О упокојењу душе

"Ако Господ не жели да нас помиње пред престолом Божијим, то значи да смо предати забораву. Ето зашто, кад пратимо наше уснуле, за њих просимо вјечнују памјат (вечни помен) код Бога. То не значи да ми нећемо заборављати наше умрле, него да од Господа просимо да их Он никад не заборави. Они које Господ вечно помиње – они су вечно са Богом".

 Епископ Амвросије

"За мртвима не треба туговати, него се треба борити за своје најрођеније да им Господ додели анђеоско насеље. То се тражи. А тугом се ништа не постиже. Себи се здравље ремети, и својом тугом душама ремети мир који су оне добиле од Господа. Зато треба да будемо молитвени, да се молимо за своје рођене. /.../ Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да будемо благодарни, захвални Богу за оне које Господ узима Себи. Ако се нису на време покајали, ми треба да се молимо од срца Господу, да им опрости грехе јер нема греха неопростивог, осим греха непокајања. За оне ближње који се нису покајали, морамо да чинимо добра дела за спомен и за њихов покој, јер то се прима пред Богом. /.../ Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су Богу отишли је – да се молимо Богу за покој њихових душа и да, тамо где има свакодневна Света Литургија, дамо њихова имена, и да молимо свештенике да се моле з покој њихових душа. Свакодневна Литургија се служи у манастирима".

 Старац Тадеј

"Наши ближњи који су се упокојили чезну за нашим молитвама као што затвореници чезну за посетама својих рођака".

Старац Пајсије Светогорац

 Старац Михаило Валаамски о молитви за упокојене

Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом.

Свети Јован Кронштатски је једном рекао: "За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза." Наша света вера каже: "Молите се једни за друге." Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Крсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Крви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење.

Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Каквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Каква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Крв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: "Опери, Господе, Крвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!"

Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Колико тек о свему томе много више зна Сам Господ!

Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.

Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

 

www.saborna-crkva.com