"Voleti se širom otvorenih očiju"

Odluka je doneta: naučiću da plešem tango. Šta više, morala sam da naučim da plešem tango. I ovog puta nameravala sam da uložim sav svoj trud na kome sam škrtarila svih ovih godina neuspešnih pokušaja (još od prvih koraka sa mojim ocem do onih prolaznih pokušaja, punih ispraznih iluzija, koje sam preduzimala uz pomoć požrtvovnih “dobrovoljaca” na koje sam usput nailazila).
Pošto da sam ovaj put bila zaista spremna da idem do kraja, prvo je trebalo da krenem na časove tanga (sa instruktorom i svime što treba). Tako, puna elana, u cipelama s visokom potpeticom, utegnuta u haljinu sasvim prikladnu za tu priliku i s najlepšim osmehom na licu, nacrtala sam se u plesnoj školi  koju su mi preporučivale moje prijateljice.
Ali, naravno, budući da je tolika sreća nemoguća, budući da nam je toliko savršenstvo zabranjeno... Kao i uvek... Nešto je nedostajalo. Gledala sam i zagledala i, ma koliko tražila, ponovno bih nailazila na uvek istu realnost pred sobom: tu je bilo samo četiri muškarca na dvadeset i pet žena. I pored toga, nisam želela ponovo da izgubim volju. Bacila sam se na podijum odlučna u nameri da bilo kojoj od preostalih dvadeset i četiri žene preotmem neki od četiri željena ulova. Međutim, uprkos mojoj dobroj volji i svom najlepšem osmehu, tokom sat vremena uspela sam da uhvatim samo jednoga kolegu, i to tek na pet minuta. Tim tempom ni za dve godine ne bih naučila nijednu figuru (pod uslovom da se na podijumu ne nađe još koja nova suparnica).
Tad mi je zasvetlila lampica u glavi i sve sam videla mnogo jasnije: zato služi muž!
Primenivši svoje najbolje i najrazrađenije taktike “manipulativnog zavođenja”, uspela sam ga dovući do škole. Najbolje je i najneverojatnije bilo to... što mu se svidelo!

Prvi čas

“Prvo što ćemo naučiti o tangu jeste zagrljaj”, rekao je Hulio Martines, instruktor. Mislila sam da u tome nema velike nauke, jer zagrljaj  je nešto što svi svakodnevno i spontano praktikujemo. Šta ja znam... To je nešto prirodno, urođeno. Ali ne. Izgleda se da se iza zagrljaja u tangu krije nešto složenije. “U tangu, tela moraju stvoriti polje suprotnih naboja. Ruka mora da bude čvrsta, ali bez guranja. Noge treba da se dodiruju, ali ne smeju se međusobno sputavati, niti saplitati. Imajte na umu da u ovom plesu ravnoteža nije u svakom od plesača, nego i između vas i, ako se ne razumete, možete izgubiti ravnotežu. Morate naučiti da komunicirate kako biste mogli zajedno da uživate.”
Onda me je muž privukao u naručje, noge su nam se spojile, jednom me rukom me je pridržavao oko struka, a drugu je ostavio podignutu i čvrstu, kako bi mi služio kao oslonac. Do ovde, sve je bilo u redu... U teoriji. Da me njegova ruka oko struka nije držala u vazduhu, da me njegove skupljene noge nisu sprečavale da se krećem, a njegova čvrsta ruka... Bila je tako čvrsta da mi je ukliještila prste.
 “Tvoja ruka mora pružati otpor. Inače  osetićeš kao da te gura. Ne može se plesati sa pudingom, makar imao oblik žene.” Nazvana sam “pudingom u obliku žene”. To je rekao. .. I tako je završio prvi čas.

Drugi čas
“Danas ćemo naučiti osnovni korak, a to je osam taktova. Vidite? Jedan, dva, tri, četiri, pet... Na pet žena mora da prebaci težinu tela na desnu nogu i onda, tom istom nogom, i opet prebacujući težinu na levu, ona se povlači i nastavljamo: šest, sedam i osam... Jasno?”
Rekli smo da (ne bez određene nedoumice) i počeli smo plesati: jedan, dva, tri, četiri, pet... Jedan, dva, tri, četiri, pet... Jedan, dva, tri, četiri, pet... Ništa! To je bilo nemoguće. Moj je muž je znao da na šest treba da krenem levom nogom, ali nije hteo da shvati da mi podmeće nogu.  
“Guraš me!”
“Ne, ti se ne krećeš nazad.”
“Ali kako da se krećem nazad kad mi je noga u vazduhu?”
“Pa, drugi tako rade...”
“Drugi to tako rade jer ti drugi dobro odrade korake.”
Instruktor je prišao i obratio se njemu. “Moraš da paziš gde je težina njenog tela. Ako to ne činiš, ona ne može da krene. Gledaj: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam i osam. Vidiš?”
Kako je lepo bilo plesati s nekim ko te razume! Priznala sam sebi da se svojim mužem osećam nemoćno. Krivio je mene za svoja ograničenja i nije hteo da shvati da je bilo potpuno nemoguće da ga pratim.



