SVE TO ŽIVI U MENI * - Stefan Simic

Majkina proja, deda na biciklu, babin pogled sa terase dok me čeka i ispraća…
I još stotine glasova i lica
Sva ona mesta, i ulice, gde sam bio, makar i na trenutak, jednom

I kada nema ničega, sve je tu
Sve to živi u meni, duboko, najdublje

Žive gradovi, mirisi leta i pečenog kestena
Drugovi iz škole za koje ni ne znam gde su
Njihove priče, boje glasova, kuće i porodice, koje pamtim sa rođendana

Svi oni kada su bili mladi
I mi, deca, koji odavno više nismo deca
U godinama naših roditelja kada su nas već imali

Žive u meni neke ljubavi koje mi nikada to nisu postale
Simpatije iz najranijih dana
I osećaj da će jednom, među nama, nešto da se desi

Žive u meni životi sa kojima sam se družio i čije sudbine na trenutke delio
Ako smo se ikada sreli, i ti si deo toga

Žive u meni slavlja, putovanja, susreti
Iako su se odavno završili, i dalje traju
Kao da smo se juče rastali, a prošle su godine, i prolaze

Ostalo je beskrajno puno slika, i neke nežne usne koje tako fino ljube
Ukus vina u toploj prolećnoj noći
Držanje za ruke
Njena žuta jakna i tok oprana duga kosa

Ostao je pogled na delove gradova kroz stakla vozova, autobusa
Pogledi, pejzaći, sati provedni pored prozora, rana buđenja
Nedovršene knjige
Filmovi prekinuti na pola
Neke pesme koje sam stalno vraćao, koliko su bile dobre

Ostali su da žive u meni svi psi koje sam imao, mačke
Reke u koje sam zagazio, jezera, mora
Toliko toga u ovoj noći kada nema ničega od toga
A sve je tu...

Sve to živi u meni, možda jače nego ikad
I neka poletna tuga na stanicama mog odrastanja
Kada sam shvatio da su periodi mog života završeni

Sve to živi u meni, ništa se ne zaboravlja
Ni najbolje, ni ono drugo

Ni mnoga draga lica kada sam ih video poslednji put
I ispraćaji
I raskidi
I rastanci
I tugovanja

I smeh, i suze, i ponos, i gorčina, i osećaj da sve mogu, i osećaj da ništa ne mogu

I sve one šetnje, bez smera i smisla
U potrazi za smerom i smislom

Svako ko je samnom bar malo drugovao
Zna koliko mi je do svega toga stalo

Pamtim čak i razgovore koje su svi zaboravili

Sve to živi u meni, da i kada sam sam
Osećam da nisam sam

Sve je to u meni

Živi

Kao beskrajni mozaik uspomena koje kada krenu da se vraćaju
Ne prestaju

Toliko toga
Toliko toga
Toliko toga

Da ako nešto imam, imam sećanja
Koja mi tiho šapuću da je vredelo sve ovo
 
I imalo smisla
Jedino što mi je falilo to je malo više nje
U mom, svemu
 
Bilo je
 
Ali ne dovoljno

Koliko sam hteo

Koliko mi treba