„Dete se podiže srcem“

„Dete se podiže srcem“

intervju sa ocem Georgijem Romanenkom

Otac Georgij Romanenko je paroh crkve u selu Borisovo u Moskovskoj oblasti. On je takođe poznati dečiji psihijatar. Videli smo se sa njim, da bi razgovarali o problemima dečijeg mentaliteta.

-Oče, vi ste sveštenik mnogo godina i dalje vodite psihijatrijsku terapiju. Da li imate mnogo pacijenata?

Da, imam ih mnogo, ali ih ne lečim. Ja im samo pružam savetovanje a onda ih upućujem dalje: neke do lekara, neke u bolnicu,a neke da posete psihijatre.

- Da li su mentalne bolesti kod dece danas raširene?

Ako uzmemo u obzir granične uslove, onda mnogi ljudi mogu biti navani kao bolesni. Procenat ljudi sa ozbiljnim bolestima, na primer, šizofrenijom, ne varira, ali broj neuroza raste svake godine. Do puberteta, to jest, doba adolescenata, 90% dece ima mentalne probleme, ili u lakšem ili u težem obliku.

- A šta ih uzrokuje?

Prvo, povezano je sa nasleđem i sa stanjem zdravlja roditelja – a naš genski ulog je bio neodređen. Drugo, ima veze i sa podizanjem dece. I treće, okruženje kao što je uvredljiva i nekulturna TV kultura, svi oni zastrašujući crtani filmovi sa besmiselnim teletabisima, itd. ... to pogoršava stanje nih koji nisu zdravi.

- Koje bolesti su najčešće i najozbiljnije?

Ne možete ih klasifikovazti kao ozbiljne ili lake, sve su one ozbiljne. Jedno dete ima strahove, drugo ima naviku grčeva a drugo ima emocionalne poremećaje. Auto se pokvario, i sasvim je svejedno da li on ne me ići zbog kvara motora, ili probušenih guma, ipak ga ne možete koristiti. U doba puberteta, bolesti se pogoršavaju, a osoba je već zrela da stvori novo bolesno pokoljenje.

- Užasna slika. Da li to znači da se svake godine situacija pogoršava? Mentalno nezdravi ljudi ne mogu dati život zdravoj deci?

Oni mogu biti rođeni fizički zdravi, ali se prag njihovog nadražaja snižava, teže im je da se odupru razdražljivom okruženju i njihovi slomovi se događaju brže.

- Prema statistikama, najveći broj dece je bolestan, ali roditelji često mogu biti nesvesni toga, jer, sudeći po onome što ste nam rekli, bolest može često uzeti skriveni oblik. Kako bi neko mogao da nam kaže znakove nenormalnosti, poremećaja, na pta bi trebalo roditelji da obrate pažnju?

Trebalo bi da gledamo na strahove, hiperaktivnost, odsutsvo razmišljanja, posebnu razdražljivost, nepotrebnu zabrinutost, dečiji sadizam, čudno ponašanje (na primer, dete strasno voli jednu igračku, ili stalno crta isti crtež). Na primer: dečak je mučio psa, mačku, a onda odlučio da se osveti prijateljima koji su ga uvredili. Uzeo je štap, zakucao eksere u nju i pokušao da im iskopa oči. Šta činiti? Da li ćemo odlučiti da je to bila još samo jedna dečija šala i da zaboravimo to? Ili ćemo biti uznemireni i pokušati da pronađemo način, kako da sprečimo takvu vrstu incidenata u budućnosti?

Treba da obratite pažnju ako se dete prosto stalno loše ponaša. Možda imate probleme da uspostavite dodir sa svojim detetom, ili možda on ili ona, imaju povećani interkranijalni pritsak, kao rezultat komplikovanog porođaja. Ako osećate da ima problema u komunikaciji između vas i vašeg deeteta, obratite se psihologu za početak, a ako on preporuči – psihijatru ili dečijem psihoneurologu. Dobili bi medicinske recepte ako su potrebni i dobili preporuke o najboljem režimu za vaše dete.

- Šta možemo uraditi da sprečimo mentalne poremećaje dece?

