Ускршња прича

СВЕМИРСКО ПИЛЕНЦЕ

Ђани Родари (1920–1980), славни италијански дечји писац, добитник Андерсенове награде за књижевност, 1962. године објавио је збирку приповедака „Телефонске бајке” из које објављујемо ову причу

 

 

рошле године на Ускрс, у кући професора Тиболе, из чоколадног јајета, знате ли шта је искочило? Изненађење! Свемирско пиленце, врло слично земаљским пилићима, с једном разликом. Имало је капетанску капу на глави и на њој телевизијску антену. Професор, госпођа Луиза и деца углас повикаше: „Ох!” и после тога не успеше да нађу праве речи. Пиленце је гледало око себе, прилично незадовољно.
    „Колико сте само заостали на овој планети”, примети. „Код вас је тек Ускрс. А код нас, на Осмом Марсу, већ је среда.”
    „Текућег месеца?”, упита професор Тибола.
    „Ма какви! Среда следећег месеца. Што се година тиче, идемо двадесет пет година унапред.”



рмљајући, свемирско пиленце направи неколико корака горе-доле како би протегло ножице:
„Каква непријатност! Каква грозна непријатност.”
    „Шта вас то брине?”, упита госпођа Луиза.
    „Разбили сте летеће јаје, па не могу више да се вратим на Осми Марс.”
    „Али ми смо чоколадно јаје купили у посластичарници.”
    „Ви немате појма. Ово јаје заправо је свемирски брод, прерушен у ускршње јаје, а ја сам командант, преобучен у пиленце.”
    „А посада? ”
    „Ја сам и посада. Међутим, сада ће ми смањити чин. У најбољем случају, постаћу пуковник.”
    „Па, пуковник је виши чин него капетан.”
    „Можда код вас, пошто су код вас чинови обрнути. Код нас највиши чин има обични грађанин. Али, пустимо се тога, моја мисија је пропала.”
    „Можемо само рећи да нам је жао, премда не знамо о каквој је мисији реч.”
    „Ах, то не знам чак ни ја. Требало је да седим и чекам у оном излогу док се не појави наш тајни агент.”
    „Занимљиво”, рече професор. „Имате на Земљи и тајне агенте. А када бисмо то испричали полицији?”
    „Ех, јесте, није него! Да причате наоколо о свемирском пиленцету, сви би вам се смејали.”  

               
 

    „И то је тачно. Дакле, будући да смо сами, реците нам нешто о тим вашим тајним агентима.”
    „Они су ту да проберу Земљане који ће се искрцати на Осмом Марсу за двадесет пет година.”
    „Звучи крајње шашаво. Ми чак ни не знамо где се налази Осми Марс.”
    „Ви, професоре, заборављате да смо ми тамо горе у односу на вас двадесет пет година унапред. На пример, већ знамо да ће се капетан земаљског свемирског брода који ће стићи на Осми Марс звати Ђино.”
    „Уф!”, рече старији син професора Тиболе. „Баш као ја.”
    „Чиста случајност!”, закључи свемирско пиленце. „Зваће се Ђино и имаће тридесет три године. Дакле, у овом тренутку он на Земљи има осам година.”
    „Види молим те...”, рече Ђино. „Тачно као ја.”
   „Не прекидајте ме без престанка”, узвикну строго командант свемирског јајета. „Као што сам почео да вам објашњавам, ми морамо да пронађемо тог Ђина, као и остале чланове будуће посаде како бисмо их надгледали, а да они то не примете, и како бисмо их образовали онако како ваља.”
    „Шта, шта?”, професор ће на то. „Шта то значи? Да ми не васпитавамо добро нашу децу?”
    „Не претерано. Као прво, не учите их да ће летети међу звездама.  Друго, не учите их да су грађани свемира. Треће, не учите их да реч непријатељ, изван планете Земље, не значи ништа.”
    „Извините, команданте”, прекиде га госпођа Луиза, „како се презива тај ваш Ђино?”
   „Молим лепо, ваш, а не наш. Презива се Тибола. Ђино Тибола.”
    „Али то сам ја!”, поскочи син професора Тиболе. „Ура!”
   „Шта ура?”, повика госпођа Луиза. „Не мислиш ваљда да ћемо ти твој отац и ја дозволити..?”

еђутим, свемирско пиленце већ је скочило у Ђиново наручје:
„Ура! Мисија обављена! За двадесет пет година и ја ћу моћи да се вратим кући.”
    „А јаје?”, упита уз тежак уздах Ђинова сестрица.
    „Ма наравно, одмах ћемо га појести.”
    Тако је и било.
      

Извор Политикин забавник