Autor: Zoran Milivojević
(Илустрација Срђан Печеничић)
Mnogi ljudi uživaju u tome da se zaljube u nekoga,
očekujući da će zaljubljenost preći u ozbiljnu vezu. Međutim, postoje i
oni drugi koji žele da se ne zaljubljuju, ali koji uprkos tome, to čine.
Oni zaljubljivanje doživljavaju kao prisilu.
Ljudi koji su zadovoljni svojim ljubavnim životom ili koji smatraju da je sa njima sve u redu, samo što se „prava osoba” još nije pojavila, ne čitaju knjige o psihologiji ljubavi. Prisutnost velikog broja ovih knjiga na tržištu ukazuje da postoji veliki broj onih koji nisu zadovoljni svojim ljubavnim životom i koji pokušavaju da saznaju gde greše.
Glavni način na koji ljudi sabotiraju svoj ljubavni život jeste to što iznova i iznova čine „pogrešne izbore”. Naravno da svako može pogrešno da izabere, ali ovde je reč o ljudima koji to stalno čine. Stalno ponavljaju jedan obrazac koji se uvek završava neuspehom. Najkraće rečeno, oni se uvek zaljubljuju u pogrešne.
Pokušavajući sebi da pomognu čitajući knjige o psihologiji ljubavi, ovi ljudi izgrađuju novo znanje o ljubavi, zaljubljenosti i partnerskim vezama. To je svakako pozitivno, i to bi trebalo činiti.
Međutim, velika većina otkriva da time što je stvorila novo znanje nije izbrisala staro. Rezultat stvaranja novog jeste da je osoba sada u jednom stanju unutrašnjeg konflikta i dvovlašća. Jedan deo nje se trudi da bira partnera na novi, odrasli način, dok drugi deo nje funkcioniše i bira na stari način.
Kako je zaljubljivanje dečje osećanje, možemo ga pripisati onom delu ličnosti koje zovemo „unutrašnje dete”.
Kada se osoba trudi da izabere partnera za koga zna da je dobar za nju, unutrašnje dete se oglašava kako je on dosadan, kako prema njemu nema „hemije” i strasti. Takva unutrašnja sabotaža čini da, i ako se osoba odluči za vezu, ona ne traje drugo jer se ne oseća ispunjeno u njoj.
Kada se unutrašnje dete zaljubi, unutrašnji konflikt traje jer se osoba prepušta tom osećanju iako zna da je to pogrešno. Kada takva veza propadne, osoba se ljuti na sebe.
Šta je onda rešenje za one koji žele da prevaziđu prisilu zaljubljivanja? Da bi postigli taj cilj, moraju da prevaziđu zaljubljivanje. Kako je zaljubljivanje rezultat određenih uverenja, potrebno je ta uverenja otkriti, ustanoviti njihovu pogrešnost i onda ih konačno odbaciti.
Većina ljudi ima tip osobe u koju se zaljubljuje. Razumevanje logike takvog izbora najviše govori o samoj osobi i njenom stavu prema samoj sebi. Tako, na primer, devojka koja pogrešno veruje da nije dovoljno pametna stalno se zaljubljuje u muškarce koje doživljava kao pametnije od sebe. Kada popravi sliku o svojoj inteligenciji i prihvati sebe, ona gubi motiv za takve izbore.
Najvažnije je odustati od ideje da će nam prava ljubav doneti večitu životnu sreću, zato što ona zaljubljivanje čini mogućim.
Izvor Politika.rs
Ljudi koji su zadovoljni svojim ljubavnim životom ili koji smatraju da je sa njima sve u redu, samo što se „prava osoba” još nije pojavila, ne čitaju knjige o psihologiji ljubavi. Prisutnost velikog broja ovih knjiga na tržištu ukazuje da postoji veliki broj onih koji nisu zadovoljni svojim ljubavnim životom i koji pokušavaju da saznaju gde greše.
Glavni način na koji ljudi sabotiraju svoj ljubavni život jeste to što iznova i iznova čine „pogrešne izbore”. Naravno da svako može pogrešno da izabere, ali ovde je reč o ljudima koji to stalno čine. Stalno ponavljaju jedan obrazac koji se uvek završava neuspehom. Najkraće rečeno, oni se uvek zaljubljuju u pogrešne.
Pokušavajući sebi da pomognu čitajući knjige o psihologiji ljubavi, ovi ljudi izgrađuju novo znanje o ljubavi, zaljubljenosti i partnerskim vezama. To je svakako pozitivno, i to bi trebalo činiti.
Međutim, velika većina otkriva da time što je stvorila novo znanje nije izbrisala staro. Rezultat stvaranja novog jeste da je osoba sada u jednom stanju unutrašnjeg konflikta i dvovlašća. Jedan deo nje se trudi da bira partnera na novi, odrasli način, dok drugi deo nje funkcioniše i bira na stari način.
Kako je zaljubljivanje dečje osećanje, možemo ga pripisati onom delu ličnosti koje zovemo „unutrašnje dete”.
Kada se osoba trudi da izabere partnera za koga zna da je dobar za nju, unutrašnje dete se oglašava kako je on dosadan, kako prema njemu nema „hemije” i strasti. Takva unutrašnja sabotaža čini da, i ako se osoba odluči za vezu, ona ne traje drugo jer se ne oseća ispunjeno u njoj.
Kada se unutrašnje dete zaljubi, unutrašnji konflikt traje jer se osoba prepušta tom osećanju iako zna da je to pogrešno. Kada takva veza propadne, osoba se ljuti na sebe.
Šta je onda rešenje za one koji žele da prevaziđu prisilu zaljubljivanja? Da bi postigli taj cilj, moraju da prevaziđu zaljubljivanje. Kako je zaljubljivanje rezultat određenih uverenja, potrebno je ta uverenja otkriti, ustanoviti njihovu pogrešnost i onda ih konačno odbaciti.
Većina ljudi ima tip osobe u koju se zaljubljuje. Razumevanje logike takvog izbora najviše govori o samoj osobi i njenom stavu prema samoj sebi. Tako, na primer, devojka koja pogrešno veruje da nije dovoljno pametna stalno se zaljubljuje u muškarce koje doživljava kao pametnije od sebe. Kada popravi sliku o svojoj inteligenciji i prihvati sebe, ona gubi motiv za takve izbore.
Najvažnije je odustati od ideje da će nam prava ljubav doneti večitu životnu sreću, zato što ona zaljubljivanje čini mogućim.
Izvor Politika.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.