Jedini način je da se dete podigne na pravi način.

- Ako tinejdžer postane kapriciozan, agresivan, loše se ponaša,, postane preosetljiv i kontakt sa njim je srušen, ali svako oko roditelja im govori da je sve u redu, da ne bi trebali da to uzimaju k srcu, svako je bio i sam takav... Da li se može verovati takvom savetu?

Ne, mi nismo bili takvi. Mentalno stanje ljudi svakog novog pokoljenja, uključujući, sigurno je i tinejdžerre, pogoršava se. Jovan Zlatousti je znao da kaže da je to doba najteže, jer niko ne može sigurno reći u kakvu vrstu čoveka će se pretvoriti dete. Samo Bog zna. Trebalo bi da pamtite da u tom stanju ne bi trebalo da razdražujete decu, ali ne bi trebali ni da činite sve što požele.

Postoji zlatno pravilo: podizati decu strogo, ali u ljubavi. Potpuna kontrola je neprihvatljiva, dete je slobodna ličnost, voljena od Boga. Roditelji bi trebali da nauče da budu smireni, strpljivi, snose teškoće u dodiru uz pomoć ljubavi, ali ako ponašanje dece pređe granice, onda je potrebna kazna, i to ozbiljna.

- Mišljenja su podeljena po pitanju kažnjavanja dece, neki predlažu da dete ne bi trebalo nikada tući.

Trebali bi, čak bi i morali da kaznite vaše dete, tako da dete ne bi naviklo da bude loše. Ako je njegovo ponašanje veoma loše, ako pljuje, psuje oca i majku, neoprezno sa ikonama, trebali bi da mu objasnite da je takvo ponašanje nedozvoljeno i da ako nastavi da se tako ponaša. Da će biti kažnjen.

Trebali bi da dete kažnjavate ovako: stavite mu glavu između vaših kolena, onda uzmite kaiš i udarite ga veoma jako po zadnjici. Udarite jako, ali samo par puta, brzo. Jer, ako ga udarite lagano, ako se samo pretvarate da ga udarate, postaće mazohista. Trebali bi da to uradite brzo i jako, iz srca. Neka vrišti, plače, nemojte pričati sa njim, a kasnije, kada se smiri, objasnite detetu da ste to morali da uradite jer ga volite. Nemojte nikada reći „Oh, oprosti, desilo mi se!“. Ako dete ne želi da se promeni nikako, odvedite ga psihijatru. Ponekad deca sebe ne mogu uopšte kontrolisati, jer su već bolesna.

- Šta bi trebalo da izbegavamo u podizanju dece?

Ne idite u krajnosti. Ne primer, jednom sam šetao ulicom i bio zaprepašćen ženskom vikom. Pomislio sam da je neko ubijen ili nešo trči prema njoj. Ispalo je da to mlada majka „razgovara“ sa svojim dvogodišnjim detetom, koje je šljapkalo u bari. Jadna deca, čije majke troše celo svoje vreme vičući: nemoj, nemoj, nemoj!

Dete ne pripada roditeljima, ono pripada Bogu. Ono je posebna i jedinstvena ličnost. I trebalo bi da se ponašate sa detetom i da ga podižete kao jedinstvenu ličnost, u duhu ljubavi i slobode. Dar slobode, prema Svetim Ocima, je čak viši i od dara ljubavi. Podižući dete, trebali bi da se više nego bilo gde sećamo da imamo ispred nas, sliku i podobije Božije. I u kažnjavanju ili ohrabrivanju deteta, treba da se sećamo toga.

Podižimo našu decu u ljubavi, strpljenju, smirenosti i blagosti, a ne vređanju, ponižavanju, izazivanju i iskušavanju.

- Znači, prekomerna kontrola je štetna za decu?

