Česnica se mesi pre svanuća

Na Božić, pre izlaska sunca, domaćica mesi česnicu. Od belog brašna, sa “nenačetom vodom” i mašću, bez kvasca, razvlači testo na tanke listove neparnog broja, stavlja u njega metalni novac i slaže ga u tepsiju. Česnica se priprema u čistoj odeći, a ponegde i u najsvečanijoj košulji ukrašenoj zlatnim nitima. U Vojvodini, dok je domaćica uz plamen sveće mesila, ukućani su pevali „Roždestvo tvoje...“. 

 
U kolekciji predmeta uz božićne običaje Entografskog muzeja čuvaju se 223 gipsana odlivka, verne kopije originalnih obrednih hlebova koji su na Badnji dan i Božić pripremani u Srbiji, Slavoniji, BiH. Među njima su i figuralni hlebovi namenjeni za zdravlje ukućana i uspeh u zemljoradnji i uzgoju stoke. Figuralna peciva uglavnom su darivana domaćinu i muškoj deci, a za žensku decu mesila se “kika”. Zavisno od kraja gde su pripremana, ova peciva su dobijala razna imena: „svinjarica“, „zec“, „ovčarica“, „volovi“, „guska“, „šaka“, „krmača i prasad“…
Hlebovi namenjeni Badnjoj večeri kao i „veliki božićni kolač“ mesili su se o Badnjem danu, takođe rano ujutro, pre svanuća.

KOLAČ ZDRAVLJA
Prvo parče testa odvajalo se za pravljenje kolača „zdravljak“ koji se u nekim krajevima Srbije nazivao “zdravlje i veselje”, „mali kolač“ ili „badnjak“ (jede se za Badnje veče). Pre pečenja domaćica ovaj kolač zaseca na onoliko delova koliko ima ukućana i pri tom izgovara: „sreća, zdravlje i napredak“. Božićni kolač je kružnog oblika i pravi se od dva do tri kilograma brašna. Gornja površina ukrašavana je reljefnim ukrasima od testa, a po sredini kolača obavezno su bile dve reljefne trake testa postavljene u vidu krsta. Na mestu gde se trake ukrštaju postavlja se krug uvijenog testa pod nazivom „ruža“ u koju se zabada struk bosiljka ili tri vlati pšenice vezane crvenom vunom ili pamučnim crvenim koncem.
Ali vremena su se promenila i danas se, posebno u gradskim sredinama, božićni hlebovi sve češće naručuju u pekarama. Ipak, Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture Etnografskog muzeja i autor Vodiča kroz kolekciju predmeta uz božićne običaje, sklona je verovanju da su mnogi božićni običaji, u redukovanoj formi ili u simboličkim naznakama, sačuvani kod većine starije populacije, prevashodno kao obeležja pripadnosti pravoslavlju.
– Tradicija ne može da se konzervira. Zato su se i božićni običaji, naročito kod pravoslavaca, transformisali i prilagođavali novom vremenu, a nakon II svetskog rata dominira modifikovan scenario praznovanja koji je od Božića pomeran ka Novoj godini, prazniku koji je masovno proslavljan naročito u gradskim sredinama – objašnjava Marjanovićeva.

 
GDE SE PALI BADNJAK
Ali prilagođavanje novom vremenu često dovodi do vulgarizacije tradicije. Vesna Marjanović podseća da je u prošlosti kolektivni badnjak po pravilu paljen na mestima gde porodica nije na okupu, obično tamo gde je bila stacionirana vojska, kao medijum između porodičnog doma i ljudi koji nisu s porodicom.
– U poslednjoj deceniji 20. veka počelo je paljenje badnjaka na neprimerenim mestima kao što su gradski parkovi, sajmovi, trgovi i slično. Tih godina proslavljanje Božića dobija prenaglašenu političku dimenziju, a organizaciju su često preuzimale političke stranke. Tako sam, na primer, u Vilovu u Bačkoj prisustvovala paljenju badnjaka na gomili auto-guma, a imala sam priliku i da vidim kako buktinju s badnjakom posipaju naftom da plamen bude što veći. Mislim da se sada to malo iščistilo – kaže naša sagovornica.
 
