20.3. МЛАДЕНЦИ - МАСЛЕНИЦА - ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВНИЦА
По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо раније писали, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
„У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
„Српски митолошки речник“
Пролеће и топлији дани период су када поново почињу да се одржавају венчања. Сличан Младенцима је словеначки празник Осватина, наслеђен из доба пре примања хришћанства. И овде у називу празника видимо везу са младенцима, сватовима и венчањем.
Младенци су се некада славили на дан пролећне равнодневнице која може бити 19, 20. или 21. дерикоже (марта). То се није уклапало у црквени календар па су Младенци постали непокретан празник који се обележава 22.3. Народни обичај паљења ватре увече на Младенце иде у прилог прослављању овог празника на пролећну равнодневницу. Ватра и Сунце су повезани, паљењем ватре помажемо Сунцу да ојача и победи таму, помажемо дану да постане дужи од ноћи. Сличан обичај имамо и на Бадње вече када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. симболика паљења ватре губи смисао јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи.
„Спаљивање буњишта и прескакање ватре је остатак из многобожачког времена. У марту, управо око пролећне равнодневнице, настаје живот и рад у препорођеној природи, па се у народу сматрало да је потребно ватром уништити сву стару, прошлогодишњу нечистоћу и болести. Том приликом пазило се на кретање дима и гатало: ако иде право увис, онда то предсказује домаћи напредак.“
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Празник Младенци је повезан са Белим покладама и представља њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране (зиме) и рођење Весне богиње пролећа (на руском „весна“ је пролеће, на пољском пролеће је „wиоснy“...). Пепео од спаљене лутке у неким крајевима се закоповао у земљу – ораницу или под снег (уколико се није отопио). Сматрало се да ће обезбедити боље приносе, односно, већу плодност. Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима.
За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је, опет, у вези са култом предака како мисле многи аутори:
„У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“
Петровић, С. Српска митологија - Систем српске митологије. Ниш: Просвета, 1997.
„...Магијско-митолошка функција „змије пољарке“, односно „чуваркуће“, која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“
Елијаде, М. Историја веровања и религијских идеја. Београд: Просвета, 1991.
Овде постаје још јасније зашто су Младенци на дан пролећне равнодневнице, а не после ње. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Зима, тамно, хтонско време када је повећана смртност људи и животиња коначно се завршава. Змија, као хтонско биће, не може бити у вези са Јариловим соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих (у змијском облику) гостиле су се, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја с краја 19. века:
„Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.
...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“
Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.
Младенчићи могу бити и округли, а негде се премазују медом. Црква није могла да искорени стари народни обичај па му је дала други смисао: прави се 40 колача због 40 хришћанских мученика чији се празник поклапа са Младенцима.
Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имало другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи хтоничних злих демона, мисли В.Чајкановић: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“.
Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако долазак пролећа, Јариловог периода који почиње Весниним даном.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица али и словеначком празнику Осватина. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују у називу услед физичке раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: славе се у месецу дерикожи (марту), пале се и прескачу ватре, праве се округли колачи са медом или палачинке, праве се сламене лутке, посипа се и закопава пепео итд.
Са овим празником је, вероватно, у вези и староперсијски празник пролећа познат као „масло“, чији описе налазимо у персијској светој књизи Авеста.
Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневницу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.
Аутор текста УРС "Старославци"
По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо раније писали, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
„У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
„Српски митолошки речник“
Пролеће и топлији дани период су када поново почињу да се одржавају венчања. Сличан Младенцима је словеначки празник Осватина, наслеђен из доба пре примања хришћанства. И овде у називу празника видимо везу са младенцима, сватовима и венчањем.
Младенци су се некада славили на дан пролећне равнодневнице која може бити 19, 20. или 21. дерикоже (марта). То се није уклапало у црквени календар па су Младенци постали непокретан празник који се обележава 22.3. Народни обичај паљења ватре увече на Младенце иде у прилог прослављању овог празника на пролећну равнодневницу. Ватра и Сунце су повезани, паљењем ватре помажемо Сунцу да ојача и победи таму, помажемо дану да постане дужи од ноћи. Сличан обичај имамо и на Бадње вече када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. симболика паљења ватре губи смисао јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи.
„Спаљивање буњишта и прескакање ватре је остатак из многобожачког времена. У марту, управо око пролећне равнодневнице, настаје живот и рад у препорођеној природи, па се у народу сматрало да је потребно ватром уништити сву стару, прошлогодишњу нечистоћу и болести. Том приликом пазило се на кретање дима и гатало: ако иде право увис, онда то предсказује домаћи напредак.“
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Празник Младенци је повезан са Белим покладама и представља њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране (зиме) и рођење Весне богиње пролећа (на руском „весна“ је пролеће, на пољском пролеће је „wиоснy“...). Пепео од спаљене лутке у неким крајевима се закоповао у земљу – ораницу или под снег (уколико се није отопио). Сматрало се да ће обезбедити боље приносе, односно, већу плодност. Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима.
За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је, опет, у вези са култом предака како мисле многи аутори:
„У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“
Петровић, С. Српска митологија - Систем српске митологије. Ниш: Просвета, 1997.
„...Магијско-митолошка функција „змије пољарке“, односно „чуваркуће“, која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“
Елијаде, М. Историја веровања и религијских идеја. Београд: Просвета, 1991.
Овде постаје још јасније зашто су Младенци на дан пролећне равнодневнице, а не после ње. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Зима, тамно, хтонско време када је повећана смртност људи и животиња коначно се завршава. Змија, као хтонско биће, не може бити у вези са Јариловим соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих (у змијском облику) гостиле су се, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја с краја 19. века:
„Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.
...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“
Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.
Младенчићи могу бити и округли, а негде се премазују медом. Црква није могла да искорени стари народни обичај па му је дала други смисао: прави се 40 колача због 40 хришћанских мученика чији се празник поклапа са Младенцима.
Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имало другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи хтоничних злих демона, мисли В.Чајкановић: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“.
Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако долазак пролећа, Јариловог периода који почиње Весниним даном.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица али и словеначком празнику Осватина. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују у називу услед физичке раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: славе се у месецу дерикожи (марту), пале се и прескачу ватре, праве се округли колачи са медом или палачинке, праве се сламене лутке, посипа се и закопава пепео итд.
Са овим празником је, вероватно, у вези и староперсијски празник пролећа познат као „масло“, чији описе налазимо у персијској светој књизи Авеста.
Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневницу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.
Аутор текста УРС "Старославци"
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.