Sve preko mere je štetno, morate znati granice. Važno je da ne zlostavljamo decu, da ne bi narkomanski zavisnik, ali ne treba da mu dozvolite da manipuliše vama. Kako možete naći zlatnu sredinu? Kako shvatiti, kada treba da kaznite vaše dete, a kada je bolje da se uzdržite? Draga braćo i sestre, jedini kompas, jedini svetionik koji imate jeste vaša ljubav prema vašem detetu. Podizaćete ga onako. Kako ga volite. Vaše ljubeće srce će vam reći kada treba da kaznite, a kada da oprostite. Mnogi ljudi se obraćaju različitim knjigama, koje im često daju protivrečne savete. Ne možete podići dete tako. Dete se podiže vašim srcem, bez obzira koliko ste pedagoških knjiga pročitali, na koliko ste korisnih predavanja bili, ako vi istinski ne volite vaše dete, ne možete ga podići ispravno.

Roditeljima je posebno potrebno strpljenje kada njhova deca postaju tinejdžeri. Pokušpajte da ne zamerate i kontrolišete vašu decu bez važnog razloga. Trebalo bi  da izbegavate da ih pritiskate previše. 90% ranih brakova i napuštanja kuće, obično su razlog posledica porazne roditeljske kontrole; to je posebno istinito kada su u pitanju majke. Deca koja su pod pritiskom kao tinejdžeri, odrastaju nepravilno, ne osećaju slobodu, ne osečaju Boga, pretvaraju se u uplašenu životinju.

Nemojte vikati: „Ne želim da si ikada više video tu devojku ponovo!“, blago recite, „Želeo bih da ne radiš to, ali ako insistiraš da je vidiš, pa dobro, radi to u tajnosti, ali bi me to povredilo... Moliću se za tebe.“ Molite se Bogu za vašu decu, molite se u crkvi, vodite ih sa sobom na hodočašća. Pokušajte da postanete prijatelj sa vašom decom.

Srećni smo što pripadamo Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, imamo Gospoda, Apsolut, Istinu, lakše je podizati decu ispravno. Možete deteteu dati pristojno podizanje samo u porodici verujućih, ili bar ljudi koji tragaju za verom. Jer ni psiholozi, ni doktori ni pedagozi, sa svim njihovim iskustvom, ne mogu podići dete u duhu dobrote, ljubavi, čestitosti i saosećanja. Više vrednosti mogu biti usađene samo u Crkvi.

- Oče, poznajem par porodica, gde deca imaju potpunu slobodu. Nemaju nikakve obaveze kući, devojčicama koje idu u školu, dozvoljeno je da izlaze kasno, da planiraju sebi dan, da kupuju same...

Da li bi želeli da vaš sin oženi takvu devojku? Kome treba partner koji možemsamo jesti, piti i zabavljati se? Šta ćemo sa obavezama?

- Ali oni uče i dobri su studenti...

Biti dobar student je daleko od svega. Jednom sam radio kao bolničar, i mogu vam ispričati priču iz mog iskustva. Pozvani smo u porodicu gde je glava porodice, jedan starac upravo umro. Dočekani smo od strane njegovog sina i kćeri, oboje sa visokim obrazovanjem, a uopšte mogli ste videti da je to dobro obrazovana porodica. Oni su nam rekli da odnesemo „leš“.

Rekli smo im da hitna pomoć ne odvozi mrtve ljude i da bi trebali sami da pripreme telo svoga oca za sahranu. „Nije nam potreban ovde, nije prijatno“. – „Kako to mislite, nije prijatno, on je vaš otac?“

Onda su nas pitali, da li je bilo nekih posebnih sluičajeva kada je hitna pomoć odvozila leš. Naivno smo im rekli da smo obavezni da pokupimo mrtvu osobu, ako je telo nađeno na javnom mestu ili fabrici , itd. Onda su odvukli svog oca na stepenište (gde su stepenice svih stanova) i rekli: „Sada je na javno mestu, sada ga morate odvesti“, To vam je „razgolićeno“ obrazovanje.

 Dozvoliti vašem detetu sve je velika greška, greh, jer vrline poput naklonosti i dobrote, ne rastu u osobi koja je po svojoj volji. Gledajte decu u školi, kako nazivaju jedni druge uvredljivim imenima, kako mogu biti agresivni, kako surovo mogu pretući jedni druge. Viša iskustva, misli i osećanja moraju biti usađena u decu. Šta može nastati iz deteta kome je sve dozvoljeno?

