Sve se dešava baš onda kad treba da se desi

Sunce izlazi i zalazi svakog dana. Talasi dolaze i odlaze, morske mene smenjuju. A takođe i naš život: menja se, preseljava s jednog mesta na drugo; neki ljudi dolaze, a neki odlaze iz našeg života. Naš um se menja, struktura uverenja, ono što nam se sviđa i što nam se ne sviđa podložno je promeni. Ponekad se zapitamo ima li sve to smisla. Pitamo se je li trebalo uraditi ovo ili ono, jesmo li doneli dobru odluku, da bar nismo sreli “tu” osobu… stvari bi sada bile drugačije … ako, ako i da nismo i da jesmo, samo ovo ili ono …
 
Nije tako lako prihvatiti život takav kakav jeste. Konstantno pokušavamo izbeći greške, dati sve od sebe da budemo dobri roditelji, ljubavnici, supružnici, sinovi i ćeri. No nije da nam baš uvek sve to i pođe za rukom. Ono što sledi u ovom tekstu su introspekcije na temu četiri zakona duhovnosti koji potiču iz Indije. Ovo su principi koji pomažu da se osećamo malo manje pod pritiskom u svojoj koži i izvode nas iz stava “guraj-vuci” i vraćaju u naš centar.
Osoba koja se pojavi je prava osobaKo se nije pitao, bar jednom u životu: “Kako sam se uopšte uvalio u taj odnos? Šta ja za Boga miloga radim s ovom osobom, što on ili ona hoće od mene? Kako sam mogla ponovno ispasti tako glupava?
 
Niko ne dolazi u naš život slučajno. Svi se susrećemo s određenom svrhom; da bismo proživeli neko iskustvo, naučili lekciju, bili u kontaktu, da se osetimo živim. I, kao što slamke plutaju na površini reke, tako se i mi susrećemo, plovimo zajedno neko vreme i (uvek) na kraju rastajemo. Priroda ovog sveta je da je začaran iluzijom i prolaznošću.
Zato, kad zateknete sebe da se osuđujete ili pak krivite druge “za sve nažao što su vam učinili”, zaustavite se na trenutak i postavite sebi sledeće pitanje: Šta ja trebam naučiti iz ovog susreta?
Ono što se dogodi je jedino što se moglo dogoditi
Ponekad zaista mučimo sebe s ovim mislima: “Da sam samo uraila to i to, da sam samo shvatila, da sam samo videla što se u stvari događa”, itd, itd.
Uistinu, ništa što nam se dogodilo u životu nije moglo biti drugačije. Čak do najmanjeg detalja se dogodi baš onako kako se treba dogoditi, tako da možemo naučiti lekciju i nastaviti dalje.
 
Život je dobar. Život je savršen. I takav je kakav je upravo s nekim razlogom. Ova istina je poznata svima, a naročito onima koji su prošli kroz ozbiljne fizičke tegobe i preživeli ih. Ja ne priželjkujem tumor ni na jednom delu svog tela, niti taj put preporučujem kao način buđenja i osvešćivanja, ali nakon operacije mozga nisam nikad više bila ista osoba. Ne bih da ga ponovo dobijem, ali mi je promenio život u potpunosti i postavio me je na put koji čini život vrednim življenja.

Ništa se ne događa ni ranije ni kasnije nego što se treba dogoditi
A kad je to? To je tačno onda kad smo spremni. Kad smo spremni da se nešto dogodi, to se i dogodi.
Svo to nestrpljenje, trebalo bi ili ne biti sada ili kasnije, stvara veliki unutarnji pritisak, unutrašnje kidanje, a sigurno i one upalne procese u telu koji traju godinama. Postanemo opsednuti time što će drugi reći ako ne učinimo nešto u vreme kad svi to rade, bilo da se radi o stvaranju potomstva, pohađanju fakulteta, sklapanju braka ili stvaranju unosne karijere.
 
Ponekad nam je sasvim jasno da se neke stvari trebaju promeniti, ali ne vidimo uvek kako, kada, gde. Razumevanje i saosećanje ka samom sebi je od velikog značaja. Mi znamo da bi trebalo biti drugačije ali nemamo snage da se pomaknemo unapred. Skoro uvek je teže biti s poznatim, ili nepoznatim i sa svojom nemogućnošću da se pokrenemo, nego što je to samo pokretanje napred.
 
Treba preživeti sve ono što dođe pre pomicanja, sve svoje nesigurnosti, nemoć i osećaj bezvrednosti, onaj osećaj da ne zaslužujemo bolje, da ne znamo kako, osećaj neadekvatnosti, itd. Lista je podugačka. No, ne brinite. Stvari će se dogoditi kad im je vreme i može sve ispasti mnogo lakše nego što ste ikad mogli zamisliti. Pričekajte svoj trenutak. I on će doći. U univerzumu nema satus quo, a najverojatnije je da ni vi niste izuzetak od ovog zakona.

Kad se nešto završi, završilo se
Mnogi od nas imaju poteškoće s ovim principom. Puštanje, gubitak nečega ili nekoga, proces žaljenja, a potom pokretanje napred u životu je jedan podebeo put. Ranije ili kasnije, svi ćemo se morati susresti s većim ili manjim krajem u svom životu. Dan ima svoj kraj, a isto tako i noć; kiša kao i sunčano vreme imaju svoj kraj. Život se okonča, ali isto tako i bol koja nastaje kao posledica gubitka. Sve ima svoj početak i kraj, i iz nekog čudnog razloga (iz ove ljudske prespektive) svet je tako postavljen da funkcioniše.
Duboki odnosi takođe imaju kraj, življenje na jednom mestu dođe do kraja da bi otpočelo na drugom. Suština je u tajmingu.
Kad se završi, vreme mu je da se završi.
Ni ranije, ni kasnije.Neki od vas se mogu zapitati: “Čekaj malo, ako prihvatim sve ove stvari to znači da odustajem, da se predajem i da ništa neću ni promeniti. Ako sam depresivna, anksiozna, itd. prihvatanjem ovih stanja ću samo više potonuti i to će biti kraj mene “.
 
Pa ne baš.
 
Govoreći iz sopstvenog iskustva, suština života i nije da budemo sve vreme srećni, niti tužni, niti u borbi koju treba izvojevati. Život je život. Sastavljen je od svih iskustava koje proživimo, od svih ljudi koje sretnemo i koje izgubimo, sastavljen je od suza i od smeha. Ono što je bitno je zapravo svesno prolaziti kroz život i živeti ga u potpunosti. Prihvatanje nam sačuva veliku količinu energije i podari mir. Kada jednom prihvatimo stvari, kada ih osetimo kao deo nas samih, to nam na neki čudan način daje snagu da istrajemo sa sobom kroz sve kroz što prolazimo (nemojte misliti da samo izbegavamo patnju i bol, često izbegavamo zadovoljstvo) i izronimo u onu osobu koja smo rođeni da budemo.
 
Jedan od mojih učitelja kaže da postoji razlika između sledeće dve stvari: u što smo se rodili i za šta smo se rodili.
Naš trenutak je započeo rođenjem, kad smo se rodili u određenoj porodici i određenim okolnostima. Sada je na nama da otkrijemo za šta smo rođeni. A to će se razotkriti kada budemo spremni, u svoje vreme i na svoj način.
Od nas se traži samo da budemo radoznali…

- Duhovni razvoj