VRAĆANJE POZAJMICA
Praznik posvećen rođenju Isusa Hrista u hrišćanstvu se svetkuje od 4. veka, a konačan datum, 25. decembar, određen je odlukom Nikejskog sabora 325. godine kada je i sastavljen hrišćanski crkveni kalendar. Do pomeranja proslavljanja božićnih praznika za 13 dana, prema pravoslavnom u odnosu na katolički kalendar, dolazi 1582. nakon reforme kalendara koju je sproveo papa Gregorije XIII. Prvo darivanje u liku Božić Bate zabeleženo je tokom 17. veka kada se Božić u zapadnoj i centralnoj Evropi pomera iz kolektivnih svetkovina u okvire porodičnog prostora. U etnološkoj literaturi božićni praznici se dele na predbožićne, božićne i postbožićne obrede. Božićne poklade su 26. novembra, a 27. počinje šestonedeljni božićni post tokom kojeg su, prema verovanju, ljudi najpodložniji zlim uticajima i demonima. Na Svetu Varvaru 17. decembra, priprema se i potapa zrnevlje pšenice koje ozeleni do Svetog Ignjatija Bogonosca ili Kokošinjeg Božića (2. januar), a najkasnije na Tucindan (5. januar).
Sledi Badnji dan koji je smatran podjednako važnim kao i sam Božić. To je dan priprema kada se obavlja ritualno sečenje badnjaka (hrastovo, cerovo ili neko drugo tvrdo drvo), unošenje slame i posipanje oraha po kući... Badnja noć je noć bdenja, ne spava se, čeka se Bogomladenac, po narodnom verovanju nov vegetacioni period. Na Badnji dan se vraćaju sve pozajmljene stvari, a na trpezi je neparan broj posnih jela, vino, medovina.
 
NEKRŠTENI DANI
Božićna sveća u panaiji (izmešane razne vrste žita i drugog zrnevlja), mirobožanje ukućana, na trpezi božićni kolač i pečenica i položajnik, osoba koja prva ulazi u kuću, obeležja su prvog dana Božića. Položajnik se dočekuje svečano, posipa žitom, a on prilazi ognjištu, džara vatru i govori: „Koliko varnica, toliko prasadi, pilića, kozlića ...“
Od arhaičnih obreda koji se ponegde još obavljaju zanimljivo je Vijanje Božića tokom kojeg momci ili tek oženjeni muškarci na konjima obilaze kuće svojih devojaka i žena. Drugog dana Božića običaj je da mladi bračni parovi nose kumu na dar kolač. A u nedelju pred Novu godinu (Materice) i u nedelju po Novoj godini (Oci) deca dolaze na čestitanje, domaćici ili domaćinu vezuju noge i, da bi ih odvezali, bivaju darivana slatkišima, voćem, novcem.
Na Mali Božić 14. januara (Sveti Vasilije) ponovo se unosi badnjak, opet dolazi položajnik, a na trpezi je glava božićne pečenice koja se čuva do tog dana. Vreme od Božića do Bogojavljenja (19. januar) u narodu se naziva „nekrštenim danima“ u kojima, prema verovanju, demoni, karakondžule i veštice vrebaju ljude na svakom koraku. Kod Srba je nevolja u tome što se s vremena na vreme „nekršteni dani“ protegnu na celu godinu.
 

Najčešći recept za česnicu U 250 grama mlakog mleka i 250 grama mlake vode rastope se kašičica šećera i dve kašičice soli. U kilogram mekog brašna tip 400 stavi se 75 grama putera, jedno celo jaje i jedno žumance. Sve se to dobro mesi oko 15 minuta, a potom se stavi zlatnik ili srebrenjak uvijen u samolepljivu foliju. Pogača se oblikuje i spusti u pleh premazan margarinom, a gornja površina se premaže žumancetom i uz pomoć dve viljuške podiže testo radi ukrašavanja.

http://www.blic.rs/