Дан за радовање, праштање и доброту

СЈАЈ ЧУДЕСНЕ 

 

Благодетни огањ, у Цркви Христовог васкрсења у Јерусалиму, за вернике је потврда ускрснућа Исуса Христа и победе живота над смрћу

                  Бели анђео – Анђео на Христовом гробу, фреска из манастира Милешеве (13. век)

последњим часовима Велике суботе, пред ускршње јутро, верници три пута обилазе око цркве. Ноћ је. После сваког круга заустављају се пред затвореним вратима храма. У цркви влада мрак. Сва светла и свеће су погашене. То су последњи тренуци пре блеска ускршње радости која је оличена у поздраву – „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!” Црквене двери отварају се и звона звоне. Храм је обасјан светлошћу. Ускршња зора за вернике је оваплоћење догађаја описаних у јеванђељима:
    „А после суботе, у свануће првог дана недеље, дође Марија Магдалена и друга Марија да гледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, а одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: ’Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо и реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих, и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети…” (28. глава Јеванђеља по Матеју)

акође на Велику суботу, у Цркви Васкрсења Господњег у Јерусалиму, односно Цркви Христовог гроба, у малој капели одиграва се сваке године једно од највећих чуда православља. Реч је о благодетном огњу, пламену који се, по тврдњи верника, појављује на Христовом гробу у Јерусалиму, на богослужењу. Његова појава је и потврда ускрснућа Исуса Христа. Иначе, богослужење у суботу, у Храму Светог гроба, подсећа на догађаје Христовог страдања и увод у његово васкрсење.
    Пре него што ће јерусалимски патријарх стићи до места где се налазио Христов гроб, он увек наново бива запечаћен воском. Уз певање „Кирие елеисон” („Господе помилуј”), јерусалимски патријарх долази до цркве у пратњи дуге литије. Три пута обилази око цркве. Скида свечану богослужбену одору и остаје у белом стихару, широкој кошуљи. Сва уљана кандила угашена су још претходне ноћи. Црква је у тами.  Патријарх улази најпре у капелу, малу одају испред гроба, а затим прилази гробу. Клечи испред места на коме је Христ лежао после смрти.

лагодатни огањ спушта се после изговорених молитви. Појављује се светлост, слична муњи која је, према Јеванђељу, пратила и анђела приликом Христовог васкрсења. Из самог средишта камена, почиње да се излива светлост. Она се затим уздиже, како описује јерусалимски патријарх, као магла која се подиже изнад воде. Чини се као да је камен прекривен влажним облаком. Светлост понекад само покрије камен. Неки пут је обасјана и читава капела, па људи који стоје изван могу да виде ту необичну светлост. То је светлост која не спаљује, али се у одређеном тренутку претвара у стуб и тада је могућно на њој упалити свећу.   
   Јерусалимски патријарх прима благодетни огањ и, излазећи, дели пламичак, односно даје другима – јерменском, затим коптском патријарху и свима који су присутни. Разлеже се усклик на различитим језицима који казује исто. Да је Христ још једном васкрсао. Сви који су присуствовали овом догађају у Цркви Васкрсења Господњег, кажу исто. Да је доживљај појаве благодатног огња на Ускрс у Јерусалиму, нешто јединствено, неупоредиво.
    И овде, на Ускрс, верници певају:
    „Данас пролеће миомирише, а нова твар ликује. Данас је дан Васкрсења и прославимо га слављем, један дугог загрлимо и рецимо – браћо! И онима који нас мрзе опростимо све…”   


Извор Политикин забавник