Jake emocije u vezi ostavljaju dubok trag u životu. Stvarno možemo
voleti tek kada poznajemo mane i vrline bliske osobe. Ako smo otvoreni,
svaka veza može biti podjednako važna
Fatalna. Velika. Najveća. Sudbinska. Ljubav mog života. Uz osobu koja je ostavila najviše traga u našem životu vezuju se najjači epiteti, podižemo je na pijedestal, ostaje nedostižna za sve koji žele da nam se približe. O njoj se najviše priča i istovremeno najdublje ćuti, u zavisnosti od toga da li je i koliko trajala i u šta se vremenom pretvorila. Velike ljubavi opisane su u literaturi, oživljene na filmu, o njima se peva... One su najstrasnije, najnežnije, najinspirativnije, nesagledivi izvor radosti i nepregledne tuge. Ali, pitanje koje se nameće je da li su one tako velike zbog konkretne osobe, koju smatramo našom najvećom ljubavlju ili zbog toga što volimo samo ljubav, želimo da nas vole i da nekoga volimo? Delimičan odgovor odavno je dao Platon, rekavši da je slep onaj ko voli zbog ljubavi. A, šta o fatalnim ljubavima za "Život plus" kaže Jelena Orlandić, psiholog i psihoterapeut O.L.I. Metode, koja objašnjava zašto ljubav koja se u životu dogodi samo jednom, ostaje mera za sve buduće veze, zaljubljivanja i voljenja:
- Od ranog detinjstva čitaju nam bajke u kojima postoje velike, životne ljubavi, zbog kojih se živi i umire. Između princeza i prinčevi rađa se ljubav na prvi pogled i traje celog života. Kultura u kojoj živimo poručuje da postoji samo jedna prava ljubav i da su sve ostale tek blede kopije. Ovaj model je veoma zavodljiv. Prihvatimo li takav pogled na stvari, lako ćemo jednu ljubav proglasiti za životnu, a odatle je put ka merenju svih ostalih u odnosu na tu "pravu" relativno lak. Naravno, nijedna posle nje neće dostići te kriterijume, jer tako posmatrana, najveća ljubav postaje imaginarna i kako vreme prolazi, idealizovana. Dok smo bili u vezi sa tom osobom, bilo je mnogo toga što nije bilo idealno, ali sada se detalji zaboravljaju i zbog naše odluke da je t bila prava i jedina ljubav, zaboravljamo sve što nam je smetalo.
* Ako se dogodi prerano, da li nas kasnije ograničava u ostvarivanju uspešnih emotivnih veza?
- Ljubav nikada ne ograničava, ona širi vidike i daje slobodu da se razvijamo, rastemo i
budemo bolji ljudi. Takva količina uzajamnog davanja i primanja moguća je u svakoj vezi u kojoj su obe strane spremne da daju i pruže. Problem nastaje onda kada odlučimo da je to bilo ono pravo. Time stvaramo ideju da nam se nikada neće ponoviti. Ukoliko smo unapred odlučili da smo pravu ljubav već doživeli, automatski ćemo sebe ograničiti, nećemo biti u stanju da je pružimo i primimo onim intenzitetom kojim smo to činili u prethodnoj vezi. A sve dok smo otvoreni i spremni da dajemo i primamo, svaka ljubav može da bude podjednako važna i velika.
* Da li je lakše fatalno se zaljubiti u mladosti, kada nemamo nikakve "kalupe"?
- Kalupe uvek imamo, obrasci kojima merimo svet i formiramo svoje ponašanje nastaju u ranom detinjstvu. Posmatrajući roditelje učimo kako ljubav "funkcioniše". Kada odrastemo, nesvesno usvojeni obrasci utiču na naš izbor partnera. Zato ćemo biti skloni da kao najveću ljubav usvojimo baš onu koja je najsličnija onome što smo u detinjstvu smatrali idealnim primerom. Odabraćemo partnera koji se najbolje uklapa u sliku koju već imamo. I što se partner više uklapa, bićemo skloniji da baš tu vezu idealizujemo i proglasimo za onu pravu.
* Kakva je razlika između velike ljubavi u ranoj mladosti i one u zrelijim godinama?
- Ljubavi u zrelijim godinama su realnije ili bi bar trebalo da budu. Usled poruka okoline često verujemo da, ako nismo "bezglavo" zaljubljeni, to nije to. Međutim, realnost u emocijama je posledica iskustava i zrelosti, pa je veza mnogo bolja i zdravija. Prava ljubav meri se kvalitetom odnosa, a ne intenzitetom osećanja. Kada dostignemo zrelost, u odnosu sa partnerom tražimo dobru komunikaciju, uzajamnost u emocijama, dok smo u mladosti skloni da zaljubljenost pomešamo sa ljubavlju i da smatramo partnera savršenim, što je iluzija koja će se pre ili kasnije raspršiti. U zrelijim godinama tražimo nekoga sa kim možemo da živimo, ko će nam biti partner i podrška, ko će nam dati savet, a ne rešenje.
