Синаксар на Благовести
Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при
храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у
15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може
више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како
велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се
она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с
ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија,
отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест
безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву
Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме
Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета
Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у
читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду.
Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима
и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите
потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када
се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи
испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики
архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци
пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и
размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и
родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и
рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом
како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом
архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту,
отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио
је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет
има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се
сматра колико великим толико и радосним празником.
Реч на Благовести Пресвете Богородице
Кад се
навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало
обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту,
беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти
бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка:
чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења,
светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија,
изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и
Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И
то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала
постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи
над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер
тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње
своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку
предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен
начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде
веродостојна казивања светих.
Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у
богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању
Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој
пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела
поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије
Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро
изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка
ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14),
што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према
очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и
родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати
родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка
буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина
доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се
Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на
свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог
удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом
слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на
поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с
неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој
говораше: Ти ћеш родити Сина мог.
Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност
узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на
смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да
служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова
Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој
години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну
све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће
се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше
да се збуде та тајна.
Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму
Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и
свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више
остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су
је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати
девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа
не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.
Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта
да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да
обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину
безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то
обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу
вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после
навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је
девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада
Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта
да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени
историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници
начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном,
јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили
брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да
закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година
пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и
усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа
одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под
видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог
човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи
из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији
жезал процвета, њему да се повери Дјева.
Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од
Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је
било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних
градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци
Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра
дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети
Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару
да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба
обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест
људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба
голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде
поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно
одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома
тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к
Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и
светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И
пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку
првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на
чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој
ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком
животу, испуњеном велике светости.
У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму
Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама,
богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм
молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с
ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије
Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема
Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема
разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.
Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству
светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека
жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од
најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века
сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично
зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе
свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела
Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована
Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти
би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести
месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао
заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град
Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља
незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у
њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја
незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и
презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега
су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај
и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они
ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален
и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што
добро? (Јн. 1, 47).
Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у
светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом
Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу,
јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк.
2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још
зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и
понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије
небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се
нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани
сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15);
а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи
грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у
Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град
Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом
свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника.
Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се
не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса
узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела
Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо
Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо
слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени -
пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни
Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт
осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној
земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од
Бога.
О томе
свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог
наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин:
Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија,
обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства
Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се
испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се
назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и
Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских
тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у
Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави
Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не
смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не
смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да
људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом
у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог
толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме
је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не
могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве.
Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека видети Бога који се
није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако
сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?
Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше
између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје
наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом.
Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј:
Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају
уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева,
осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам?
Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је
затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али,
уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу
кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост
објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на
њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој
објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој,
поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним
поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити
нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време
весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи
говораше Архангел.
Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са
коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога
света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но
треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни
заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што
нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да
се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна
претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој
се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије:
Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и
када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је
откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и
родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу
свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско
обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће
наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели
се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то
благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не
збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко
време, о како изгледа дуго!
Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу
Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко
улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим
Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако
приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј
се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је
с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке
вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог
милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости
који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују
присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не
одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с
тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с
тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија!
Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара!
Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као
невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе
Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и
књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју
Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си
благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором
сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи
живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу
женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни
светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа
Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски
врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из
утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице
целе земље.
Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли:
какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много.
Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи
над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по
сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку
анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао
у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним
поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу
жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као
целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна,
помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после
овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи?
Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од
Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и
родити сина? Шта значи поздрав?
И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка
Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да
зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини
зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито
помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог
смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем
на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер
пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене
девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне
који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га
ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш
Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога,
рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи
од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти
ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет,
и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих
царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него
вечно, неће имати краја.
А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1,
34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер
је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити
Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она
само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није
познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о
томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин
Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја
желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о
томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она
раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин
девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7,
14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. -
Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански
начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује
природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи
ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети
у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из
мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе
девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости
уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити
човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да
ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело
бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и
девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз
стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом,
да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и
савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка
као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега
доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што
твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче
сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је
немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена
нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња
старица заче, и ти девојка зачећеш.
Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа
свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње
Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој
утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан
начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада
нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном
серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше
се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том
њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче
се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.
Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са
страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у
утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да
предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са
свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.
06 / 04 / 2017
Извор www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.