Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva
koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti
prave izvore radosti i smisla.
Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je
sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju.
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je
satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa.
Mnogi imaju i
jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe
muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti.
Ni
zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika
punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je
zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila
tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je
negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila
zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko
ume da je voli i da joj se divi.
Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav.
Sreća je ljubav, samo ljubav.
Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi
svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali
voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra;
ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.