понедељак, 13. фебруар 2017.

Како настаје депресија и осећај бесмисла

Како настаје депресија и осећај бесмисла
Свештеник Павле Гумеров у овом тексту износи на разумљивом језику и за људе који нису толико упознати са православним учењем о човековој души и страстима како настаје депресија, како упадамо у безвољност и осећај бесмислености, безвредности и безнадежности.
Православна психологија се у раду са депресивношћу ослања управо на  ова православна схватања о палој људској природи и о поробљености људске душе греховним страстима.
Тугу која није здраво туговање, већ представља страст која прелази у депресивност један светитељ (преподобни Нил Синајски) назвао је „црвом у срцу“. Какав тачан и сликовит израз. Управо о тој врсти туге, једној од греховних страсти које разарају нашу душу и чини је умртвљеном, сасушеном и беживотном говори се у овом тексту.
Уредник сајта Има наде

ТУГА – „ЦРВ У СРЦУ“


Туга има много назива и нијанси: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Понекад тугу називају униније, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Због чега – о томе ћемо касније.
Данас је најраспрострањенији назив за тугу депресија. Депресију и бригу (то је такође манифестација депресије) психијатри и психотерапеути називају канцером 21. века, тј. кугом нашег времена.
Иако су у савременом свету неке страсти достигле неслућене размере, туга, очајање и губитак животног смисла су добили карактер епидемије.
Тугу преподобии Нил Синајски назива „црвом у срцу“.
Та страст попут смртне болести изнутра исцрпљује и разједа човека, а може да га доведе и до потпуне изнемоглости (каткад и до смрти), уколико не почне да се бори с њом.
Као и свака страст, и туга има сасвим природно порекло.
Жалост, патње, душевни бол, плач – обична су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Кад умире ближњи, ретко ко ће остати индиферентан, равнодушан према том догађају. Сам Господ наш Исус Христос се заплакао, кад је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара.
Он се потресе у духу и сам се узбуди и рече: Гдје сте га метнули ? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше (Јн.11,33-36).
Ми не можемо остати равнодушни према тешким потресима.Као прво, наше емоције нам помажу да преживимо стрес, а као друго, помажу нам да мобилишемо снагу потребну за борбу с потешкоћама. Њихова улога је у томе да нас покрену на неко деловање.
Међутим, невоља је кад емоције загосподаре над нама. Кад западнемо у дуготрајно стање туге, нисмо далеко од депресије.

Шта је страст туге односно депресија?


То је одужено болесно стање душе. Туга постаје зависност; почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, тражи жртве.
Човек који је био у стању депресије и који је уз Божију помоћ смогао снаге да је победи, након тога се с ужасом сећа ње као кошмарног сна. Све оно што га је узнемиравало тад, и што му се чинило као чудовишни проблем, сад изгледа смешно и бесмислено. Уошитено говорећи, туга је унеколико душевни поремећај, јер је човек за време депресије неспособан да адекватно оцени животне околности, људе и самога себе.
Какве се мисли обично мотају по глави човека утонулог у тугу? „Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, нико ме не воли, не разуме, у мом животу нема никаквог смисла“. И, наравно, самооптуживање: „Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глупи ништавни човек, доносим људима само патње“. У читавом том монологу најзабрињавајући и најапсурднији су категорички закључци: све, ништа, нико, нај итд.
Сваком иоле здравом и урачунљивом човеку, који се не налази у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити све лоше. То је апсурд. Сваки човек има могућности за живот и срећу, само депресиван човек то упорно не жели да примети. Свакако, има и здравље (у овој или оној мери), посао, вештине, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље, а то значи да има могућности да воли и да буде вољен. И свако то схвата.
Из човека не проговара његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. И као што смо устврдили, страсти нису власништво наше душе; оне долазе споља, ми их само пуштамо у себе.
Сада је јасно ко нам шапатом намеће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Зли дух туге. И ми га покорно слушамо, присвајајући његова „послања“ за своје сопствене мисли. Овде треба да се присетимо, како се борити са лошим мислима – о томе смо већ говорили у глави „Борба с помислима“. Принцип је исти: не сматрати их својим и не пуштати их у дом наше душе.А уколико су оне већ овде, треба их терати метлом за смеће и што скорије настанити на њихово место друге подстанаре, тј. светле, добре мисли.
Опасност туге, тј. депресије је у томе, што је она страст; то значи да делује као свака од осам страсти.
С једне стране, мучи човека (сећате се, страст значи мучење), а с друге стране, пружа гомилу пријатних осећања – у супротном, нико не би доспео на ђаволску удицу. Ма колико то било чудно, у неком смислу се допада слатки плен страсти и оном којег мучи туга. „Ништа тако не опија, као вино мучења!“ – писао је Балзак. (аутор овде мисли на оно што се у психологији назива „секундарном добити“ од остајања у болести, зависности или тешком душевном стању попут депресије – прим.уред.Има Наде)
И због тога није нимало једноставно избавити се из тог стања, те због тога тако лоше делују утехе ближњих; човек не очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши. Туга заиста може опијати као вино или наркотик, и лакше је депресивном човеку да пребива у тој топлој мочвари која гута, неголи да се избори са својом немоћи.

Аутор: свештеник Павле Гумеров
Текст у целости птреузет са Има Наде

Нема коментара:

Постави коментар