* Da li ljubav mora da bude obostrana da bi bila velika?
- Svako može da odabere da li će i koju ljubav nazivati najvećom, ali bila ona najveća ili nešto manja, pravo pitanje je koga mi zapravo volimo? Kada je neko zatvoren i ne dopušta nam da ga zaista upoznamo, mi i ne znamo koga volimo. Neuzvraćena ljubav nije prava, jer volimo sliku osobe koju smo sami naslikali. Stvarno možemo voleti tek kada poznajemo nečije mane i vrline, nekoga sa kim smo bliski.
* Tražimo li u budućim partnerima dvojnika iz velike ljubavi ili emocije koje smo sa njom ostvarili?
- Ono što tražimo nije dvojnik već obrazac. Ako se pokazao kao dobar i ako smo jednom uspeli da ostvarimo stvarnu, kvalitetnu ljubav, tražićemo ga u svakom odnosu i tako imati veće šanse da ga ponovimo. Nije loše tražiti ponovo nešto što smo doživeli kao dobro, tako imamo šansu i da izbegnemo greške koje smo prošli put napravili, pod uslovom da smo ih svesni. Ukoliko nismo, verovatno ćemo tražiti nešto što ćemo teško naći, kopiju neke nerealne osobe, kroz koju pokušavamo da ostvarimo naš obrazac i to najčešće neuspešno.
* Postoje ljudi kojima se fatalna ljubav nije dogodila, da li su oni uskraćeni?
- Pitanje je da li su stvarno uskraćeni. Ima ljudi koji manje idealizuju, nisu skloni intenzivnim emocijama, jer su naučili da "tako treba". Ukoliko oni ne pate i ne doživljavaju kao tragično to što im se nije dogodila fatalna ljubav, u tome nema ničega lošeg. Ako je žele i osećaju da su uskraćeni, trebalo bi da ispitaju šta je to što zapravo traže, kako fatalna ljubav treba da izgleda, a što je važnije, zašto se smatra pravom i životnom? U suprotnom, samo je beznadežno jure i nikada ne dostignu. Događa se i da ljudi koji misle da nisu doživeli pravu ljubav, zapravo jesu i to možda više puta, jer realan pogled na njihove veze pokazuje da imaju kvalitetniji odnos od onih koji tvrde da im se fatalna ljubav dogodila.
* Neke ljubavi se naglo prekinu, a emocije još postoje. Da li baš zbog toga dobijaju epitet velikih?
- Epitet velikih dobijaju jer nije bilo dovoljno vremena da ih dotakne realnost. Velika ljubav je ona koja preživi test svakodnevice, zajedničkog života, uspešne komunikacije, plaćanja računa, pranja sudova, menjanja pelena, ustajanja u pola noći da se nahrani i uteši dete koje plače i izbacivanja smeća. Tačno je da nikada nećemo saznati da li bi ta ljubav koju smo proglasili velikom prošla taj test, ali ako se veza okončala zbog nesporazuma i sujeta, verovatno ne bi. Ako dvoje ljudi ima dobru osnovu za pravu ljubav, najčešće intenzivno rade na tome da odnos sačuvaju.
* Kada pristajemo na manje u emotivnom odnosu?
- To može da bude pristajanje na to da se odreknemo iluzija, ideje romantične ljubavi i zaljubljenosti, da prihvatimo da život nije bajka u kojoj ljubav pobeđuje sve, već svakodnevica u kojoj postoje obaveze, računi, posao i prijatelji. Naš partner mora makar jednim delom da se uklopi u stvaran život. To ruši iluziju fatalne ljubavi i može da stvori utisak pristajanja na manje, ali zapravo prihvatanje realnosti i toga da idealno ne postoji, na to utiče vreme, zrelost i odricanje od iluzija.
PATIMO SVE DOK IDEALIZUJEMO
Jelena Orlandić otkriva i koliko je potrebno vremena da izlečimo "slomljeno srce":
- Oporavak traje sve dok ne budemo u stanju da vidimo bivšeg partnera kao stvarnu osobu, sa svim manama i vrlinama, kada realno uviđamo zašto je veza okončana. Sve dok tu osobu imenujemo kao najveću, nećemo moći da je prevaziđemo i prebolimo. Ideja da smo sa nekim ko je i ljubav našeg života, izuzetno je lepa i zavodljiva. Ali, kada tome dođe kraj, kako preboleti? Proces oporavka zavisi od toga koliko dugo ćemo odbijati da se odreknemo idealizovanja bivšeg partnera. Kod nekih osoba to traje veoma kratko, a kod drugih godinama.
