SETA

Mirjana Bobić Mojsilović

Srpski jezik je samo kad se malo osvrnemo, mnogo rečit.
Na primer, seta.

Seta je uvek u vezi sa sećanjem. Setiti se, znači podstaknuti setu. To nije isto što i uspomena.

Uspomena je , valjda, nešto što se spominje. Nešto što , malo malo, - pa je tu, među nama, pored nas, most između prošlosti i sadašnjosti . Broš života. Uspomena je nešto o čemu se govori, nešto što je izborilo pravo da uđe u spomenar, u korpus uspomena, u spominjanje. Nešto što može da se dodirne, poput priveska na lančiću, poput prazne bočice parfema, školjke sa neke daleke plaže, da se vidi na fotografiji, ili da se pomiriše kao ono pismo položeno na dnu fijoke prepune ukosnica, novčića i potrošenih karmina.

Ali seta, seta je ono o čemu se ne govori. Nešto nežno i davno i nekako žalosno, jer je neizrecivo. I neopipljivo, nešto što ne može da se svede na fotografiju, rečenicu, na neki predmet. Seta je, možda, neka mala, zagrcnuta tuga zbog sećanja koje nije izborilo pravo da bude uspomena. Seta je osećanje, iznenadno osećanje nemanja. Seta je nedostajanje, sećanje i podsećanje na ono što nikada nismo imali, ili na ono što više nemamo. Seta je uvek žal za nečim što je nepovratno prošlo, i dolazi iznenada, poput talasa. A žal je takođe i topla stena na morskoj obali – lingvisti tvrde da je sećanje na taj žal na kome greje sunce, bilo prvo čega su se prisetili ljudi u drugoj surovoj stvarnosti, gde su bili izloženi raznim mukama i nedaćama. Nije li prvo što su ljudi počeli da žale, kad su shvatili gde se nalaze, bio upravo taj Žal?

Seta je tiha i intimna i nije brbljiva ni razgovorljiva poput uspomena, niti racionalna poput pamćenja. Seta nije mlada, ne može biti mlada, seta je sredovečna ili starija. Nežna i lelujava poput senke. A senka je u vezi sa snom.

Mislim o toj seti koja me je spopala juče, samo nekoliko trenutaka, iznenada, na ulici, u izmaglici, na raskrsnici, i bila je kao sen, i kao san koji još uvek, izgleda, sanjam.