Može odrasti kao ljubitelj slobode, ali bez Boga u duši. Treba da se borite sa lošim težnjama od samog početka. Dete mora znati šta znači „ne“, da postoji nešto što mu može biti zabranjeno. Nikakve štete po njega, ako upita još jednom „Mogu li?“

- Koji je najbolji način za jednog roditelja da podigne svoje dete?

U nepotpunoj porodici dete se razvija nepotpuno. Žena ne može sama ispravno podići dete ispravno, posebno ako je dečak. Ona ne može podići čoveka, iz razloga što je žena. Teško je podići i ćerku bez oca takođe. Kako bi joj dali ideju o porodici, o ulozi žene, o dobrim odnosima u porodici?

Drage žene, čuvajte svoju porodice, vašeg muža – oca vaše dece. Vrlo često par raskida zbog bezvrednog argumenta, stvari koje mogu biti sređene. Pomirite se sa vašim partnerom radi vaše dece i Bog će vas nagraditi. Ako vas je muž napustio, osnovao novu porodicu i ne želi da ima išta zajedničko sa vama, trebali bi da potražite novog muža. Ako ne možete naći muža, provodite više vremena sa babom i dedom vaše dece. Trebalo bi da to tako uredite, da bi moglo biti nekog prisustva muškarca u kući; to nije izmišljeno od strane psihologa i psihijatara, to je volja Božija.

- Koji je najbolji metod da očuvamo dobru, zdravu decu ovakva kakva su?

Prvo i pre svega, mora postojati mir u porodici. A jedini način da se ima mir u porodici, je da neko u porodici poseduje smirenost. Drugo, pokažite vašem detetu svoju veru u Boga. Vodite ga u Crkvu, čitajte dobre knjige sa njim. Treće, oba roditelja i deca treba da budu otvoreni jedni sa drugima, tako da deca ne bi poželela da slažu svoje roditelje ili da ih nagovaraju. Možete postići to samo sopstvenim primerom.

Nemojte govoriti vašem detetu da mu ne možete kupiti farmerke jer nemate novca, a potom ga potrošite na nešto drugo. Treba da mu časno kažete da novac koji posedujete, mora biti potrošen na nešto bitnije, i iz tog razloga vi mu to ne možete sada priuštiti. Veom je bitno ne lagati u porodici.

- Da li je broj dece u porodici važan za mentalno zdravlje deteta?

Normalno, jedno ili dva deteta odrastaju kao potrošači. Troje je neophodna minimum. Deca odrastaju u dobre ljude, ako ih ima puno u porodici. Sve se deli, sve je naše, mi smo porodica. Svako radi, uči da brine o drugima. Takođe, ako imate mnogo dece, imate više šanse da provedete vaše stare godine sa jednim od njih.

Ako imate samo jedno dete, male su šanse da ćete susreti vaše stare godine, okruženi ljubavlju i brigom. I uopšte, žene se spasavaju podizanjem dece.

I morate pamtiti još nešto što je bitno: Bog obezbeđuje decu. Nijedna porodica sa mnogo dece ne gladuje, naravno ako nisu alkoholičari. Bog ne bi napustio decu. Tako da se ne bojte, imajte više dece!

Žena koju sam znao, jednom me je pozvala i rekla mi je da je trudna i da čeka treće dete i da njen muž želi da ona abortira, a da je njena majka protiv deteta zbog manjka novca. Rekao sam joj da rodi dete i da ga daruje našoj parohiji, mi ćemo ga podići.

Bogu hvala, rodila je kćer, nazvavši je Mašenka (Marija). Muž je bio vozač. Čim je njegov šef saznao da je njegov zaposleni dobio treće dete, unapredio ga je u svog ličnog vozača, plata mu se povećala i sada su u mnogo boljem stanju, imaju auto i vikendciu, sve zahvaljujući Mašenki, za koju su mislili da će ih ostaviti gladne.

IZVOR  http://www.pravoslavni-odgovor.com/