Fatalna. Velika. Najveća. Sudbinska. Ljubav mog života. Uz osobu koja je ostavila najviše traga u našem životu vezuju se najjači epiteti, podižemo je na pijedestal, ostaje nedostižna za sve koji žele da nam se približe. O njoj se najviše priča i istovremeno najdublje ćuti, u zavisnosti od toga da li je i koliko trajala i u šta se vremenom pretvorila. Velike ljubavi opisane su u literaturi, oživljene na filmu, o njima se peva... One su najstrasnije, najnežnije, najinspirativnije, nesagledivi izvor radosti i nepregledne tuge. Ali, pitanje koje se nameće je da li su one tako velike zbog konkretne osobe, koju smatramo našom najvećom ljubavlju ili zbog toga što volimo samo ljubav, želimo da nas vole i da nekoga volimo? Delimičan odgovor odavno je dao Platon, rekavši da je slep onaj ko voli zbog ljubavi. A, šta o fatalnim ljubavima za "Život plus" kaže Jelena Orlandić, psiholog i psihoterapeut O.L.I. Metode, koja objašnjava zašto ljubav koja se u životu dogodi samo jednom, ostaje mera za sve buduće veze, zaljubljivanja i voljenja:
- Od ranog detinjstva čitaju nam bajke u kojima postoje velike, životne ljubavi, zbog kojih se živi i umire. Između princeza i prinčevi rađa se ljubav na prvi pogled i traje celog života. Kultura u kojoj živimo poručuje da postoji samo jedna prava ljubav i da su sve ostale tek blede kopije. Ovaj model je veoma zavodljiv. Prihvatimo li takav pogled na stvari, lako ćemo jednu ljubav proglasiti za životnu, a odatle je put ka merenju svih ostalih u odnosu na tu "pravu" relativno lak. Naravno, nijedna posle nje neće dostići te kriterijume, jer tako posmatrana, najveća ljubav postaje imaginarna i kako vreme prolazi, idealizovana. Dok smo bili u vezi sa tom osobom, bilo je mnogo toga što nije bilo idealno, ali sada se detalji zaboravljaju i zbog naše odluke da je t bila prava i jedina ljubav, zaboravljamo sve što nam je smetalo.
* Ako se dogodi prerano, da li nas kasnije ograničava u ostvarivanju uspešnih emotivnih veza?
- Ljubav nikada ne ograničava, ona širi vidike i daje slobodu da se razvijamo, rastemo i
budemo bolji ljudi. Takva količina uzajamnog davanja i primanja moguća je u svakoj vezi u kojoj su obe strane spremne da daju i pruže. Problem nastaje onda kada odlučimo da je to bilo ono pravo. Time stvaramo ideju da nam se nikada neće ponoviti. Ukoliko smo unapred odlučili da smo pravu ljubav već doživeli, automatski ćemo sebe ograničiti, nećemo biti u stanju da je pružimo i primimo onim intenzitetom kojim smo to činili u prethodnoj vezi. A sve dok smo otvoreni i spremni da dajemo i primamo, svaka ljubav može da bude podjednako važna i velika.
* Da li je lakše fatalno se zaljubiti u mladosti, kada nemamo nikakve "kalupe"?
- Kalupe uvek imamo, obrasci kojima merimo svet i formiramo svoje ponašanje nastaju u ranom detinjstvu. Posmatrajući roditelje učimo kako ljubav "funkcioniše". Kada odrastemo, nesvesno usvojeni obrasci utiču na naš izbor partnera. Zato ćemo biti skloni da kao najveću ljubav usvojimo baš onu koja je najsličnija onome što smo u detinjstvu smatrali idealnim primerom. Odabraćemo partnera koji se najbolje uklapa u sliku koju već imamo. I što se partner više uklapa, bićemo skloniji da baš tu vezu idealizujemo i proglasimo za onu pravu.
* Kakva je razlika između velike ljubavi u ranoj mladosti i one u zrelijim godinama?
- Ljubavi u zrelijim godinama su realnije ili bi bar trebalo da budu. Usled poruka okoline često verujemo da, ako nismo "bezglavo" zaljubljeni, to nije to. Međutim, realnost u emocijama je posledica iskustava i zrelosti, pa je veza mnogo bolja i zdravija. Prava ljubav meri se kvalitetom odnosa, a ne intenzitetom osećanja. Kada dostignemo zrelost, u odnosu sa partnerom tražimo dobru komunikaciju, uzajamnost u emocijama, dok smo u mladosti skloni da zaljubljenost pomešamo sa ljubavlju i da smatramo partnera savršenim, što je iluzija koja će se pre ili kasnije raspršiti. U zrelijim godinama tražimo nekoga sa kim možemo da živimo, ko će nam biti partner i podrška, ko će nam dati savet, a ne rešenje.
