недеља, 12. фебруар 2017.

Божићно писмо мајке сину...(Из рождественского письма матери к сыну)

 


„Треба да знаш, човек је усамљен онда кад никога не воли. Јер, љубав је слична нити која нас везује за вољеног човека. Тако и букет начинимо. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити усамљени. Ако се цветић развија како треба, ако почне да мирише, вртлар ће га узети у букет.

Тако је и с нама, људима. Ко воли, његово срце цвета и мирише; он поклања своју љубав баш као цветић свој мирис. У том случају није усамљен, јер је његово срце код онога кога воли: он мисли о њему, брине се о њему, радује се његовом радошћу и страда његовим страдањем. Он нема времена да се осети усамљеним или да размишља о томе да ли је усамљен или не. У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јест срећа.“

(Божићно писмо мајке сину)
 
 

* * *

„Видишь ли ты, человек одинок тогда, когда он никого не любит. Потому что любовь вроде нити, привязывающей нас к любимому человеку. Так ведь мы и букет делаем. Люди это цветы, а цветы в букете не могут быть одинокими. И если только цветок распустится как следует и начнет благоухать, садовник и возьмет его в букет.

Так и с нами, людьми. Кто любит, у того сердце цветет и благоухает; и он дарит свою любовь совсем так, как цветок свой запах. Но тогда он и не одинок, потому что сердце его у того, кого он любит: он думает о нем, заботится о нем, радуется его радостью и страдает его страданиями. У него и времени нет, чтобы почувствовать себя одиноким или размышлять о том, одинок он или нет. В любви человек забывает себя; он живет с другими, он живет в других. А это и есть счастье.“

(Из рождественского письма матери к сыну)

Слика: Татьяна Казмирук – „Маленький принц“
 

Нема коментара:

Постави коментар