Savršeno lepa, a savršeno nesrećna.
To je prvo što pomislim kada razmišljam o tebi.
Uvek si davala sebi dva broja više nego što zaslužuješ.
Mislila si da čitav svet čeka na tebe, a nisi znala da svet ima pametnija posla.
Uvek si ti birala, i uvek si birala gore...
Gurala si od sebe one koji su imali šta da ti daju, one koji su trajali duže od jedne sezone, one koji su te voleli duže od nekoliko neprespavanih noći, a trčala si za onima koji su ti samo uzimali.
Zašto? Ni sama ne znaš.
Pričala si kako je za tebe ovaj grad mali, ova zemlja, ovi ljudi. I šta se promenilo, ništa?
Ostala si u tom malom gradu, u toj maloj zemlji, sa tim malim ljudima, sama, promenjena, umorena. Nisi znala šta je samoća, a sada je živiš...
Sada si tu, nekako dostupna svima, radiš ono što svi rade, pričaš ono što svi pričaju, pročitana, provaljena, bez one misterije koju su mnogi pokušali da reše, a nisu uspeli...
Lepa si i dalje, možda lepša nego ikad, ali bez one nedodirljivosti, bez onog laganog hoda koji niko nije mogao da isprati, bez onog šarma koji je zavodio svuda, gde god se pojaviš.
Sada se sve dešava mimo tebe, i to te izluđuje...
Svete ti se devojke koje ti nisu bile ni do kolena. Izašle su iz tvoje senke, došle su do svojih muževa, zanimanja, došle su do svojih pozicija, i kao da ti prećutno vraćaju sve ono što nisu mogle, tada, dok se, najčešće pričalo o tebi.
Vaše kraljevsko visočanstvo se, u njihovim očima, pretvorilo u najobičniju poslugu, a to je ono što najviše boli.
Umesto da tvoj svet postane sve veći, raznovrsniji, on postaje sve manji, skučeniji. Nema više ludovanja, nema više one lakoće u pokretu i govoru, nema više onih koji su te hranili pažnjom na svakom koraku, odjednom si počela da strahuješ od svega, od svake sitnice, a ranije ti je bilo tako svejedno.
I na kraju, pitaš se zašto? Zato što si mislila samo na sebe, uvek samo na sebe, opsednuta sobom.
I u prijateljstvu, i u ljubavi, zato sada nemaš ni jedno ni drugo, zato sada nemaš nikoga...
Znam, ni posle svega nećeš reći da se kaješ, ni ne treba. Kajanje je jedna od onih stvari koje čuvamo samo za sebe, ali kada te vidim zaboravljenu od svih onih koji su uzdisali za tobom, imam potrebu da ti kažem samo jedno...
Šteta.
Seti se, sve ovo sam hteo da ti kažem mnogo ranije, sve ono što ide nakon silaska sa pozornice, a ti mi nisi dala šansu, nisi htela ni da me saslušaš.
Znam, nećeš mi je dati ni sada, nakon svega, nakon svih ovih godina, ali sada mi ni ne treba.
Kasno je...
Uvek si ti birala, i uvek si birala gore...
Gurala si od sebe one koji su imali šta da ti daju, one koji su trajali duže od jedne sezone, one koji su te voleli duže od nekoliko neprespavanih noći, a trčala si za onima koji su ti samo uzimali.
Zašto? Ni sama ne znaš.
Pričala si kako je za tebe ovaj grad mali, ova zemlja, ovi ljudi. I šta se promenilo, ništa?
Ostala si u tom malom gradu, u toj maloj zemlji, sa tim malim ljudima, sama, promenjena, umorena. Nisi znala šta je samoća, a sada je živiš...
Sada si tu, nekako dostupna svima, radiš ono što svi rade, pričaš ono što svi pričaju, pročitana, provaljena, bez one misterije koju su mnogi pokušali da reše, a nisu uspeli...
Lepa si i dalje, možda lepša nego ikad, ali bez one nedodirljivosti, bez onog laganog hoda koji niko nije mogao da isprati, bez onog šarma koji je zavodio svuda, gde god se pojaviš.
Sada se sve dešava mimo tebe, i to te izluđuje...
Svete ti se devojke koje ti nisu bile ni do kolena. Izašle su iz tvoje senke, došle su do svojih muževa, zanimanja, došle su do svojih pozicija, i kao da ti prećutno vraćaju sve ono što nisu mogle, tada, dok se, najčešće pričalo o tebi.
Vaše kraljevsko visočanstvo se, u njihovim očima, pretvorilo u najobičniju poslugu, a to je ono što najviše boli.
Umesto da tvoj svet postane sve veći, raznovrsniji, on postaje sve manji, skučeniji. Nema više ludovanja, nema više one lakoće u pokretu i govoru, nema više onih koji su te hranili pažnjom na svakom koraku, odjednom si počela da strahuješ od svega, od svake sitnice, a ranije ti je bilo tako svejedno.
I na kraju, pitaš se zašto? Zato što si mislila samo na sebe, uvek samo na sebe, opsednuta sobom.
I u prijateljstvu, i u ljubavi, zato sada nemaš ni jedno ni drugo, zato sada nemaš nikoga...
Znam, ni posle svega nećeš reći da se kaješ, ni ne treba. Kajanje je jedna od onih stvari koje čuvamo samo za sebe, ali kada te vidim zaboravljenu od svih onih koji su uzdisali za tobom, imam potrebu da ti kažem samo jedno...
Šteta.
Seti se, sve ovo sam hteo da ti kažem mnogo ranije, sve ono što ide nakon silaska sa pozornice, a ti mi nisi dala šansu, nisi htela ni da me saslušaš.
Znam, nećeš mi je dati ni sada, nakon svega, nakon svih ovih godina, ali sada mi ni ne treba.
Kasno je...
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.