto tu povratiti. Razmišljajte o sebi kroz vreme, o sebi promenljivom jer mi smo varijabile, a vreme je konstantno. Nije vreme dakle to koje se menja (iako često baš to govorimo "promenilo se vreme"). Ne. Promenili smo se mi. Mi nosimo esenciju svemira, i idemo uvek napred.
Zato je važno da prihvatimo i onu "drugu kolonu" sa početka teksta jer tek kada je prihvatimo videćemo koliko se dobija motivacije i istinske strasti da se živi, da se nosimo sa svime što dolazi. A gde ima promene ima i života, a gde ima života ima i budućnosti.
Vrlo prosto, traži se Život.
Vidite, život je najkonkretnija od svih promena. Čine ga radjanje/smrt, dobici/gubici, mir/nemir, ljubav/samoća, razum/bezumlje, radost/tuga, dalje nastavite sami... Ako pogledamo samo prve reči iz svake od ovih dualnosti, dobićemo ono ka čemu svi težimo: radjanje, dobici, mir, ljubav, razum, radost. A ako pogledamo samo druge reči (smrt, gubici, nemir, samoća, bezumlje, tuga), videćemo ono što mora (a ne 'treba') da se prihvati. Da, i to drugo je takodje deo života, ali izbegavamo da se susretnemo i suočimo sa tom istinom kad god je moguće. Zbog toga plutamo u idealima, romantizovanim verzijama budućnosti kojoj se nadamo, mislimo da će mladost trajati večno, da će neka ljubav trajati večno, da ćemo mi trajati večno. Ne osvešćujući sopstvenu prolaznost i konačnost, gubimo priliku da naučimo da poštujemo vreme koje nam je dato. Momente sa ljudima koji nas okružuju. Da se na kraju dana radujemo što se nešto lepo možda dogodilo. U animiranom filmu “Inside Out” (koji od srca preporučujem) Strah u jednom momentu izgovara: “All right! We did not die today, I call that an unqualified success.” Strah nas čuva, on nam ukazuje gde su opasnosti, šta može da nam škodi, gde se nalazi bezbednost, no kada prestanemo da ga slušamo onda je takođe izvesno da ćemo početi da se plašimo malo više nego što je normalno. Recimo, strah zna da ne treba da preterujemo u ishrani, zna i da ne treba da pušimo, ali ako ga selektivno čujemo samo za vanredno opasne situacije, on će nas tresti i drmusati iznutra i onda kad opasnosti nema nigde na vidiku jer ga ne poštujemo.
Takođe razumem kada me kao astrologa ljudi pitaju (a to se često dešava) "Šta se ovo dešava?" misleći na globalnu sliku sveta, koja odiše haosom i nepredvidivošću. Pa kako globalno tako i lokalno ili individualno, svako od nas je u nekom svom malom haosu, koji je i te kako potreban. Mnogi recimo primećuju da sve manje spavaju. Neki jer ne mogu da spavaju, a neki jer nemaju kad. Takodje, ono što je pre recimo samo pet godina značilo "menjati posao" i strah (zbog rizika) koji je ta informacija povlačila za sobom, kao da se izgubio pa ljudi se lakše odlučuju na taj korak.
Šta bi bilo kada bismo živeli kao da imamo svo vreme ovog sveta pred sobom, umesto da jurimo za vremenom u potrebi da ga sustignemo, da ga zgrabimo... Desilo bi se da bi počeli više da biramo ono što je dobro za nas, i zapravo preuzimamo odgovornost za svoj život.
I zato, već oko pet godina unazad - a sve do 2018. Uran u Ovnu i Pluton u Jarcu donose tu energiju izgaranja, trošenja, rasipanja, inovacija, akcija, menjanja svega starog, rušenja gde je otpor veći, i satisfakcije gde se išlo hrabro i ispred vremena vodjeno idejom, humanosti i davanjem primera da je drugačije i te kako moguće. I nema posebnog polja koji će ovaj aspekt da drmne u našim životima, već se emituje apsolutno na svim nivoima: ljubavnom, poslovnom, zdravstvenom, socijalnom, porodičnom. I nema toga ko ga neće osetiti i priznati da se makar jedna (a kod nekih i više) drastičnih promena desilo od 2010 do danas.
Možda nije loše da pogledate gde ste bili 2010 ili 2011 kada je sve krenulo, a gde ste sad. Od fotografija iz tog perioda koje vam savetujem da uzmete, pa se setite kako ste razmišljali, u šta ste verovali, od čega ste odustali do danas i nije vam žao zbog toga, od čega ste odustali a da vam je žao pa vidite može li se nešto tu povratiti. Razmišljajte o sebi kroz vreme, o sebi promenljivom jer mi smo varijabile, a vreme je konstantno. Nije vreme dakle to koje se menja (iako često baš to govorimo "promenilo se vreme"). Ne. Promenili smo se mi. Mi nosimo esenciju svemira, i idemo uvek napred.
Zato je važno da prihvatimo i onu "drugu kolonu" sa početka teksta jer tek kada je prihvatimo videćemo koliko se dobija motivacije i istinske strasti da se živi, da se nosimo sa svime što dolazi. A gde ima promene ima i života, a gde ima života ima i budućnosti.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.