Често се осећамо потиштеним и тада разумемо Христове речи:
«Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја
ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). Млади то не могу
осетити у пуној мери, јер они нису толико оптерећени, али
зрели људи, који су прошли кроз мноштво опасности,
жалости, тешкоћа, несрећа и слабости, врло добро схватају
о чему се ради. После свега тога, после толико година које
оптерећују, човек само хоће да се одмори, да збаци свој
терет, да се ослободи од њега.
Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».
Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.
У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.
Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:
— Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?
Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.
Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:
— Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!
Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.
— Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.
Старац га је позвао и обратио му се:
— Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.
Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.
Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.
Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:
— Колико људи дневно примаш?
Одговорио сам:
— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.
Он ми је рекао:
— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.
Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:
— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!
То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?
Питао ме један дечак:
— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?
Одговорио сам:
— Да!
— И ниси се скаменио?
— Нисам се скаменио.
Изненађено ме је погледао:
— Озбиљно?
— Озбиљно.
Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.
То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.
Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.
Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.
Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).
Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.
Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.
Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».
Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.
Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.
Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.
Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.
У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.
Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.
Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.
Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.
Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.
После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.
Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».
Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...
Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».
Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.
У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.
Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:
— Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?
Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.
Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:
— Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!
Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.
— Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.
Старац га је позвао и обратио му се:
— Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.
Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.
Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.
Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:
— Колико људи дневно примаш?
Одговорио сам:
— Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.
Он ми је рекао:
— Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.
Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:
— Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!
То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?
Питао ме један дечак:
— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?
Одговорио сам:
— Да!
— И ниси се скаменио?
— Нисам се скаменио.
Изненађено ме је погледао:
— Озбиљно?
— Озбиљно.
Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.
То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.
Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.
Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.
Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).
Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.
Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.
Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».
Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.
Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.
Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.
Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.
У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.
Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.
Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.
Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.
Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.
После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.
Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».
Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...
Митрополит Лимасолски Атанасије
С руског Александар Ђокић
С руског Александар Ђокић
Извор Pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.