Kad srce zapišti, misao je kriva! Misao - Milan Rakic

 Misao - Milan Rakic

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.

 Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.

U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...