* Da li ljubav mora da bude obostrana da bi bila velika?
- Svako može da odabere da li će i koju ljubav nazivati najvećom, ali bila ona najveća ili nešto manja, pravo pitanje je koga mi zapravo volimo? Kada je neko zatvoren i ne dopušta nam da ga zaista upoznamo, mi i ne znamo koga volimo. Neuzvraćena ljubav nije prava, jer volimo sliku osobe koju smo sami naslikali. Stvarno možemo voleti tek kada poznajemo nečije mane i vrline, nekoga sa kim smo bliski.
* Tražimo li u budućim partnerima dvojnika iz velike ljubavi ili emocije koje smo sa njom ostvarili?
- Ono što tražimo nije dvojnik već obrazac. Ako se pokazao kao dobar i ako smo jednom uspeli da ostvarimo stvarnu, kvalitetnu ljubav, tražićemo ga u svakom odnosu i tako imati veće šanse da ga ponovimo. Nije loše tražiti ponovo nešto što smo doživeli kao dobro, tako imamo šansu i da izbegnemo greške koje smo prošli put napravili, pod uslovom da smo ih svesni. Ukoliko nismo, verovatno ćemo tražiti nešto što ćemo teško naći, kopiju neke nerealne osobe, kroz koju pokušavamo da ostvarimo naš obrazac i to najčešće neuspešno.
* Postoje ljudi kojima se fatalna ljubav nije dogodila, da li su oni uskraćeni?
- Pitanje je da li su stvarno uskraćeni. Ima ljudi koji manje idealizuju, nisu skloni intenzivnim emocijama, jer su naučili da "tako treba". Ukoliko oni ne pate i ne doživljavaju kao tragično to što im se nije dogodila fatalna ljubav, u tome nema ničega lošeg. Ako je žele i osećaju da su uskraćeni, trebalo bi da ispitaju šta je to što zapravo traže, kako fatalna ljubav treba da izgleda, a što je važnije, zašto se smatra pravom i životnom? U suprotnom, samo je beznadežno jure i nikada ne dostignu. Događa se i da ljudi koji misle da nisu doživeli pravu ljubav, zapravo jesu i to možda više puta, jer realan pogled na njihove veze pokazuje da imaju kvalitetniji odnos od onih koji tvrde da im se fatalna ljubav dogodila.
* Neke ljubavi se naglo prekinu, a emocije još postoje. Da li baš zbog toga dobijaju epitet velikih?
- Epitet velikih dobijaju jer nije bilo dovoljno vremena da ih dotakne realnost. Velika ljubav je ona koja preživi test svakodnevice, zajedničkog života, uspešne komunikacije, plaćanja računa, pranja sudova, menjanja pelena, ustajanja u pola noći da se nahrani i uteši dete koje plače i izbacivanja smeća. Tačno je da nikada nećemo saznati da li bi ta ljubav koju smo proglasili velikom prošla taj test, ali ako se veza okončala zbog nesporazuma i sujeta, verovatno ne bi. Ako dvoje ljudi ima dobru osnovu za pravu ljubav, najčešće intenzivno rade na tome da odnos sačuvaju.
* Kada pristajemo na manje u emotivnom odnosu?
- To može da bude pristajanje na to da se odreknemo iluzija, ideje romantične ljubavi i zaljubljenosti, da prihvatimo da život nije bajka u kojoj ljubav pobeđuje sve, već svakodnevica u kojoj postoje obaveze, računi, posao i prijatelji. Naš partner mora makar jednim delom da se uklopi u stvaran život. To ruši iluziju fatalne ljubavi i može da stvori utisak pristajanja na manje, ali zapravo prihvatanje realnosti i toga da idealno ne postoji, na to utiče vreme, zrelost i odricanje od iluzija.
PATIMO SVE DOK IDEALIZUJEMO
- Oporavak traje sve dok ne budemo u stanju da vidimo bivšeg partnera kao stvarnu osobu, sa svim manama i vrlinama, kada realno uviđamo zašto je veza okončana. Sve dok tu osobu imenujemo kao najveću, nećemo moći da je prevaziđemo i prebolimo. Ideja da smo sa nekim ko je i ljubav našeg života, izuzetno je lepa i zavodljiva. Ali, kada tome dođe kraj, kako preboleti? Proces oporavka zavisi od toga koliko dugo ćemo odbijati da se odreknemo idealizovanja bivšeg partnera. Kod nekih osoba to traje veoma kratko, a kod drugih godinama.
Izvor Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.