Treći čas

“Danas ćemo razrađivati osnovni korak. U osam taktova postoje dve faze: ulazak i izlazak, i kod muškaraca i kod žena. Izvode se oko partnera. Muškarac odlučuje o tome da li će partnerki samo ostaviti prostora, ili će pratiti njen korak...
Konačno je došlo ono što sam čekala: one piruete, tako lepe, tako elegantne, tako senzualne... Izađem, uđem, izađem... Šta se dešava? Odjednom se oboje borimo da ne padnemo, četiri metra jedno od drugoga i daleko od sanjane elegancije i senzualnosti...
“Šta to radite?” Hulio nam je prišao poput munje. “Želimo plesati tango, a vi kao da se rvete. Dođi”, rekao je mom mužu. “Sad ću ja biti tvoja partnerka i pokazaću ti šta da radiš. Vidiš? Ako mi ne daš dovoljno prostora, ja ću ga svejedno uzeti, makar se udaljio od tebe...”

Četvrti čas

Iako se već možemo kako-tako zajedno da se krećemo, još nam je teško da se uskladimo. Pošto smo neko vreme radili sa pauzom, uspeli smo plesati malo duže u kontinuitetu, ali nakon koraka koje smo teškom mukom nanizali, ponovno se spotičem o njegove noge (ili se on spotiče o moje, više ne znam). Bilo kako bilo, moj muž me optužuje da ne slušam ono što mi on kaže, da plešem sama. Ja mu ponavljam da ne znam šta želi da učinim... Ali čini se da ni on mene ne razume. Ponovno nam prilazi Hulio kako bi razgovarao s mojim mužem. Zar smo mi jedini par u dvorani koji loše pleše?
“Ako želiš nešto da joj kažeš, moraš  prvo da uspostaviš kontakt, privučeš njenu pažnju. U suprotnom, napadaš je, iznenađuješ, i u toj nesigurnosti neće te shvatiti. Prenesimo to na ples. Gledaj! Prvo potražiš njenu nogu, zaustaviš je i onda načiniš pokret. Ako najpre ne uspostaviš kontakt, ona će teško pogoditi što pokušavaš da joj preneseš. Kao kad želiš nešto da joj kažeš, prvo je pozoveš, i tek kad vidiš da te sluša, počneš govoriti. U suprotnom ćeš, kasnije il pre, morati da vičeš. Ovde je isto.  
“A ti, rekao je obraćajući se meni, “imaj na umu da, kad te pozove, moraš da zastaneš i da ga oslušneš. Inače će, kako bi ga ti saslušala, on morati da viče. To u plesu znači da će te udariti. Pokazaću vam. Približim svoju nogu njenoj, ona zastaje kako bi saslušala. Napravim pokret i čekam da mi ona odgovori. Ne zaboravite:  u plesu se razgovara, nikad ne naređuje. Jedno govori, a drugi, nakon što ga je saslušao,odgovara. Pazite: tek nakon što ga je saslušao. Jer je u tangu, kao i u životu, ako se ne potrudim da saslušam, moraću da pretpostavim šta mi neko želi reći i nikad neću pružiti odgovarajući odgovor. Tako prestaje  pravi dijalog i nastaje monolog. Vi to radite, a to nije plesanje tanga, tango je ples u paru u kom svako improvizuje u skladu s pokretima partnera.”

