Ako me ikada ne pozoveš - Rabindranath Tagore

Kad mojih stopala više ne bude 

u prašini puta ovoga, 

i skela bude redovno plovila bez mene, 

kad budem kupio i prodao 

poslednji put, 

i mojim odlascima na pijacu u zoru 

i povratcima kući u suton 

bude došao kraj, 

šta ako me se ne budeš sećala, 

ako me nikada ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

Kada prah bude prekrio 

strune mog instrumenta, 

i gušteri se 

po mom dovratku budu verali, 

kada vrt moj asketsko ruho odene 

spreman za pustinju, 

a korov zakrili vodu u mom bunaru, 

šta ako me se ne budeš sećala, 

ako me nikada ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

Muzika neće ćutati 

u flauti života, 

a sati će teći 

neprekidno brujeći. 

Skele će biti pune, 

kao danas što su, 

ljudi koji žele na drugu stranu da pređu. 

Goveda će pasti, 

govedari će se igrati na livadama. 

A šta ako me se ne budeš setila, 

ako me nikad ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

Ali ko kaže 

da mene neće biti toga jutra? 

Ja ću se igrati 

u svim igrama onih što žive. 

Imaću nova imena 

I druge ruke da ljubavlju me vežu, 

jer ja u svim vremenima postojim 

i večito ću se na suncu kretati. 

Šta onda ako me se ne setiš, 

ako me nikad ne pozoveš 

podižući pogled ka zvezdama? 

Izostavi moje ime iz poklona 

ako ti je ono breme, 

ali sačuvaj moju pesmu.