Mladenci

Neophodna pomoć pre svega roditelja

To je dan posvećen senima Četrdeset mučenika. Oni su bili vojnici rimske vojske u Likiniji a stradali su zbog toga što su odbili da gone hrišćane. Crkva ga slavi kao dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih.

Mladenci se praznuju 22. marta po gregorijanskom kalendaru. Po selima u južnoj Srbiji je običaj da mlade neveste, bez muža odlaze svojim roditeljima. Kažu da je običaj da mlade tad "begav" kod svojih roditelja. Praznik Mladenci ih ne smeju zateći u kući u koju su se udale.

Žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići. Peku ih, premazuju medom, nutkaju decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.

Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti meda, kuvane koprive i zelja da bi se očistila krv.

Mladencima se naziva onaj bračni par koji se venčao u toku protekle godine, odnosno oni koji su sklopili brak posle 22. marta prethodne godine.

Prema tom danu se nekad i gatalo, pa se govorilo kakvo je vreme o Mladencima, tako će biti celog proleća.

Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona ubraja se u novije običaje. Ovaj običaj je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo. Kao i kod drugih novijih običaja, ni prilikom praznovanja Mladenaca ne vodi se mnogo računa o duhovnoj i edukativnoj strani, već se prednost daje materijalnom. Uz pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Veliki broj gostiju predstavlja opterećenje za mladence, koji uz to i nemaju velikog iskustva u pripremanju ovakve vrste slavlja. Zato im je pomoć starijih, pre svih roditelja neophodna.

Većina mladih život počinje u skučenim, ako ih uopšte ima, stambenim uslovima. Čak i kad je stan dovoljno veliki za mladi bračni par, on je nedovoljan da u istom trenutku primi veći broj gostiju. Zato nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu i prirede slavlje sa gozbom. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima.

Novi način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Iz te obaveze proizilazi druga; moraju se gosti bar tri nedelje ranije obavestiti i pozvati na slavlje, što kod zvanica može izazvati neprijatan osećaj da se radi o prisiljavanju, jer moraju vrlo brzo odgovoriti kako bi mladenci znali tačan broj gostiju, za koje je potrebno rezervisati mesta u restoranu.

U srpskoj tradiciji je običaj da se za opšte praznike (Vaskrs, Božić, Materice, Poklade, Mladence, itd.) ne šalju pojedinačni pozivi, jer se smatra da opšte praznike svi priznaju. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili još češće u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata) a same proslave praznika postaju unificirane gubeći svaku osobenost.

Kad je slavlje organizovano u restoranu gosti poklone tu predaju mladencima. Mladenci ih primaju, zahvaljuju se, a onda se pokloni odnose u posebnu prostoriju u restoranu, dok ih, lice za to zaduženo, ne odnese kuće.
 
Piše: Dragomir Antonić