петак, 30. март 2018.

Lazareva subota (Vrbica)

Lazareva subota (Vrbica)   

Srpska pravoslavna crkva proslavlja praznik Vaskrsenja Lazarevog ili Lazarevu subotu, uspomenu na poslednje čudo Hristovo pred Nedelju stradanja, smrt i Vaskrsenje.

Događaj Lazarevog vaskrsenja se, prema jevanđeljima, dogodio u Vitaniji i uvod je u novu veru u Vaskrsenje. Prema jevanđeljskom predanju, Hristos je stigao u Vitaniju četiri dana posle smrti Lazareve, oživeo ga i digao ga iz groba, pa je taj praznik poznat i kao Vaskrsenje Lazara Četvorodnevnog.

U hrišćanstvu taj praznik ima značenje pobede života nad smrću i na bogosluženjima se tog dana pominju voljna stradanja Hristova i vaskrsnuće Lazarevo kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika.

Vaskrsenje Lazarevo naljutilo je prvosveštenike i, kako kaže jevanđelje, neposredan je povod za odluku judejske skupštine o pogubljenju Spasitelja.

Pravoslavni vernici istovremeno proslavljaju i Vrbicu koja, prema kanonu Crkve, počinje službama bdenja u navečerje Cvetne nedelje, svečanog ulaska Hristovog u Svetu zemlju.

Vrbica je za pravoslavne hrišćane praznik dečije radosti, jer je Hristos polazeći u Jerusalim rekao “Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.

Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima.

Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.
 
Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.

U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.

Mašta našega naroda je – koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).

Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je bio umro pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, tj. vaskrsao, što znači vratio u ovaj nepreobraženi svet fizičko-hemijske stvarnosti, da bi nastavio da živi, a onda opet da umre prirodnom smrću.

Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.

Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“.

Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“.

Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose „kite“ od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose „ćusteke“ od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a „lazarice“ nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.

Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ ide prvo na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…

Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.

Tekst u celosti preuzet sa sajta Posnajela.rs

 

Нема коментара:

Постави коментар