Peti čas

Danas mi se ne ide na čas. Zapravo, ne ide mi se nigde. Ne razumem šta se događa, ali osećam da moj brak propada. U poslednje vreme samo se svađamo oko svega i svačega i nema načina da porazgovaramo o tome šta nam se događa.  Beskrajna su naša međusobna prebacivanja koja prekidaju svaki dijalog. Kao da govorimo različitim jezicima, i neka bolna razdaljina, mešavina gorčine i ravnodušnosti, uvukla se između nas.
Ova tišina, ne znam kako ni kada je započela, čini se da sve više raste i da je nemoguće zaustaviti je. Nisam ni slutila da će nakon toliko vremena zajedničkog života i bliskosti doći trenutak u kome, iako smo zajedno, nećemo moći  da se sretnemo. Najbolje će biti da se presvučem i  odem na čas, jer vrteći film u glavi ništa ne dobijam, a ako ostanemo u kući, udaljenost će postati nepodnošljiva.
 “Danas nećemo naučiti nijedan nov korak. Mislim da je važno da znate šta radite. Ako ne razumete šta znači plesati tango, ako ne shvatate njegov smisao, moći ćete da izvodite korake, ali nikad nećete plesati tango. Tango je ples u kom je par zagrljen, ali u kome je zagrljaj veza, a ne pritisak. Grliti znači davati otvorenih ruku, a onaj koji daje otvorenih ruku, prima celim  telom. Tako ujedinjeni, partneri se kreću prostorom, ali to nije bilo kakav prostor. Naprotiv, to je prostor koji su njih dvoje stvorili. Kao što kaže poznati par plesača tanga Gloria i Rodolfo Dinzel: ‘Tango negira matematiku jer jedan i jedan nisu dva, nego jedan, a to znači par, ili tri, jer su to on, ona i zapremina koju zauzimaju.’ Jedan ili tri, ali nikako dva!”

“To je pravi telesni i ljubavni dijalog u kojem dvoje upravljaju samoopredjeljenjem i u kojem ima i trenutaka tišine. Tišine koja nužno čini deo dijaloga, koja ga obogaćuje ako tako želite, ali nikad ga ne obezvređuje. U tom dijalogu oboje mogu predlagati, jer iako jedan preuzima inicijativu za prvi pokret, već prema tome kakav je odgovor, radilo se o brzini, širini ili pravcu, sledi naredni pokret. Zato treba da  naučimo da grešku shvatimo kao mogućnost bogaćenja.”
“Da to nije tako, tango ne bi ni postojao. Ne treba da se ljutite zbog jedne greške: potražite kontakt sa partnerom i pokušajte da stvarate zajedno. Konačno, tango je takođe oblik samospoznaje, jer u paru, kao i u našim životima - bilo da se radi o prijatelju, ljubavniku ili ocu - prepoznajemo sebe u odnosu na drugoga, tako i u tangu mogu da budem zaštitnik ili zaštićeni, pokoritelj ili pokoreni. Mogu da budem beskrajno nežan, nasilan ili, možda, sve to pomalo. A moja partnerka je tu da mi to pokaže. Ovo o čemu sad govorim nije lako, ali tek kad to razumete, moći ćete da plešete i to svaki dan na drugačiji način: nekad divlje, nekad nežno, katkad u pravoj ekstazi, ali sigurno nećete prekinuti ples.”

Dok smo se vraćali  kući, Huliove reči su odzvanjale u meni. Kao da su reči preuzele oblik tela i plesale u mojoj glavi, ispunjavajući je, preslažući se, poprimajući sklad i smisao: “Zagrljaj je podrška, a ne pritisak... Shvatite grešku kao mogućnost... Ako mu ne ostavim dovoljno prostora, sam će ga uzeti... Moj partner je tu kako bi mi pokazao kakva sam ja... Susret je dijalog, a ne naređivanje; dijalog znači slušati drugoga, a ne pretpostaviti; zagrljaj znači dati prostora, a ne gušiti; tango je dijalog, dijalog, dijalog...”

Danas ponovo čitam ove stare beleške. Našla sam ih u fioci komode koja je ostala u podrumu nakon selidbe. Koliko je vremena samo prošlo! Deset godina? Da, mislim da jeste. U to vreme smo jedva dve godine u braku, a zajedno smo bili već dvanaest godina. Kriza je prošla, i činjenica je da smo oboje morali da naučimo da živimo zajedno, kao što smo naučili  da plešemo  tango.
Dok  ovo čitam ovo, slušam muziku, a moj muž završava sa  uređenjem vrta. U stvari, upravo je završio. Vidim ga kako ulazi.  Čuje se Danzarin.
“Šta radiš?” pitam ga.
“Razmišljam koliko želim da te zagrlim...
Jesi li za jedan tango, ljubavi?

Hulia Atanasopulo Garcia 

Priča o tangu je odlomak iz fantastične knjige  "Voleti se širom otvorenih očiju" autora Horhe Bukaja i Silvije Salinas jer ~ ljubav je ples..

izvor Biljanini talasi